Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски




ТУМАЧЕA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ























САДРЖА КИГЕ ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ


Ова кига се назива Дела апостолска због тога што у себи садржи дела (свих)
апостола заедно. Лице, кое приповеда о тим делима, есте еванелиста Лука,[1]
кои е и написао ову кигу. Будуи родом из Антиохие,[2] а по занимау лекар,
он е био сапутник осталих апостола а посебно апостола Павла, тако да пише о
ономе што сасвим основано зна. У то кизи приповеда и о томе како се Господ
вазнео на небо уз поаву анела, а затим и о силаску Светог Духа на апостоле и на
све кои су тада били присутни. Приповеда и о избору Матеа уместо изданика
уде, о избору седморице акона, о Павловом обраау и о ономе што е он
претрпео. Осим тога, он казуе и о томе каква су чуда сатворили апостоли помоу
молитве и вере у Христа и о Павловом путовау у Рим.
Према томе, Лука говори о апостолским делима и чудима коа су сатворили. Чуда
коа он описуе су следеа:

1. Петар и ован именом Господим исцеуу хромога од роеа, кои е седео
пред такозваним Красним вратима;
2. Петар разобличуе Ананиу и егову жену Сапфиру ер су утаили део од онога
што су обеали Богу, због чега су истог часа умрли;
3. Петар исцеуе одузетога Енеу;
4. Петар у опи васкрсава умрлу Тавиту (Срну);
5. Петар види сасуд кои силази с неба, испуен разним животиама;
6. Петрова сенка исцеуе болеснике када падне на их;
7. Петра као сужа у тамници ослобаа анео, тако да га стражари и не примете
док Ирод, коег су изедали црви, испушта душу;
8. Стефан твори знамеа и чудеса;
9. Филип у Самарии изгони мноштво духова и исцеуе хроме и одузете;
10. Док се приближава Дамаску, Павле има виее и истог тренутка постае
проповедник Еванеа;
11. Филип на путу сусрее евнуха кои чита и крштава га;
12. Павле у Листри именом Господим исцеуе хромога од роеа;
13. Павле у виеу бива позван у Македониу;
14. Павле у Филипама исцеуе жену (девоку) коа е била обузета погаачким
духом;
15. Павле и Сила бивау заточени у тамницу и на ноге им ставау окове; меутим,
током нои се догаа земотрес и ихови окови спадау;
16. На болесне и авоимане полажу убрусе са Павловог тела и они бивау
исцеени;
17. Евтиха, кои е у Троади пао с прозора и умро, Павле васкрсава говореи: Душа
е егова ош у ему;
18. Павле на Кипру осууе врачара Елиму и ова врачар ослепи;
19. На путу за Рим, Павла и све оне кои су с им били на лаи захвата
четрнаестодневна бура. Кад су сви очекивали смрт, Господ се авио Павлу и рекао:
Тебе ради подариу им живот, и сви су се спасли;
20. Кад се Павле искрцао са лае, уела га е змиа и сви су мислили да е умрети.
Меутим, како е остао неповреен, сви су га сматрали за бога;
21. Павле на острву полагаем руку исцеуе (оца) поглавара Публиа кои е
страдао од срдобое и исцеуе ош много болесника.



НАПОМЕНЕ:
1. Подаци кои су се сачували о еванелисти Луки веома су оскудни. Као што
наводи бл. Теофилакт, потицао е из незнабожачке антиохиске породице -
вероватно Грк - и напре е примио удаизам. Био е веома образован, а по
занимау е био лекар. егово познавае медицине испоило се у
бриживим и тачним описима болести и исцелеа, кои су забележени у
еговом Еванеу. Предае помие да е он био едан од Седамдесеторице
и да се управо ему и Клеопи авио васкрсли Господ (в. Лк. 24; 13-33).
Апостол Павле га помие као свог сапутника, кои га е пратио током
другог и треег апостолског путоваа и био му велика утеха у време
римског сужаства (в. Кол. 4; 11-14). После погубеа св. апостола Павла,
Лука е наставио да проповеда еванее, па е и сам пострадао мученичком
смру у Ахаи. Ту су га незнабошци обесили на маслиново дрво. Према
оцени историчара древне (античке) кижевности, ова писац Еванеа и
Дела апостолских био е едан од набоих писаца свога времена. Осим тога,
у црквеном предау сачувало се сведочанство да е еванелиста Лука био и
живописац и да е насликао прву икону Пресвете Богородице, као и иконе
св. апостола Петра и Павла. Назад, еванелиста Лука е едини аутор неке
библиске киге, било Старог, било Новог Завета, кои ние био евреин.
2. Град у Сирии, некадаша престоница Селевкида. Сириа е ош у доба
Помпеа постала римска провинциа. У то време, т. 60-тих год пне, саставни
део провинцие Сирие чинила е и удеа. Налазеи се на обали Оронта,
Антиохиа е била едан од наважниих центара ове провинцие, коа е
сачувала доста од старе, феничанске културе. Овде су цветали занатство и
трговина, а затим су е у 3. веку освоили Персианци. Према сведочеу
Дела апостолских, убрзо после Корнилиевог преобрааа и у Антиохии е
образована хришанска општина, саставена од верууих, кои су дошли из
незнабоштва. Овде е напре боравио апостол Варнава, а затим му се
придружио и апостол Павле. У Делима апостолским е наглашено да су се
верууи напре овде почели називати хришанима.























ГЛАВНЕ ТЕМЕ КИГЕ ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ


1. О Христовом учеу након Васкрсеа, о еговом авау ученицима и о
обеау дара Духа Светога, о начину и виду Вазнесеа Господег и о еговом
славном Другом доласку
2. Петрова беседа ученицима о одрицау и смрти уде изданика
3. О божанственом силаску Светог Духа на верууе у дан Педесетнице
4. О исцееу хромога од роеа именом Христовим и благонаклона и
саветодавна поука коа приклаа ка спасеу а коу е тим поводом изговорио
Петар
5. О еднодушном и васцелом заедничеу (општеу) верууих
6. О томе да е апостоле, заточене у тамницу, анео Божии током нои извео
одатле, заповедивши им да несметано проповедау Исуса
7. О рукополагау седморице акона
8. Побуна и клевета удеаца против Стефана, егова беседа о завету Бога с
Авраамом и о дванаесторици патриараха
9. О прогону Цркве и о Стефаново смрти
10. О гатару Симону кои е поверовао и крстио се заедно с многим другима
11. О томе да се дар (досл. заедница) Духа Светога не дае за новац нити
лицемерима, него светима (верууима) по ихово вери
12. О томе да Бог даруе спасее добрим и верним удима, а што се види из
евнуховог примера
13. О Павловом божанственом призвау са неба на дело апостолства Христовог
14. О одузетоме Енеу, коег е Петар исцелио у Лиди
15. О томе како се Корнилиу авио анео и како е Петар опет призван са неба
16. О томе како е Петар, коег су апостоли осудили због дружеа с необрезанима,
по реду исприповедао о свему што се догодило и како е тада послао Варнаву код
брае коа су у Антиохии
17. Агавово пророчанство о глади коа е захватити читаву васеену и о помои
(коу су верууи из Антиохие) указали браи у удеи
18. О убиству апостола акова, као и о кажавау стражара и о горко и страшно
смрти безбожног Ирода
19. О Варнави и Савлу кое е божанствени Дух послао на Кипар и о томе што су
они именом Христовим учинили са Елимом врачаром
20. Павлова исцрпна поука о Христу на основу Закона и Пророка, с историским и
еванелским карактером
21. О томе како су апостоли, проповедауи Христа у Иконии, били прогнани
одатле након што су многи поверовали
22. О томе како су апостоли у Листри исцелили хромога од роеа, због чега су их
тамоши житеи сматрали за богове кои су сишли меу их; о каменовау Павла
23. О томе да не би требало обрезивати преобраене многобошце; расуиваа и
одлуке апостола
24. О поучавау Тимотеа и о откровеу коим е Павле упуен у Македониу
25. О помети до кое е у Солуну дошло због (еванелске) проповеди, о Павловом
бекству у Вериу а одатле у Атину
26. О натпису на жртвенику у Атини и о Павлово мудроубиво (философско)
проповеди
27. О Акили и Прискили, о томе да су Коринани брзо поверовали и о ономе што се
према предзнау благовоеем Божиим догодило с има а што е Павлу
обзнаено кроз откровее
28. О крштеу оних што су поверовали у Ефесу, о томе како су посредством
Павлове молитве добили дар Духа Светога и о исцелеима коа е сатворио Павле
29. О Евтихово смрти у Троади и о томе како е Павловом молитвом призван у
живот; пастирски савет (Павлов) презвитерима у Ефесу
30. Пророштво Агава о ономе, што е се Павлу догодити у ерусалиму
31. аков саветуе Павлу да не забрауе евреима да се обрезуу
32. О томе како су у ерусалиму избили нереди због Павла и како га е вони
заповедник отео из руку гомиле
33. О томе шта е Павле поднео кад се поавио пред Синедрионом, шта е говорио и
шта е учинио
34. О сплеткама кое су удеци смишали против Павла и о томе како су га
потказивали код Лисие
35. О томе како е Тертул оптужио Павла пред управником и о Павловом
оправдау
36. О Феликсовом наследнику Фесту и о начину еговог деловаа.
37. Долазак Агрипе и Верникиа, коима саопштавау сведочеа о Павлу
38. О Павловом поморском путовау у Рим, испуеном многим и веома великим
опасностима
39. О томе како е Павле из Милита стигао у Рим
40. О Павлово беседи с удецима кои су живели у Риму























ПРЕДГОВОР СВЕТОГ ОЦА ОВАНА ЗЛАТОУСТОГ
ЗА КИГУ ДЕЛА СВЕТИХ АПОСТОЛА


Многима, а не само неким поединцима, нису познати ни сама кига, ни она кои
у е саставио и написао. Због тога сам сматрао за потребно да се прихватим еног
тумачеа, имауи за ци како да поучим неуке тако и да не допустим да такво
благо остане непознато и скривено, ер нам проницае у такво мудроубе, у тако
исправно учее (догмате), а посебно у оно, што е савршио Дух Свети, може
донети корист коа ние ништа мае од оне, какву имамо од Еванеа. Према томе,
неемо зане-марити ову кигу него емо е, напротив, набриживие изучити, ер
се у о може видети како су се на делу испунила она обеаа Христова коа су
садржана у еванеима. У о се такое може видети и истина што блиста у самим
делима, и промена на бое до кое е дошло у ученицима а коу е Дух Свети
сатворио над има. У о се могу пронаи догмати кое нико не би тако асно
разумео кад ова кига не би постоала. Без е би остала скривена суштина нашег
спасеа, и неки од догмата нашег учеа и нека од правила за живот остали би
непознати.
Меутим, веи део садржаа ове киге чине дела апостола Павла, кои се потрудио
више од осталих. Разлог за то е и чиеница да е писац ове киге, блажени Лука,
био Павлов ученик. егова убав према учи-теу види се у много чему, али
посебно у томе што се он ние раздваао од свог учитеа и што га е стално следио,
док су га Димас и Ермоген напустили - едан е пошао у Галатиу а други у
Далмациу. Саслуша шта сам Павле говори о Луки: Лука е сам код мене (2. Тим.
4; 10). Упутивши посланицу Коринанима, опет говори о ему: ега хвале по свим
ирквама због проповедаа еванеа (2. Кор. 8; 18), а такое и када каже: авио се
Кифи, затим Дванаесторици..., према еванеу кое и примисте (1. Кор. 15; 5,1),
подразумевауи под тим егово (Лукино) еванее. Према томе, нико нее
погрешити ако ова Лукин труд (кигу Дела апостолских), буде повезао с им.
Када пак кажем: с им, а мислим на Христа.
Ако пак неко каже: зашто Лука, будуи уз Павла до краа еговог живота, ние све
описао, одговориемо да е за ревносне довоно и то, што се он увек зауставао на
ономе што е посебно потребно и да писа-е кига ние било превасходна брига
апостола, будуи да су много тога предали и без писаа. Све, меутим, што се
налази у ово кизи, достоно е дивеа, а посебно прилагодивост апостола коу
им е саветовао Дух Свети, припремауи их за дело домостроа. Због тога су, тако
много приповедауи о Христу, мае говорили о еговом божанству а више о
еговом очовечеу (ваплоеу), о еговим страдаима, Васкрсеу и Вазнесеу.
Ци, коем су они стремили, био е да слушаоце наведу да поверуу да е Он
васкрсао и вазнео се на небо. Као што се и Сам Христос трудио да докаже да е
дошао од Оца, тако е и Павле превасходно настоао да докаже да е Христос
васкрсао, вазнео се и отишао Оцу од Коег е и дошао. Наиме, ако удеци рание
нису поверовали да е Он дошао од Оца, онда би им све Христово учее - након
што су му додата казиваа о еговом Васкрсеу и Вазнесеу на небо - изгледало
далеко невероватние. Због тога их Павле неприметно и постепено води ка
разумевау узвишениих истина. У Атини Павле назива Христа човеком и ништа
више не додае, али то ние било без циа: ако су и Самог Христа, кад е Он
говорио о Своо еднакости с Оцем често хтели да каменуу и говорили да хули на
Бога, тешко да би то учее могли да прихвате од рибара, и то након еговог
распеа на Крсту.
И зашто да говоримо о удецима, кад су и сами ученици Христови, слушауи
учее о узвишениим стварима, бивали пометени и саблажени? Због тога е
Христос и говорио: ош вам имам много Говорити, али сада не можете носити
(н. 16; 12). Ако они нису могли да носе - они, кои су толико времена провели с
им, кои су били причасни неизрецивим танама и видели толика чудеса, како су
онда пагани, одрекавши се жртвеника, идола, жртава, мачака и крокодила (ер се у
томе и састоала паганска религиа) и осталих безбожних обреда, могли одедном
да прихвате узвишену беседу о (хришанским) догматима? На кои начин су
удеци, свакодневно читауи и слушауи следеу изреку из Закона: Чу,
Израиу: Господ е Бог наш едини Господ (5. Мос. 6; 4) и Нема Бога осим Мене
(5. Мос. 32; 39), кои су, поред тога, видели Христа на крсту и, што е наважние,
кои су Га распели и положили у гроб а нису видели егово васкрсее - на кои су
начин ти уди, слушауи да е та исти човек Бог и да е еднак Оцу, могли да се не
збуне и да потпуно не отпадну, и то лакше и брже од свих осталих?
Због тога их апостоли постепено и неприметно припремау, показууи при том
велико умее прилагоаваа, при чему су они сами добиали све обилниу благодат
Духа и именом Христовим творили и веа чуда од оних, коа е творио Христос,
како би на ова или она начин подигли оне што леже на земи и у има побудили
веру у реч о васкрсеу. Због тога е ова кига превасходно доказ васкрсеа ер су,
поверовавши у васкрсее, уди лако прихватали и све остало. Сваки, кои темено
проучи ову кигу, реи е да ово превасходно чини ен садржа и сав ен ци.
Саслушамо напре сам ен почетак.










ПРВА ГЛАВА


1. Прву ти кигу написах, о Теофиле,[1] о свему

Помие (Лука) Теофилу (свое) Еванее, како би указао на сво веома брижив
однос према делу, ер и на почетку тог свог дела каже:

Намислих и а, испитавши тачно све од почетка, пореду писати теби, не како
било него онако као што нам предадоше они кои су од почетка били очевици
и слуге Речи (Логоса) (Лк. 1; 3,2).

Према томе, он Еванее помие због тога да би подсетио с каквом е
бриживошу оно написано. То помие зато да, имауи на уму исти такав
брижив однос према делу и прили-ком саставаа ове киге, буде што е могуе
паживии према ономе што пише. Зато му овога пута ние било потребно неко
одобрее ер она, коег су удостоили да пише о ономе што е чуо и коем веруу у
ономе што е написао, праведно заслужуе да му се ош више веруе кад не излаже
оно што е слушао од других него оно, што е сам видео.
Зато и не каже: Прво Еванее, него: Прву кигу, будуи да му е преузношее
било страно и да е смиреноумно мислио да е назив еванее узвишении од
еговог дела, иако га апостол велича због тог труда: Хвале га по свим црквама због
проповедаа еванеа (2. Кор. 8; 18).
Меутим, своим изразом о свему он као да противуречи еванелисти овану. Ова,
наиме, каже да ние било могуе да се све опише, док Лука каже: о свему што
сатвори од почетка па све до Вазнесеа. Шта емо на ово реи? То, да изразом о
свему Лука ука-зуе да ние пропустио ниедну од суштинских и неопходних
ствари, из коих се познае божанственост и истинитост проповеди, ер су и Лука и
сваки од еванелиста у своа еванеа на почетак поставили оно, из чега се познае
божанственост и истинитост проповеди и то у тако тачном облику као да су то
чинили по неком обрасцу. На сличан начин е о свему томе излагао и сам ован
Богослов. Они нису пропустили ниедну од оних црта кроз коесе, с едне стране,
познае и постае предмет вере домостро (икономиа) Речи (Логоса) по телу, а са
друге расветуе и открива егова величина по божанству.
ован каже да, чак и ако бисмо делимично и сажето описали све што е рекао и
учинио Господ, ни тада у сами свет не би стале написане киге, а утолико пре не
би могле да стану ако би неко пожелео да опише сва дела и све речи Господе с
истраживаем иховог значеа, будуи да ихова значеа и узроке, због коих е
Господ делао и говорио, човечии ум не може ни да обухвати ни да позна и то стога
што е све оно, што е Он творио у човечио природи, творио као Бог. С те стране
се речи и дела Христова не могу нити речима изразити, нити записати. Уосталом,
допуштам да е ова додатак хиперболички обрт речи и да не мора безусловно да
говори о томе да у сав свет не би стале написане киге ако би ихово излагае
било опширние. Може се реи и да ова еванелиста (ован), кои е више него
други узнапредовао у созерцау, уистину познае све творевине и сва дела
Спаситеева - не само она, коа е Он проавио живеи у телу, него и она коа е Он
од века савршио, како бестелесно тако и са телом.
Ако би неко одлучио да опише обележа природе, порекло, разлику, суштину и сл.
сва-ког од тих дела онда, чак и ако се допусти могуност таквог дела, у сав свет не
би могле да стану написане киге. Ако пак неко под речу "свет" не буде
подразумевао само свет него и човека кои лежи у злу и помиша на световне и
телесне ствари - а реч "свет" се у том смислу помие на многим местима у Писму -
ован и у том случау говори истину, ер, ако би неко хтео да опише сва чуда коа е
савршио Христос, онда би такви уди, запрепашени мноштвом и величином дела
Христових, пре дошли до невера него до вере и не би могли да прихвате написано.
Управо због тога еванелисти често преуткуу о читавом мноштву исцеених и
заобилазе мноштво чудесних дела, означавауи само општу чиеницу да су се
многи избавили од различитих болести, да е било много чуда, итд, а да их при том
не набраау ер би за уде, кои нису способни да разумеу и кои су обманути,
поединачно набраае пре послужило као повод за невере и за одсуство жее за
слушаем (проповеди) него као повод да поверуу и саслушау.

Што поче Исус и творити и учити.

Говори о чудима и учеу - уосталом, не само о овом, него и о ономе, чему е Исус
учио и делом, ер ние само речима уде саветовао да чине ово или оно а да Он
Сам то ние чинио, него е делима, коа е Он Сам савршавао, и их убеивао да Га
подражавау и да ревнуу на врлини. Требало би знати да е Теофил био едан од
оних кое е сам Лука обратио у веру. Нека те не чуди што е Лука показао толико
бриге за само едног човека, да е пуне две киге написао за ега, ер е он очувао
познату изреку Господу У коо се каже: Ние воа Оца Моега да пропадне едан
од ових малих (Мт. 18; 14). Зашто он, пишуи само Теофилу, ние написао едну
кигу, него е предмете поделио на две киге? Ради асное и ради тога да не
оптереуе читаоца, ер су оне подеене и по садржау, тако да е правилно поделио
предмете приповедаа на две киге.

2. До дана када се узнесе, пошто Духом Светим даде заповести апостолима кое
изабра.

Духом Светим даде заповести, т. изрекао им е духовне речи. У тим речима ние
било ничега од удске природе, ер им е заповедао Духом. Као што е и Сам
Господ услед смиреа и према домостроу рекао: а Духом Божиим изгоним
демоне (Мт. 12; 28), тако се и овде даде заповести Духом не каже због тога што е
Сину био потребан Дух него због тога што тамо где дела Син, тамо и Дух, као
едносуштан, садествуе и саприсуствуе. Шта им е заповедио? Идите и научите
све народе крстеи их у име Оид и Сина и Светога Духа, учеи их да држе све што
сам вам заповедио (Мт. 28; 19-20).
Даде заповести, каже, па се узнесе. Не каже уздиже се, него ош о ему расууе
као о човеку. Одатле видимо да е Исус и после Свог Васкрсеа поучавао ученике;
меутим, нико ние у потпуности говорио о том времену. ован е с им проводио
више времена него други, али нико ние асно известио о свему томе, ер су
ученици своу пажу обраали на нешто друго.

3. Коима и по страдау Своме показа Себе жива многим истинитим
доказима, авауи им се четрдесет дана.

Говореи претходно о Вазнесеу, говори затим и о Васкрсеу. Будуи да си
слушао да се Он узнео а да не би помислио да Га е узнео неко други, Лука додае:
Показа Себе жива ер ако е Он стао испред их након што е савршио вее чудо,
онда е утолико пре могао да сатвори оно мае (чудо). авауи им се четрдесет
дана а не за свих "четрдесет дана", ер ние стално био с има, као до Васкрсеа,
него им се авао и одлазио, узвисууи ихове мисли и не допуштауи им да се
за ега привежу на сличан начин као рание. С великом опрезношу и мудрошу
Он е у има развиао две стране: и веру у Свое Васкрсее и убеее да Га
сматрау за више од човека, иако е едно другом противуречило, пошто е из вере у
Васкрсее морала да се поави представа о многим човечиим странама, а из тога
да е Он изнад човека - супротно. Меутим, и едно и друго потврдило се у свое
време, односно током четрдесет дана, почев од дана Васкрсеа па до дана
Вазнесеа на небо. Током тих дана, Он е с има ео и пио, показууи им да е
управо Она Кои е био распет и погребен и Кои е васкрсао из мртвих. Зашто се
Он ние авио свима, него само апостолима? Зато што би се многима, кои нису
разумели ову неизрециву тану, егово авае чинило као привиее. Ако и сами
ученици у почетку нису веровали и ако су били пометени, ако им е било потребно
да га додирну руком и да заедно с им обедуу, како би тек егово авае
запрепастило гомилу? Због тога е Он доказ о Свом васкрсеу дао као несумив и
општи кроз чуда коа су апостоли сатворили посредством силе благодати коу су
добили, тако да Васкрсее ние постало очигледна чиеница само за их кои су у
то морали да се увере сопственим очима, него и за све уде потоих времена.

3-4. авауи им се и говореи о Царству Божием. С има едуи (у српском
преводу: боравеи) заповеди им да се не удауу из ерусалима, него да чекау
обеае От кое чусте, рече, од Мене.

Сам Господ е Царство за кое е обеао ученицима да е у ему заедно с има
пити ново вино, назвао Царством Очевим, док е као ново пие именовао оно, кое
е заедно с има пио после Свог васкрсеа. Он е, истовремено, с има окусио и
нову храну, али у ние окушао на начин на кои е ео и пио пре Васкрсеа ер е
тада, поставши нам сличан у свему осим у греху Он и ео и пио, добровоно
допуштауи телу да тражи неопходну употребу хране; зато е добровоно
допустио стае гладоваа. Након васкрсеа, Он више ние ео и пио због потребе,
него само због тога да би се сви уверили у истинитост егове телесне природе, као
и у то да е Он добровоно пострадао и васкрсао, како и доликуе Богу.
Према томе, новима е назвао ону храну и пие кое е након Васкрсеа узимао с
ученицима, ер е речено: Четрдесет дана с има едуи т. употребавауи со и
храну коа е била заедничка и ему и има. А како се то догодило ми не можемо
да кажемо, ер е то било нешто необично, што се ние догаало због тога, што е
природа захтевала храну него због снисхоеа, са цием да се докаже Васкрсее.
Откривауи им тане о Царству Божием, заповеди, итд. Зашто им е заповедио
да тако поступе? Пре тога, кад су стрепели и страховали и пошто су били спремни
да се одрекну дела на кое су били призвани, Он их е одвео у Галилеу, како би без
страха могли да слушау оно, што е имао да им каже. Сада пак, кад су Га слушали
и провели заедно четрдесет дана, Он им е заповедио да се не удауу из
ерусалима. Зашто?
Наиме, као што нико не дозвоава да воници, кои треба да нападну велику
(противничку) силу не поу на их пре него што се наоружау и као што нико не
допушта да кои крену пре него што седне кочиаш, тако и Господ до силаска
Светог Духа ние допустио апостолима да ступау у препирке, како их огромна
веина не би победила и заробила. Уосталом, Господ им ние само због тога
забранио да се удае из ерусалима, него и због тога што е требало да и овде
многи поверуу а, као трее, и због тога да нико не би рекао како е Он, напустивши
Свое, отишао да тражи славу меу туима. Зато они шире несумиве доказе
(васкрсеа) меу оним истим удима кои су убили Господа, кои су Га разапели и
сахранили, и то у оном истом граду, где су се одважили да почине такво безакое.
Кад су они чули ову заповест? Онда, кад им е Он рекао: Бое е за вас да а одем,
ер ако а не одем, Ушешите нее дои (н. 16; 7) и а у умолити Оца и дае вам
другог Утешитеа (н. 14; 16). Зашто Утешите ние дошао док е Он ош био ту,
нити е дошао одмах по еговом одласку него тек након осам или девет дана,
односно у оно време, кад се навршио дан Педесетнице? Поред тога, како е Он, пре
него што е сишао Дух Свети, говорио: Примите Дух Свети (н. 20; 22)?
На то се мора реи да е Он тако говорио с цием да у има побуди жеу,
спремност и способност за примае Духа Светога. И они су Га (Духа) примили
онда, кад е Он сишао. Или е пак о ономе, што е тек требало да буде, говорио као
о ве постоеем и садашем, слично као што им е говорио о могуности да стану
на змиу, шкорпиу и на сваку силу вражиу. Назад, требало би реи и то да су
дарови Духа различити и многолики: постои дар очишеа и усавршаваа, дар
освештаваа и освештавауе силе, дар езика и пророштва, дар чудотвореа и
тумачеа, као и мноштво других дарова. Према томе, уз различитост и
многоликост дарова Духа ништа ние спречавало да апостоли на различите начине
приме благодат Духа. Меутим, потпуно даровае Духа, кое е апостоле учинило
савршенима и способним да усавршавау и друге, догодило се у време
Педесетнице, када е Он сишао на их у виду пламених езика и васцело их
испунио Своом силом. Зато е Господ отишао а дошао е Дух Свети. Дошао е у
време Педесетнице а не одмах - због тога да би их проникла жеа и да би тада
задобили благодат. Да е Дух Свети дошао док е Син био меу има и да е Син
затим отишао а Дух осгао, онда то за их не би била толика утеха, ер су се они
нерадо растали од свог Учитеа. Због тога се Он узноси али Дух не долази одмах,
да би се после извесне малодушности у ученицима побудила жеа и сазнае о
неопходности обеаа кое им е дато и да би у време силаска доживели чисто и
потпуно наслаивае. Уосталом, требало е да се напре наша природа поави на
небесима и да дое до напотпуниег помиреа, па тек тада да сие Дух Свети. Зна
да их е Господ датим обеаем обавезао да остану у ерусалиму, да се након
вазнесеа опет не би разбежали. Он е тим очекиваем, као неким оковима, све
их задржао тамо и обеаем добрих нада приклонио их ка силно жеи за тим
надама иако су им оне ош увек биле непознате. Нико нее погрешити ако каже да
су они и тада добили неку силу и благодат Духа - не такву, да би могли да
васкрсавау мртве, али су добили силу да опраштау грехове. Због тога е (Господ) и
додао: Коима опростите Грехе, опраштау им се (н. 20; 23), показууи тиме коу
им заправо врсту силе даруе. Тада их е обукао у ту силу, а након што е прошло
четрдесет дана подарио им е силу да творе знамеа, због чега и каже: Примите
силу, итд.

5. ер е ован крстио водом а ви еше се крсшиши Духом Свешим недуго
после ових дана.

Рекавши да чекау Очево обеае кое су чули од Господа, Он додае: ер е ован
крстио водом, итд. Тиме асно указуе да се Он разликуе од ована али не више
онако прикривено као рание, када е говорио: Намаи у Царству небескоме веи
е од ега (Мт. 11; 11). Сада пак асно каже: ован е, дакле, крстио водом, а ви ете
се крстити Духом Светим и тиме показуе да су чак и они постали веи од ована,
будуи да е и они крстити Духом Светим. Ние рекао: крстиу вас Духом Светим,
него: крстиете се Духом Светим, свугде нам оставауи образац смиреа, ер е
из сведочеа овановог ве познато да е она кои крсти био Господ: Он е вас
крстити Духом Светим и огем (Мт. 3; 11).
Како е речено: крстиете се, кад у то одаи ние било воде? Тако е речено стога,
што се овде мислило на истинско крштее Духом, кроз кое е и сама вода постати
дествена, као што се и за Господа каже да е помазан, иако Он никад ние био
пома-зан уем него е примио Духа. Уосталом, може да се докаже да се апостоли
нису крстили само Духом него да су се крстили и водом, али у различита времена.
Над нама се и едно и друго крштее савршава истовремено а тада се савршило
раздеено, ер е апостоле у почетку ован крстио водом а затим су се крстили и
Духом Светим. Зашто Господ ние обавио када е сии Дух Свети, него каже: Не
дуго после ових дана. Не дуго после ових дана каже зато, да они не би пали у
униние ние им рекао одреено када е сии Свети Дух због тога да би непрестано
бдели очекууи егов долазак. Шта е, дакле, чудно у томе, што им Он не говори
о коначном миру кад, из разлога кои смо навели, ние желео да обави ни та
блиски час?
Израз: крстиете се означава изобие и, на неки начин, богатство заеднице
(општеа, причасности, лат. partitipaonis) Духа Светога. Наиме, она кои се
крштава у води, целим телом се погружава у у и то чувствено осеа, док се она,
кои просто прима воду, не орошава оме у целости, нити по свим местима (свог
тела). На та начин, оно што е сада речено не противуречи ономе, што се говори у
светим еванеима. После Христовог васкрсеа из мртвих апостолима е речено:
Примите Дух Свети, и они су га примили; тамо е тако и речено, да су они
примили Духа Светога. Овде пак израз: крстиете се Духом означава изливае и
богатство благодати да руководе друге коу им е Господ даровао након што се
узнео код Оца. Као што су, имауи веру, они дошли код ега и рекли: Дометни
нам вере тако е и овде оно заедници Духа, коу су ве имали, након силаска
Светог Духа на их, присаедиено ош снажние сабивствовае (ош снажниа
причасност) са им.

6. Онда они кои беаху сабрани иишаху Га Говореи: Господе, хоеш ли у ово
време успоставити царство Израиево? 7.А Он им рече: Ние ваше знати
времена и рокове, кое Отац задржа у Своо власти. 8. Него ете примити
силу, када сие Дух Свети на вас.

Намеравауи да питау, они сви заедно долазе код Учитеа, како би своим броем
деловали на ега, ер су знали да егов претходни одговор, односно: О томедану
нико не зна (Мт. 24; 36), ние био такав услед незнаа него због избегаваа
одговора. Услед тога питау поново. Кад су чули да е примити Духа Светога,
пожелели су да дознау о томе и да се избаве од недаа, сада ве као достони, ер
нису желели да се опет излажу навеим опасностима. Не питау: када, него: хоеш
ли у ово време успоставити царство Израиево! Хоеш ли сада, кажу, ер су
толико силно желели та дан. Мени се чини да има ош ние било асно какво е то
царство, ер ош ние било Духа Светога Кои би их поучио. Не питау: кад е
наступити, него: Хоеш ли (сам) успоставити, толико су високо мишее ве
имали о ему. Због тога и Он с има говори без (преаше) непопустивости и не
каже, да о том дану нико не зна па чак ни Син.
Шта, дакле, каже? Ние ваше знати времена и рокове. Знае о испуеу времена
Он ние приписао Оцу због тога, што га Он не зна, него због тога што е само
питае било сувишно. Зато е Он, због ихове користи, на то питае одговорио
утаем. Он е при том имао за ци да пресече крау радозналост Своих
ученика, ер их е послао да проповедау Царство небеско а не количину времена.
Не говори им о том времену, ер их е научио оном далеко веем - с цием да их,
као што смо управо поменули, примора да бдиу и што, не знауи за то, ништа не
би изгубили, ер им е открио истине кое су далеко узвишение од те - открио им е,
да е Он Син Божии, да е с Оцем еднак у части, да е Он васкрсао, да е се
догодити васкрсее мртвих, да е настати суд и да е Он сео с десне стране Оца.
Реци ми шта е важние да се зна - да е Он царевати или када е царевати?
Павле е дознао да човеку ние допуштено Говорити (2. Кор. 12; 4). Мосе е
упознао почетак света и то, када и за колико времена е он створен и брои године,
иако е, уопштено, упознавае почетка теже него упознавае краа. Уосталом,
апосголи нису питали Господа о коначном свршетку (времена), него: Хоеш ли у
ово време успоставити царство Израиево? Он, меутим, ни то ние открио него
е одговорио као и рание, удаууи их од размишаа о томе, како не би
помислили да е блиско избавее од недаа и да би знали да е бити изложени
ош многим опасностима. Тако одговара и сада, само блаже и при том додае:
Примиете силу. Затим се, да Га не би опет испитивали, истог тренутка вазнео.
Осим тога, да Га не би питали зашто их остава у недоумици у вези с тим
стварима, Син каже да е то Отац задржао у Своо власти. Власт Оца е, наравно, и
власт Сина: као што Отац васкрсава мртве и оживотворава, тако и Син
оживотворава кога хое. Ако у оним случаевима, кад е потребно да се саврши
нешто изузетно и чудесно, Син твори с истом оном влашу с коом и Отац, онда се
то утолико пре односи на знае, ер е васкрсавае мртвих и при том с влашу коа
е еднака Очево власти, далеко важние него знае о дану. Зашто Христос ние
одговорио на то, што су Га упитали ученици, него им е рекао: Примиете силу!
Као одговор, Он им е казао: Ние ваше да знате и додао: Примиете силу. Те речи
на неки начин обашавау силазак и, да тако кажемо, изливае Светог Духа. -
Овде би требало поменути фригиску ерес.[2] Они су тврдили да е Утешите две
стотине година после Вазнесеа Христовог послат на жене кое су сматрали за
пророчице, Прискилу и Максимилу и на Монтана, зараженог тим истим безумем.
Тада се, кажу, испунило обеае: Послау к вама Утешитеа (н. 16; 7).
Зашто пак обзнауе и оно, о чему га нису питали, односно: Примиете силу? Зато,
што е Он Учите а учитески призив ние у томе да поучава ономе што ученик
жели да зна, него ономе, што е корисно знати. И биете ми сведоци у ерусалиму и
по сво удеи и Самарии и све до краа земе. Некада е говорио: На пут
незнабожаца не идите и у град самарански не улазите (Мт. 10; 5), ер е желео да
се реч Божиа превасходно проповеда удецима. Сада е ве требало да се она
разлие по читаво васеени, тако да правовремено додае: по удеи и Самарии а
затим и: до краа земе. Изрека: Биете ми сведоци истовремено е и савет и
непролазно пророштво, ер е они своу проповед посведочити до краих граница
земе.

9. И ово рекавши, док они Гледаху, подиже се, и узе Га облак испред очиу
ихових. 10. И нетремице гледаху за им како иде на небо.[3]

Васкрсао е тако, да то они нису видели. егово Вазнесее су видели, иако то
виее ние тога пута све разрешило. Видели су кра Васкрсеа али нису видели
егов почетак; видели су почетак Вазнесеа, али нису видели и егов кра. Зашто?
Зато што е тамо (у Васкрсеу) виее почетка било излишно, будуи да е Сам
Васкрсли био пред има и говорио о томе, и показивао им гроб у коем ега нема.
Овде е било потребно да знау и кра, ер е очима неодступна сва висина и вид
ние могао да одреди да ли се Он вазнео на небо или се негде зауставио. Због тога
су им анели, кои су стали испред их, открили оно што посредством вида нису
могли да разумеу. А облак га е уздигао због тога, што е он символ Господе и
Божанствене силе, ер се у облаку не може видети символ неке друге силе.
Због тога Давид и каже о Оцу: Поставио си облаке за подноже Свое (Пс. 103; 3),
а на другом месту: Господ седи на облаку лаком (Иса. 19; 1). И на многим другим
местима говори се о том истом. Уосталом, Господ то ние учинио едноставно и без
циа: знао е да, уколико се вазнесе невидиво за их као што е и сишао или,
бое речено, снисходио, онда они (апостоли) ни приликом аваа Духа нее
поверовати да е то она исти Дух за коега им е пре неколико дана обеао да е Га
послати. Знао е, такое, да е у том случау у има изазвати суму да е и Он Сам
сишао с неба. Назад, знао е да, у случау да се вазнесе неви-диво, ако и призове
Павла са неба, ако и пошае одатле Петру нерукотворену плаштаницу (в. Дела ап.
10; 11), они нее поверовати да то Он твори након Свог телесног удааваа од
их. Знауи, дакле, све то, Он се узнео тако да Га виде.
Од облака Деве, Он улази у облак и посредством облака усходи тамо где е био и
рание. Израз "где е био" не треба да разумеш у смислу места, нити у том смислу
да е Он са себе скинуо тело и да е егово оваплоено божанство постало
бестелесно као и рание. Не, израз "где е и био", па-живо ме слуша, указуе на
висину бестелесности у телесности, на величину бесплотности у плоти, на
самобитну вредност еговог добровоног смиреа приликом ваплоеа егове
неизменивости, као и на то, да се Он не крее меу удима и да не обитава меу
има на видив начин.

И Гле, два човека у хаинама белим стадоше поред их. 11. И они рекоше:
уди Галилеци, што стоите и Гледате у небо? Ова Исус кои се од вас узнесе
на небо, тако е исто дои као што Га видесте да одлази на небо.

Користили су очигледан начин изражаваа, рекавши: Ова Исус, кои се од вас
узнесе на небо, тако е исто дои као што Га видесте да одлази на небо.
Нису рекли: "како се подиже или како Га носе", него: како одлази. Ако е Он и пре
крста, кад е ош увек био обучен у тело кое има тежину и подложно е страдау,
ходао по води, онда нико не сме да сума да е Он, након што е примио
непропадиво тело, узнео пресецауи ваздух. Дои е, кажу, а не: "бие послат".
Тако е исто дои, т. са телом. То су желели да чуу, а такое и то да е у дан Суда
дои на облаку. Говореи: два човека, мисли на два анела, описууи догаа у
оном облику у коем се он показао чулу вида, ер су анели уистину узели човечие
обличе да их не би уплашили.
Два човека су стала испред их зато да би на устима два или три сведока остала
свака реч (Мт. 18; 16). Рекавши: Што стоите и Гледате у небо они им нису
допустили да и дае остану на том месту, надауи се да е Га видети, него су их
подстицали да се назад врате у ерусалим на дело проповеди. анели Га увек
служе као Господа - и приликом Роеа, и приликом Васкрсеа, и приликом
Вазнесеа, а служили су Га и пре тога, пре него што се у телу авио у свету. анели
су се, меутим, авили тако, да су уди могли да их виде.
Израз: у хаинама белим указуе или на чистоту анела или на оно озарее кое е
требало да буде даровано апостолима. Другачие би требало размотрити израз:
Гледауи Га. Знауи да е се авити уди исквареног ума кои е говорити да Он
ние са неба или да ние сишао са неба и да се ние вазнео на небо, него да е
премештен на неко место изван граница земе, а таквима припадау и чланови
Виталиеве секте - знауи то, Господ се вазнео пред очима апостола, док су они
нетремице гледали на небо.

12. Тада се вратише у ерусалим са Горе зване Маслинске (Елеон), коа е
близу ерусалима едан суботни дан хода.

Тада. Када? Кад су чули (оно што су им анели рекли), ер иначе не би могли да се
одвое од тог места, да им анели нису казали за Други долазак. а мислим да се то
догодило у суботу, ер Лука не би на та начин указао на растоае: Са Горе коа се
назива Маслинска коа е близу ерусалима едан суботни дан хода. Дужина пута,
коа е евреима била дозвоена да е преу у суботу, била е асно одреена. У
своо дванаесто кизи о (удеским) старинама осиф (Флавие),[4] каже да се
Маслинска гора налази на осам стадиа од ерусалима. И Ориген[5] у пето кизи
каже: "Суботи пут су чинила три лакта." И света скиниа с кивотом е претходила
табору и била удаена од ега за оно исто растоае кое е било дозвоено
поклоницима да га преу у суботу. То растоае износи едну миу.

13. И када уоше, попеше се у гору одау где су боравили, и то: Петар и
аков, и ован и Андре, Филип и Тома, Вартоломе и Мате, аков Алфеев и
Симон Зилот, и уда аковев. 14. Ови сви беаху истрано и еднодушно на
молитви и моеу, са женама и са Мариом, Матером Исусовом, и са браом
еговом.

Разборито набраа ученике. Будуи да е едан од их издао, да се други одрекао а
да треи ние поверовао, показуе да су били присутни сви осим изданика. Како,
меутим, каже: са Матером Исусовом! Мада е речено: Од онога часа узее учешк к
себи (н. 19; 27), то ни намае не противуречи претходноме. Наиме, ако е сам
ученик био ту, ништа ние спречавало да и Она буде ту присутна. Како то да овде
не помие осифа? Не помие га због тога, што осиф ве беше умро. Ако су
поверовала и присуствовала браа, коа су рание често изражавала неповерее,
онда би се осиф, кои никада ние изразио никакву суму, далеко пре показао као
веран и не би желео да се удаи од апостолског збора, да е ош увек био жив.

15. И у те дане устаде Петар[6] измеу ученика - а беше народа на окупу око
сто двадесет душа - и рече: 16. уди брао, требало е да се изврши оно Писмо
што прорече Дух Свети устима Давидовим за уду, кои беше предводник оних
што ухватише Исуса. 17. ер се броаше с нама и беаше примио удео службе
ове.

У те дане, т, у дане кои су претходили Педесетници, устао е Петар као огени
ученик, као она, коем е Христос поверио Свое стадо и, назад, као предводник.
Меутим, обрати пажу да он све чини уз општу сагласност а ништа самовоно и
самовласно. Он их чак и убеуе на основу предсказаа и не каже да рече Давид,
него: рече Дух Свети устима Давидовим. Затим говори о уди, кои е предводио
оне што ухватише Исуса.
Запази и овде мудроубе овог човека, запази како он у казивау не вреа и не
говори: "за уду презреног и напрезрениег", него просто обзнауе оно што се
догодило. Не каже да су удеци стекли, него да е он (уда) стекао иву, и то е
исправно, ер е праведно да се за господара сматра она, кои е уплатио новац, чак
и ако су и други куповали. Саслуша шта е била егова плата:

18. Он, дакле, стече иву од плате неправедне, и стрмоглавивши се пуче по
среди, и просу се сва утроба егова. 19. И то постаде знано свима кои живе у
ерусалиму.

Говори о казни коу е уда понео у овом животу а не о будуо казни, ер душе
слабих уди не обраау толико паже на будуи колико на садаши живот.
Гледа: не говори о прегрешеу него о казни за ега. уда, наиме, ние умро на
конопцу него е живео и после тога, пошто су га скинули одатле пре него што се
удавио. О томе асние говори Папие,[7] ованов ученик, у четврто кизи
Тумачеа речи Господих. Он тамо каже: "Велики пример безбожништва у овом
свету представао е уда, чие е тело у то мери било надувено да ние могао да
прое ни онуда, куда су пролазила кола и не само да ние могао да прое он него ни
сама егова глава."
Кажу да су егови капци толико натекли да уопште ние могао да види светлост и
да егове очи нису могле да се виде чак ни уз помо лекарског увеличавауег
стакла, толико су дубоко упале у односу на споашу површину... После великих
мука и болова он е, кажу, умро у своо иви. Та ива е све до сада остала празна
и ненастаена и све до данас нико не може да прое тим местом а да руком не
зачепи ноздрве, такав е смрад кои се шири од еговог тела и од земе..."
Апостолима е то послужило као нека утеха. А као што се просула удина утроба,
тако се просула и утроба еретика Ариа.

19. Тако се та ива прозва иховим езиком Акелдама, што значи: ива крви.
20. ер е написано у кизи Псалама: Да буде двор егов пуст, и да не буде
никога ко би живео у ему, и епископство егово да присвои други.

удеци нису тако назвали иву по о само него због уде. Петар овде наводи ту
чиеницу узимауи за сведоке неприатее, кои су иви дали такав назив. Речи:
Да будедвор егов пуст изговорене су о то иви и о удином дому. Речи:
Епископство егово да присвои други указуу на свештенички чин. Да буде двор
егов пуст. Шта би пак могло да буде више пусто него што е гробе, и то
заедничко гробе, у шта се и претворила та ива?

21. Треба, дакле, од ових уди кои су били заедно с нама за све време откако
меу нас дое и изие од нас Господ Исус, 22. Почевши од крштеа ованова
до дана кад се узнесе од нас, да едан од ових буде сведок еговог васкрсеа.

Представа ово дело као заедничко, да не би наишло на приговоре и да не би дало
повода за препирке. Због тога на почетку беседе каже: уди брао... требало би да
меу вама изаберемо.., препуштауи избор свима и, истовремено, указууи част
изабранима, док се он сам ослобаа ненависти са било чие стране. О томе, да е
тако требало да буде, говори и он сам, и наводи пророка као сведока. Ко су они,
меу коима е требало да изаберу?
Они, кои су се састаали с има у свако доба, ер е то било нужно и корисно. Ние
рекао: "меу овдашим удима кои су с нама", ер би се показало да тиме жалости
остале. Дело се сада решавало временом. Да едан од ових буде с нама сведок
еговог васкрсеа, како ученички збор не би био окрен са било кое стране.
Каже: Да буде сведок Васкрсеа а не нечег другог. Ономе, ко се удостоио да
сведочи о томе да е (Господ) ео и пио с нама и да е Распети (Господ) устао,
далеко е лакше поверити да сведочи о осталим догааима. Тражио се, дакле,
сведок Васкрсеа, ер се оно савршило тано, док се остало савршило авно.

23. И поставише двоицу: осифа званог Варсава, кои би назван уст, и
Матиу. 24. И помоливши се, рекоше: Ти, Господе, познаваоче срдаиа свиу,
покажи еднога од ове двоице кога си изабрао. 25. Да прими удео ове службе и
апостолства, из коег испаде уда да иде на место свое. 26. И бацише коцке за
их, и паде коцка на Матиу, и би приброан еданаесторици апостола.

И поставише двоицу. Зашто нису поставили многе? Да не би дошло до велике
помете; осим тога, то се тицало само неколицине. Правовремено у молитви
призивау Срцевидца и у наставку не кажу: "изабери", него: Покажи кога си
изабрао, знауи да е код Бога све одреено и пре удске помисли. Свагда то
(изабрае) назива уделом, показууи на та начин да се све дешава према
човекоубу Божием и према Божием изабрау. Осим тога, подсеа их на древне
догаае ер е, као и Ле-вите, и их Бог изабрао за Себе коцком. Ко су били ови
уди? Можда су били од Седамдесеторице, кои су били уз Дванаесторицу
апостола, или можда од других верууих, али кои су пламение веровали и били
побожнии него остали. Такви су били и осиф и Матиа. осифа назива и Варсавом
и устом можда и зато што су они тим именом називали едно лице.
Можда су, меутим, и због промене начина живота давали ново име. Назад, можда
се надимак придодавао и уз неко занимае. Зашто ову беседу ние започео аков,
кои е примио епископство у ерусалиму, него е право да се обрати народу
уступио Петру? Зато што е био смирен; тада нису размишали ни о чему удском,
него су имали у виду општу корист. Из тог истог разлога су апостоли ему
уступили катедру, уместо да се надмеу и препиру с им. Да иде на место свое.
Место, кое е достоно требало да заузме Матиа, (Лука) назива своим или
сопственим ер е уда, и пре него што е отпао од ега, од оног времена, кад е
оболео од болести среброуба и издае, ве био отуен од овог места, исто као
што е и Матиа, и пре него што е заузео ово место, од времена кад е себе учинио
достоним тога дара, постао егов власник. Зашто су одлучили да изаберу
посредством коцке? Зато што себе ош нису сматрали достонима да то дознау
путем неког знамеа. На их ош не беше сишао Дух Свети, а ние ни било
потребе за знамеем, ер е коцка имала велики знача. Ако чак и у оном случау
када е требало одредити исправно мишее у вези с оном нису помогли ни
молитва ни мудрост уди него е, напротив, тако много значила коцка, онда е у
овом случау била ош значаниа. Речи: На место свое могу имати и друго
значее. Сваки своим делима припрема себи или добро или раво место.
Дакле, кад (Лука) ово каже, он говори да е уда пошао на свое раво место, кое е
себи припремио издаом Исуса, ер места за нас нису добра или рава по своо
природи, него ми своим делима припремамо себи место. И што се бабице боаху
Бога начини им куе (2. Мос. 1; 21); А безбожни е чути следее: идите у
светлости ога своега и искрама кое распалисте (в. Иса. 50; 11). Реч "место" има
многа значеа. Она, измеу осталог, означава и неку дужност, па тако кажемо:
место епископа или место презвитера. Исто се може видети и из супротног,
узимауи у обзир да сваки своим делима припрема свое место. Тако се може
имати место лажног учитеа, лажног апостола или пак тиранина или неког другог
узрочника безаконих дела.
Будуи да е уду привукла страст среброуба, он е заузео место изданика, и
ему е праведно речено: Иди на место свое. Лишивши се због своих поступака
места у апостолском збору, он е самоме себи устроио свое место.






НАПОМЕНЕ:
1. Теофил е био неки хришанин, кои се преобратио из паганизма
(незнабоштва). Заузимао е висок друштвени положа и био е веома
уважаван у римско заедници верууих. Име "Теофил" е грчког порекла и
значи "богоубиви" или "приате Божии"
2. Блажени Теофилакт мисли на секту коу е средином 2. века основао
Монтан, роен у едном градиу на граници Фригие и Мизие. Монтан е
напре био жрец богие Кибеле, а затим се преобратио у хришанство. Како
е био незадовоан хришанским начином живота, кои му се ние чинио
довоно строгим и покушао е да га реформише. Као човек развиене маште
и слабих нерава, често е падао у занос. То га е навело да се прогласи за
надахнутог пророка, инструмент оног Утешитеа, за коег е Христос
обеао да е га послати. Убрзо су почели да га следе и други "пророци", а
црквени историчар евсевие посебно помие две пророчице, Прискилу и
Максимилу, кое су, како он каже, говориле "бесмислено, неумесно и
чудновато". Монтанисти су своим пророчанствима давали веи знача него
еванелском учеу и у има су видели допуну Христове науке.
3. У Беседи на Вазнесее Госиоде, св. Григорие Палама каже: "Након што е
Своим ученицима обавио спасоносне догмате, Он их е извео из дома и
повео до Витиние, те е, благословивши их, одступио од их и вазнео се на
небо. Користеи облак као кочиу, узишао е у слави и ушао у
нерукотворену Светиу над светиама, сео здесна Величанству на
небесима, учинивши наш састав (т. нашу удску природу) причасником
како божанства, тако и престола. Пошто апостоли нису престаали да
гледау на небо, поавили су се ангели и обавили да е Он поново да дое са
неба на исти начин како су видели да се узноси." ("Изабране беседе",
Београд 1999)
4. еврески историчар, роен 37/38. г. у ерусалиму, у веома угледно
породици У младости е проучавао три главна усмереа у удаизму:
фарисески, садукески и есенски, док е он сам, као и апостол Павле,
припадао фарнсеима. Због блискосп с Веспазианом (кои е разорио
ерусалим, а 69. постао римски цар), удеци су п сматрали издаником.
егово главно дело, О удеским старинама, написано е у 20 кига. То е
прва целокупна историа удеског народа, чии е први део заснован н;
Библии и евреским апокрифним списима, а други на списима удеско-
хеленистич ких аутора, као и грчких и римских писаца. Иако су га егови
сународници игнорисали, хришански писци га доста цитирау, ер се у
Старинама налазе и пасуси кои говоре о Исусу, овану Крститеу и акову,
брату Господем.
5. Изузетно надарени црквени отац III века (око 185-254). Роен у Египту,
навероватние у Александрии, у хришанско породици. Према неким
сведочанствима егов отац е пострадао мученичком смру. Поред
богослова, изучавао е и световну науку, посебно философиу. Због
вероваа у преегзистенциу душа и заблуда о ваплоеу Бога - Логоса и о
Свето Троици (где уводи начело субординационизма) Оригеново учее
осуивано е на Васеенским саборима, посебно на Петом, одржаном у
Константинопоу 553. г.
6. Тумачеи ово место, бл. Теофилакт се у велико мери ослаа на речи св.
ована Златоустог, кои каже: "Петар свагда први почие да говори,
делимично услед живости свог карактера, а делимично услед тога, што му е
Христос поверио Свое стадо, и он е био први у збору апостола... уди,
каже он, брао. Ако их е Господ назвао браом, онда е такво обраае
утолико било приличние Петру... Он то дело (избор новог апостола уместо
уде) препушта суду веине... Зар он сам, Петар, ние могао да изабере?
Наравно да е могао. Он то, меутим, ние учинио, да се не би испоставило
да е пристрасан. Ние рекао: довони смо и ми, толико му е било страно
свако славоубе... Тежио е само едном циу, иако ние био истог значаа
као и остали. Погледа: било их е сто двадесет уди, а он тражи да из
васцелог тог мноштва изаберу само едног човека, и то тражи сасвим
праведно. Он се први одлучуе за то дело,ер су управо ему сви поверени."
("Беседа на Дела апостолска",III).
7. Учени хиерапоски епископ, упокоио се око 165. године. Наведено дело
ние сачувано, и познато е само на основу невеликих одломака, наведених у
списима других писаца.


















ДРУГА ГЛАВА


1. И кад се наврши педесет дана беаху сви апостоли еднодушно на окупу. 2. И
уеданпут настаде шум са неба као хуае силнога ветра, и напуни сав дом где
они сеаху. 3. И показаше им се раздеени езици као огени, и седе (у
српском преводу: сие) по едан на свакога од их. 4. И испунише се сви Духа
Светога и стадоше Говорити другим езицима, као што им Дух даваше да
казуу.[1]

Зашто се то догодило онда, кад су се окончали педесет дана? Зато што, кад е
требало да срп сие на жетву и кад се сакупау плодови, требао е да сие и срп
речи и, као уместо српа, слетео е наоштрени Дух Свети. И Христос каже: Жетве е
много а посленика мало (Мт. 9; 37), а на другом месту: Видите иве како се ве
жуте за жетву (н. 4; 35). Прихвативши првенце плодова, Сам Хрисгос их е први
узнео, Он Сам е први послао срп. Зашто га е послао кад се окончало педесет дана?
Зато што е требало да се то догоди онда, кад поново наступи празник, како би они,
кои су били поред крста Христовог, и то могли да виде. Раздеени езици као
огени. Пострадавши по телу добровоним страдаем и васкрсли из мртвих
Господ саваскрсао е са Собом и нас, умртвене грехом, и укинуо власт авола.
Због тога смо ми (од Пасхе) до Педесетнице на молитви и не творимо земне
поклоне, величауи победу над нашим неприатеима: Они се саплетоше и
падоше, а ми устасмо и исправисмо се (Пс. 19; 9).
Меутим, кад се Дух Свети ави у виду огених езжа, ми приклаамо колена ер
не можемо да поднесемо та призор и показуемо да смо кроз Светога Духа познали
савршено поклоее Пресвето Троици: Боге дух, и кои Му се клаау у духу и
истини треба да се клаау (н. 4; 24). Силазак Светога Духа савршио се у дан
Педесетнице из следеег разлога. У Старом Завету е на дан Педесетнице био дат
Закон. Дакле, на она дан на кои е био дат Закон записан на таблицама, на та дан
е дарован и закон Светог Духа, кои ние био записан на таблицама него на срцима.
У дан Педесетнице е народ Израиев добио закон у Синаско пустии ер су
синови Израиеви у четрнаести дан првог месеца, према месечевом рачунау, кад
су празновали празник пресних хлебова и тану Пасхе, изашли из Египта. Од
четрнаестог дана рачуна седамнаест дана до краа месеца, а затим тридесет дана
следеег и ош три дана треег месеца: за толико е дана Педесетница после
празника пресних хлебова или пасхе. Према томе, од четрнаестог дана (првог
месеца) до треег дана треег месеца има педесет дана.
Зато се и каже да треег месеца по изласку синова Израиевих из египатске земе
рече Господ Мосеу: Иди к народу, и освешта их данас и сутра (2. Мос. 19; 1,10).
То Господ говори о новомесечу. У треи дан сии е Господ на Гору Синаску
пред свим народом, каже се у наставку (2. Мос. 19; 11). Према томе, на она дан,
кад е дарован закон, требало е да буде дарована и благодат Духа. Када е требало
да Спасите поднесе свето страдае, Он ние благоволео да се преда на то
страдае у неко друго време него управо у време кад су заклали аге и на та
начин е истину повезао с праобразом. Исто тако, ни силазак Светог Духа, према
вишем благовоеу, ние дарован у неко друго време него у време кад е дат
Закон. Тиме се показуе да е и онда и сада закон давао Дух Свети.
Дакле, у Старом Завету закон е дат у педесети дан. Након доласка у Обеану
зему, Израици су у знак помена тога дана усгановили празник: у то време су
Богу приносили од првих плодова и првог класа, и то е било символ празника.
Како се на дан Педесетнице приносило снопе нових плодова и како су се разна
лица окупала под едним небом, на та исти дан е требало да се догоди и ово,
како би се почеци од сваког народа што живи под небом сабрали у едан сноп
благочеша и, према речима апостола, привели Богу. Сноп класа послужио е као
праобраз ономе, што е наговештавало сноп душа, изабраних у разним земама и
приведених Богу. Зашто силазак Светог Духа ние протекао без чувствених
(видивих) символа? Ако су и поред тога говорили да су се (апостоли) напили
вина, шта би се тек догодило да тога ние било? То ние едноставно био шум, него
шум са неба и изненадан, да би их ош више запрепастио: Као хуае силнога
ветра.
Кажу да се силазак Духа догодио с великом и силном брзином, како би све
приморао да се саберу и да притекну овамо. И напут се сав дом. (Духом Светим) се
напунио читав дом, да би се показало да та дар ние дарован неком поединцу, него
васцело пуноти Цркве, ер е та дом био символ васеене, као што е купе
символ воде. Био е то доказ изобиа и снаге. Дом се, меутим, ние испунио
огем, ер би их то приморало да се удае. Оно, што нас навише задивуе, есте
да су се езици поделили и сишли на главу свакоме од их. Он (Лука) прекрасно
каже да су се поделили, да би ти знао да е сила, коу е послао Утешите, една
иста. Прекрасно каже и: као огени и: као хуае силнога ветра, да ти о Духу не би
помислио нешто чувствено. То, дакле, ние био просто ветар нити просто ога,
него Дух Свети кои се тамо авио. Гледа: кад е ован видео Духа, видео Га е у
облику голуба. Апостолима е, меутим, било потребно да га виде у облику ога. И
седе по едан на свакога од их, т. "обитаваше", "отпочину",еризраз "седети"
означава трано и постоано обитавае. На кога е, меутим, сео Свети Дух? Да ли
само на Дванаесторицу или на их сто двадесет?
асно е, да се спустио на све, ер апостол Петар ние узалудно наводио речи
пророка када е рекао: И у последе дане излиу од Духа Моега на свако тело
(Дела ап. 2; 17). Они нису едноставно примили него су се сви испунили Духом
Светим, и то сви, каже, а не само апостоли. Види: кад су били истрано на молитви
и моеу, кад су били испуени убаву, тада силази Дух. Зашто се Он авио у
виду ога? Зато да би показао да е исте суштине као и Она, Кои се изнад купине
такое авио у виду ога. И седе на главу, т. од главе е испунио васцелог човека;
на иховим главама се видео ога кои не сажиже, него освештава и просветуе.
Зашто ове езике нису примили на уста, него на главу? Дух се ние спустио на
език, т. на телесни орган, зато да нико не би помислио да они из своих утроба и
из своих уста износе оно, што нису имали. Као што воде кое се уздижу на небо
заузимау врхове планина па се с висина спуштау у долине, тако се и благодат
Светога Духа, заузевши сам врх главе, као планину, раширила одатле и на мозак, а
затим и на уста и на срце и, почев од главе, испунила собом васцелог човека.
Зашто, ош едном понавам, на главу? Зато што су у то време апостоли
рукополагани (хиротонисани) за учитее васеене а рукополагае се не савршава
другачие него (полагаем руку) на главу. Дакле, тиме што су езици били изнад
глава, показуе се начин рукоположеа, ер се рукоположее савршава полагаем
руку на главу, и та начин рукоположеа е на снази све до данас.
Како се силазак Светог Духа (сада) савршава на невидив начин, на главу будуег
архиереа коег рукополажу ставау Еванее. Кад се оно положи, у томе не би
требало видети ништа друго до огени език кои почива на глави - език ради
проповеди, а огени због оног што е речено: Доох да бацим ога ш зему (Лк.
12; 49). Ние рекао да се утврдио или сместио него да е сео. Осим тога, ние рекао:
заузе врх, загосподари него: "седе на" да би показао да е сваки човек, кои
савршава свештенодество, престо Божии. И стадоше говорити другим езииима.
Благодат Божиа е благоволела да напре устрои да апостолска реч буде делатна.
Зашто би постоали проповедници, ако не би било слушалаца? Будуи, дакле, да е
од самих почетака требало да почеци (првенци) меу незнабошцима прихвате одре-
ено место, писац додае: Стадоше Говорити другим езицима. Зашто су апостоли
дар езика добили пре осталих благодатних дарова? Зато што е требало да се
разиу на све стране. И као што се у време граеа (Вавилонске) куле едан език
поделио на многе (езике), тако су се сада многи езици сединили у едном човеку,
тако да е едан исти човек, према наговору Духа Светога, почео да говори и на
персиском, и на римском (латинском), и на индиском, и на многим другим
езицима. Та дар е назван даром езика, ер су апостоли били у стау да говоре на
многим езицима, као што им Дух даваше да казуу. Нису говорили од себе, него
им Дух даваше да казуу, проповедауи, т. тумачеи и обзнаууи сведочеа о
Христу коа су изрекли свети пророци.

5. А у ерусалиму бораваху удеци, уди побожни из сваког народа коие
под небом. 6. Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се, ер сваки од
их слушаше Где они говоре еговим езиком.

уди побожни. И сама чиеница да су оставили свое отабине и боравили у
ерусалиму представа знак благочеша. То су посебно они уди кои су се,
напустивши домове и роаке, запутили да живе у ерусалиму. Израз: из сваког
народа употребен е уместо израза: из многих народа ер Писмо често користи реч
"сваки" уместо "многи". Тако е у том смислу речено и следее: Излиу од Духа
Моега на свако тело (ои 2; 18), сви траже свое а не оно што е Исуса Христа
(Филип. 2; 21), као и: нема ниедног праведног (Рим. 3; 10), Изразом
целовитости Писмо на тим местима означава многе. Дае: Кад настаде ова хука,
скупи се народ и смете се, т. збуни се, запрепасти се. Будуи да се то догодило у
дому, народ е очигледно притекао споа. Сваки од их слушаше где они говоре
еговим езиком. Знали су, да су верууи а посебно апостоли (ер су окупени
свое погледе навише обраали на апостоле) - Галилеци. Меутим, они су
говорили на зачуууе много езика. Народ се смете, и то е природно, ер су
окупени сматрали да ова догаа за их значи прету због злодела кое су
учинили Христу. Савест им е кидала душу, ер е убиае Христа ош било живо у
иховом сеау, тако да су се свега плашили. То е, меутим, укрепило апостоле,
ер су им и сами слушатеи ставили до знаа да е то чудесан дар. Апостоли,
наиме, нису разумевали да е неки израз био парански, него су то дознали од
слуша-лаца. Помие такое и неприатеске народе - Криане, Арабане и остале,
и био е то символ да е их све надвладати. Како е у ерусалиму било много
заробених, сведочеа су долазила са свих страна - и од гра-ана, и од странаца и
од прозелита. [2]


7. И диваху се и чуаху се сви, Говореи едан другоме: гле, зар нису сви ови
што говоре Галилеци? 8. Па како ми чуемо сваки сво език у коме смо се
родили? 9. Парани, и Миани, и Еламити, и кои живе у Месопотамии, и
удеи, и Кападокии, у Понту и Азии, 10. у Фригии и Памфилии, у Египту и
краевима Либие близу Кирине, и дошаци Римани, и удеци, и прозелити,
11. Криани и Арапи, чуемо где они говоре нашим езицима о
величанственим делима Божиим? 12. И сви се диваху и беаху у недоумици
говореи едан другом: Шта би ово могло бити! 13. А други се подсмеваху и
Говораху: Напили су се слатког вина.

Уз врлину увек иде и порок. едни су се дивили, други су се ругали. Први су
уистину били побожни и због тога су и живели тамо (у ерусалиму), ер им е Закон
допуштао да се три пута годише поаве у ерусалимском храму. Обрати пажу и
на безуме других: Напили су се слатког вина, кажу, иако ние било време (кад би
се могло претпоставити нешто слично), будуи да е био празник Педесетнице и
треи час. Злоба се, меутим, ни пред чим не заустава. Наважние е следее:
када су се неки, делимично од удеаца, делимично од Римана, делимично од
придошлица, а можда делимично и од елата, едном речу, од готово свих народа,
зачудили и утврдили да апостоли говоре на иховим езицима, нашло се и
неколико оних, кои су им се (апостолима) подсмевали. Да ли су ти подругивци
разумели кад су апостоли говорили на другим езицима, или нису? Ако их они нису
разумели, како се онда каже да су апостоли говорили на свим езицима? Ако су пак
разумели, како су се одважили да их оптуже за пианство имауи пред собом
разобличитее, т. управо оне уде кои су слушали и разумели да апостоли говоре
на разним езицима и да нису пиани? Нека то разреши неко други. а, напротив,
тврдим да они, да нису разумели, никад не би оклеветали чудо као да е пианство.
Наиме, зашто би се трудили да оклеветау оно, што никоме не шкоди?
Због тога их Лука и назива подругивцима, односно хулитеима и клеветницима.
Они су, дакле, клеветали ер су разумели оно, о чему се говори. Меутим,
клеветали су због тога, што су били незадовони оним што се говорило, будуи да
су апостоли говорили о величанственим делима Божиим. На кои су начин,
разумевши оно о чему се говори, приписали то пианству? Услед свог безума и
свое претеране суровости. Многи од оних, кои су незадовони оним што се
говори, имау обича да говорника сматрау или за авоиманог, или за безумника
или да га оптуже за пианство или пак за неразуме-ае онога што говори - иако
она, кои говори, говори разборито, иако га подругивац, оптужууи овог првог,
и слуша и разуме. Они пак, кои су апостоле оптужили за пианство, испоили су
ош веу дрскост ер су, иако су их слушали на свом езику, претпоставали да их
други уди, кои су говорили наразличитиим наречима, не разумеу. Они сами су
разумели шта се говори, али су сматрали да остали, због коих су и клеветали
апостоле за пианство, не разумеу чудо. И у оно време, кад е Господ изгонио
демоне, они су и разумели и видели та чудесна дела, али су, уместо дужног
прославеа, оклеветали Господа да их тобоже савршава силом Веелзевуловом.
Осим тога, видевши да е исцеена свака болест и страдае, учинили су та чудесна
дества предметом зависти, клевете и убиства. Тако су се и сада, немауи
могуност да порекну чудо и натприродност езика, дрзнули да чудо унизе до
пианства.
Меутим, обрати пажу и на злонамерност. Пошто е било невероватно да неко
буде пиан у том часу, а посебно уди кои су искусили многе опасности и
страхоте, све су приписали своствима вина, говореи да су се напили вина. Овде е
безобзирност успела само то да нешто каже а не да каже нешто иоле основано. Због
тога е оно што говоре и замагено и пуно глупости и безума. Запази како злобу
разобличуе и годише доба и доба дана. Одакле "глевкос" у дан Педесетнице?
Глевкосом се, наиме, назива ново вино. Осим тога, зар има пианство дае силу да
говоре на таним езицима - пианство, кое лишава и природног (матерег) езика?!
Погледа шта устроава Бог. Да нису подозревали да е то клевета, удеци би
одбили да уу и послушау. Господ е допустио подсмех да би сабрао многе
(слушаоце).

14. А Петар стаде са еданаесторицом и подиже глас сво и рече им: уди
удеци, и сви ви кои боравите у ерусалиму, ово нека вам е на знае и
саслушате речи мое. 15. ер ови нису пиани као што ви мислите, ер е тек
треи час дана.

Претходно си видео промишае, а овде запази одважност. Ако су се сви
слушаоци зачудили, зар онда за чуее ние било и то што е прост и необразован
човек повисио глас меу таквим мноштвом, без обзира на то што су ту били и
клеветници, и они што су склони убиству? Зар то не превазилази удске снаге?
Погледа и ово. Одмах пошто е повисио глас, он (Петар) разобличуе клевету,
доказууи да нису пиани. Они, меутим, нису ни у иступеу. Шта се дакле
дешава с им и са еданаесторицом? Петар е изнео заедничко мишее и
проговорио заедничким гласом, и био уста свих. еданаесторица су пак ту стаали,
сведочеи о ономе што он говори. Подиже глас сво, т. започео е слово с великом
одважношу да би одмах, на самом еном почетку, осетили благодат Духа. Она,
кои ние издржао питаа обичне слушкие, та исти е, дакле, меу народом -
убицама говорио с таквом одважношу.
Пре него што е добио дар езика, Петар е стрепео и плашио се и кад га е
испитивала само една слушкиа, говореи: "Не познаем овог човека." Тамо е
била една слушкиа и велики страх, а овде неброено мноштво и глас преиспуен
великом одважношу. Он не каже: "ние као што ви клеветате", него: Ние као што
ви мислите, ер говори кротко, не желеи да упорно доказуе да они тако говоре из
злобе. Напротив, он им приписуе незнае, али их не разобличуе због
безбожништва, него им припрема пут за преобраае. И шта значи (израз) да ние
обича да буду пиани у треем часу? Меутим, Петар се ние зауставио на томе, ер
ни они сами нису тако мислили о апостолима, него су тако говорили само због
клевете.

16. Него е то оно што е рекао пророк оил: 17. И бие у последе дане, говори
Господ, излиу од Духа Моега на свако тело, и прорицае синови ваши и
кери ваше, и младии ваши видее виеа и старци ваши саае снове. 18.
Па и на слуге Свое и на слушкие Свое у те дане излиу од Духа Моега, и
прорицае.

Не позива се нити на Христово име, нити на Христово обеае, него на обеае
Оца. Запази ову опрезност. Ние преутао о пророштву, али им ние непосредно
говорио о ономе што се тицало Христа, односно да им е Он, након што е био
распет (и устао) обеао та дар. Да е Петар говорио о томе, све би покварио. Иако
е и то могло да докаже божанственост Христову, показало би се као невероватно.
Реч е о томе, да поверуу у оно, што им се говори. Оно пак, што би се показало као
невероватно, приморало би их да се поколебау. Такве недоумице ништа не може
да разреши осим пророчког сведочанства. Дакле, кад се поави нека недоумица, не
прибегава расуивау. Разумска просуиваа се исто тако оповргавау као што се
и склапау. А ко е да поништи глас Божии?
Расуивае се поништава другим расуиваем, а Писмо се не поништава. Ние
речено: "излиу Духа Моега", него: излиу од Духа Моега. Не излива се Дух, него
се излива дар Духа на свако тело, односно, управо на оно кое е поверовало, т, на
незнабошце. Он им то, меутим, ош не открива. Речи: на свако тело дау им добре
наде и не дозвоавау да очекивана добра присвое само за себе. Самим тим он у
корену сасеца завист. Обрати пажу и на то како е разнолико откровее Светога
Духа. едан, имауи благодат Духа, пророкуе; други, будуи да ние способан за
то служее, добиа дар виеа. Тако е и Петар у шестом часу дана видео слику
(сасуд), тако е Корнилие у деветом часу видео анела.
Оно, што се види срцем не назива се поавом него виеем. Неки гледа виее и
виеноме каже: "иди", а неки созерцава, али тада не гледа (телесним) очима а неки
се пак поучавау приказом (привиеем, какву види у сну.

19. И дау чудеса горе на небу и знаке доле на земи: крв и ога и пушее
дима. 20. Сунце е се претворити у таму и месец у крв пре него дое велики и
славни Дан Господи. 21. И бие да е се спасти сваки кои призове име
Господе.

Тим речима (пророк) асно предсказуе и о будуем суду, и о ерусалиму, и о
удеском ропству, и о ономе што е се збити поред Крста Христовог и, назад, о
ономе што се догодило с удецима услед римског рата, кад су Римани у удеи
пролили мноштво крви, кад се веао дим од спаених градова и села.[3] Кроз то су
удеци носили казну за своу безобзирност против Христа - за безобзирност, коу
ни само сунце ние могло да поднесе па е затворило свое око, силу светлости, ни
месец, кои е сво сребрни лик изменио у црвену светлост. Говоре, меутим, да е
наводно много сличних виеа било на небу и у време разараа ерусалима. Тако
сведочи осиф (Флавие). Уосталом, речима: Месец е се претворити у крв, пророк
указуе и на прекомерну суровост заклаа (т. распеа Господег).
Меутим, зашто се то догаа у треем часу? Да би се показала чудесност те поаве:
блесак ога виен е усред белог дана, кад су сви на тргу! Уосталом, оно што е
пророк рекао, химнограф разуме на следеи начин: крв е ваплоее (Христово),
ога Божансгво а веае дима - Дух Свети, кои е своим силаском осенио Деву и
свет испунио миомирисом, док се под даном Господим подразумева Дан
Васкрсеа. Господ, меутим, каже: Излиу од Духа Моега, пре него што дое Дан
Господи. Кажи, удеине: ако Господ има едно лице и едно име, и ако Бог говори
о Самоме Себи, зашто онда ние рекао: "пре него што дое Дан Мо?" Ако, каже
Петар, ви сада некажено грешите, не надате се да е и тада бити тако, ер е то
само почетак тог великог и страшног дана. Покренувши и престрашивши тиме
ихова срца, он их умируе и допушта им да гае добре наде. И бие да е се
спасти сваки, кои призове име Господе: било да е роб или слободан, било да е
свештеник, елин или удеац. У Исусу Христу нема ни мушког ни женског, ни
роба, ни слободног. Меутим, не сваки она кои само едносгавно призове, ер е
речено: Нее се спасти сваки, кои ми каже: Господе, Господе, него сваки кои
призове са склоношу духа и врлинсжим делима. Укучууи у своу беседу и
слово о вери - ер спасее зависи од призива - он од сада чини своу беседу лако
разумивом. Име Господе се, према Павловом обашеу, призива у име
Христа. Петар се, меутим, овога пута ние одлучио да то открие своим
слушаоцима.

22. уди Израици, чуте речи ове: Исуса Назареанша, човека од Бога
потврена меу вама силама и чудесима и знацима кое Бог учини преко ега
меу вама, као што и сами знате, 23. Овога, по одрееном савету и промислу
Божием преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте. 24. ега
Бог васкрсе, раздрешивши муке смрти.

Ова реч ние ласкае. Меутим, како их е он (Петар) напре силно прекорео, сада
снисходи и подсеа их на праоце, убеууи их да се опомену вере. И опет почие
испочетка, да их не би збунио, ер е намеравао да их подсети на Исуса. Рание, кад
су слушали пророка, нису могли да се збуне. Гледа, како он ништа не говори о
узвишеним истинама, него почие с оне стране, коа говори о великом Исусовом
смиреу. Назареанина, каже, именууи Исуса по постобини, коа е изгледала
сасвим ништавно.
У оним случаевима, кад се Исус назива Божиом силом и Божиом премудрошу,
ми та именоваа везуемо за егово божанство. Меутим, у оним случаевима кад
Га називау Човеком кои е умро за наше грехове, та именоваа везуемо за
егово тело. И Он Сам е некад гово-рио: Тражите да убиете Мене, човека кои
вам е говорио Истину (в. н. 18; 4, 7, 37), а некад а и Отац, едно смо (н. 10; 30).
Одатле, на основу првих речи, поникла е самосатска ерес,[4] тврдеи да е Исус
обичан човек. Силама и чудесима и знацима. Ту мисао изражавау и речи из
Посланице Риманима: О Сину Божием кои е обавен по сили (в. Рим. 1; 4), т. о
Сину чиа су дела и чуда доказала да е Он уистину Син Очев, ер нема никакве
разлике измеу изрека: обавен по сили и потвреног по силама и чудесима и
знацима кое учини Бог преко ега.
Уистину Бог дествуе кроз Сина, ер е кроз ега и векове сатворио. Изразом: меу
вама позива их за сведоке онога о чему говори; меу вама, значи: не тано, нити на
мрачним местима (досл. по угловима). Након тога, прекоревши их за безакое,
настои да са их скине одговорност за ега и каже: По одрееном савету и
промислу Божием, показууи им да то они нису учинили своом силом него зато
што се Он Сам с тим са гласио и што е то било одреено са небеса. Дае, да се не
би показало да су они невини ер, иако е то било одреено, убице су ипак били
они, да се, дакле, не би тако показало, додае: рукама безаконика, односно, или кроз
изданика уду или кроз вонике кои су разапели Исуса. Мада се зна да су они, кои
су Га приковали за крст починили безакое, Петар о томе на почетку говори
замагено, да их не би довео до очааа. ега БОГ васкр-се. О, како се усудио да
меу убицама каже да е Христос васкрсао?! Ако се пак говори да е ега Отац
васкрсао, онда се то чини само због слабости слушалаца. Посредством кога
дествуе Отац? Посредством Свое си-ле, а сила Очева е Христос. Он е, дакле,
васкрсао Самога Себе, иако се каже да Га е васкрсао Отац. Раздрешивши муке
смрти. Показуе да се и смрт страховито мучила (као у пороаним боловима) и да
е ужасно патила док Га е држала, ер оно што е за смрт представало опасност и
недау Огари Завет назива боловима, сличним пороаним. Породиа не задржава
оно што се у о налази и не дествуе него страда и жури да се ослободи.
Прекрасно е назвао васкрсее раздрешеем мука смрти, ер се може реи:
раскинувши бремениту утробу коа страда од пороаних мука, Христос Спасите
се поавуе и излази из е као из неке утробе коа раа, т. из окова смрти и из ада.
Он е зато и назван првороеним из мртвих.

ер не беше могуе да Га она држи. 25. ер Давид Говори за ега: Господа
непрестано Гледах пред собом, ер ми е с десне стране, да се не поколебам. 26.
Зато се развесели срце мое и обрадова се език мо, па ош и тело мое
почивае у нади. 27. ер нееш оставити душу моу у аду, нити еш дати да
Светац тво види труее. 28. Показао си ми путеве живота, испуниеш ме
весеа лицем Твоим.

ер не беше могуе. Помазани борци били су неухвативи за противнике, и
помазани заклиачи били су сачувани и заштиени од змиског уеда. Када е
Христос, таанствено помазан Своим Духом, ступио у борбу са смру и потчинио
се том убици, тада е противник, кои се поавио, био уништен. ер не беше
могуе... Ние било могуе стога, што се нашло да е Он Бог роен од Бога и што е
ему била страна свака промена или измена, и што е Он тако устао да више не
умре.
У наставку наводи Давидове речи, кое превазилазе сваки удски разум, ер е
таква природа пророштва, и каже: Давид Говори о ему а не о себи, и опет почие
од смиреа. Иако се то сада савршило, од давнина е било предодреено. Бог сеса
тим сагласио у почетку, и од почетка е предодреено. Господа непрестано гледах
пред собом. Назива Оца Господом еговим (Исусовим), ер е Он (Исус) узео
обличе слуге. Ако се овде каже да е Отац са десне стране Сину док се на другим
местима каже да е Син са десне стране Оца, тиме се означава ихова еднакост. И
тело мое почивае у нади. Будуи да е Исус, прихвативши смрт, свукао то тело
кое е прихватио према домостроитеском плану да би га поново васкрсао из
смрти, сасвим е праведно што се егово тело у очекивау васкрсеа хранило
надом. Изреку: Нееш оставити душу моу у аду неки схватау као речи о Давиду,
иако немау могуности да докажу своу мисао. И поред тога, они правилно и
благочестиво говоре да е тело устало да би било нетрулежно и духовно, ер е
васкрсла плот после васкрсеа тело духовно и нетрулежно.
Путеви живота, т. они путеви коима су душе праведника прошле заедно с
Искупитеем, излазеи из преисподих места. У речима: Испуниеш ме весеа
лицем Твоим, под лицем би требало подразумевати авае Господа у
богодоличном лику и мотрее на нас каквим нас е Он савршено надзирао.

29. уди брао, нека е допуштено са слободом реи за праоца Давида да и
умре, и укопан би, и гроб е егов меу нама до овога дана. 30. Будуи, дакле,
да е био пророк, и знауи да му се Бог заклео да е од плода бедара егових
по телу подигнути Христа да седи на престолу еговом, 31. Предвидевши
Говори за васкрсее Христово да не би оставена душа егова у аду, нити
тело егово виде труеа.

Изложивши Давидово сведочее, додае: уди брао. Кад намерава да каже нешто
велико, претходно искористи та обрт, надахууи их и умирууи. Тамо, где ние
постоало ништа што би могло да буде штетно, говори с великом умереношу. Да
е едноставно рекао: Тако е казао Давид, пре да би се показао као строг и да би
убрзо побудио ихов гнев него што би их учинио послушнима. Указиваем велике
почасти блаженом Давиду, постиже да буде лако прихватива мисао да е то
проро-штво изговорено о Христу. У таквом духу устроено е читаво ово егово
слово. Рекавши да е Давид и умро и да е укопан, ние додао: "и устао е", него:
Гроб е егов меу нама до овога дана. У наставку не прелази непосредно на
Христа, него поново прослава Давида и прославауи ега (Давида), постиже
ци ове беседе. Наиме, он то и говори стога да би удеци, због части коу указуе
Давиду и због еговог рода прихватили слово о васкрсеу (Христовом). Да се то
ние догодило (т. да они нису прихватили слово о васкрсеу), они би показали да
ниподаштавау пророштво као и да ниподаштавау саме себе. Бог му се заклетвом
заклео. Ние рекао: "обеао", него: "заклео се", указууи тиме на ненарушивост
обеаа. Да седи на престолу еговом.
На многим местима у Светом Писму, реч "престо" се употребава уместо речи
"царство". Тако е овде, тако е и на следеем месту: Престо е Тво, Боже, у векове
векова. По телу е подигнути Христа. По телу. каже, ер Он по божанству од века
и свагда седи заедно са Оцем. Приписуе све Оцу, да би лак-ше могли да прихвате
то, што се говори. Меутим, како Он седи на престолу Давидовом? Тако што е Он
цар удеаца а утолико пре оних, кои су Га распели.

32. Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо сви ми сведоци. 33. Деснииом, дакле,
Божиом узнесе се, и примивши од Оца обеае Светога Духа, изли ово што ви
сада видите и чуете. 34. ер Давид не изие на небеса, него сам говори: Рече
Господ Господу моему: седи Мени с десне стране, 35. Док положим
неприатее Твое за подноже ногама Твоим. 36. Чврсто, дакле, нека зна сав
дом Израиев дае и Господом и Христом учинио ега, овога Исуса, кога ви
распесте.

Поново указуе на Оца, иако е било довоно и претходног указиваа. Меутим, он
е знао колико е за слушаоце корисно да прихвате оно, што е особито потребно.
Изразом: узнесе се (Давид) указао е на Вазнесе-е и на то да е Он (Исус) на
небесима. На почетку пак ни то ние асно. Погледа: на почетку беседе, кад е и
пророка оила навео као сведока, ние говорио да е Исус послао Духа Светога,
него е говорио да е ега послао Отац. Када е пак поменуо Христове знакове и
шта е било учиено против Христа, када е одважно изрекао истину о еговом
васкрсеу, тада е назад рекао и да е Он (Христос) излио Духа Светога и да е,
према томе, пророк о ему говорио: И бие у последе дане... Подразумева или
оно обеае кое е дао нама, апостолима, или оно, кое е Отац дао ему (Исусу)
пре крста и страдаа. Будуи да е (Петар) требало да каже велику и узвишену
истину, односно да е Христос излио Духа Светога, он е засеуе (замагуе) и
каже да е Отац ему дао обеае ер, без обзира на то, шта неко говори, говорио
е празно и узалудно ако свое слово заврши без користи (за слушаоце). Показуе
такое да крст ега (Исуса) не само да ние унизио, него да Му е дао ош више
блиставости. Ако е тада, према гласу овановом: Та е вас крстити Духом
Светим и огем, Отац дао ему обеае, сада е, после крста, то обеае и
испунио. И сам каже: Рече Господ Господу моему. О
вде Петар говори без страха, ер га е укрепило оно што е претходно рекао. Ако
ош Давид назива ега (Исуса) Господом, онда удеци утолико пре не би требало
да Га се одрекну. Речима Давидовим: Док положим неприатее Твое Петар им е
усадио страх, као начин да их победи. Да не би нарушио ихово поверее, он
(Петар) све приписуе Оцу. Након што е говорио о великим стварима, своу беседу
поново своди на дела еговог (Исусовог) смиреа. Седи Мени с десне стране. У
речима: Мени с десне стране, видимо еднакост части Оца и Сина, ер су помови
десно и лево незамисливи у односу на бестелесну суштину. А ко су ти
неприатеи, апостол обашава говореи: Када укине сваку власт, укинуе се и
последи неприате: смрт (в. 1. Кор. 15; 24-26), ер Га е Бог учинио и Господом и
Христом (Помазаником) еговим. Израз: учинио е употребен е уместо израза:
поставио е, ер ние реч ни о суштини ни о ипостасности. ош увек говори о
делима смиреа. Требало би додати: "Нека, дакле, разуме сав дом Израиев да
седи с десне стране", ер управо то проистиче из свега претходно реченог.
Меутим, он то не каже, него се изражава далеко смирение, говореи: ер е и
Господом и Христом учинио ега Бог, ер е такво значее речи: учинио. Дакле,
свугде би требало имати у виду корист слушалаца.

37. А када чуше, ражали им се у срцу и рекоше Петру и осталим апостолима:
Шта да учинимо, уди брао? 38. А Петар им рече: Пока-те се, и да се крсти
сваки од вас у име Исуса Христа за опроштее Грехова, и примиете дар
Светога Духа. 39. ер обеае е за вас и за децу вашу и за све дане кое е
дозвати Господ Бог наш. 40. И другим многим речима сведочаше, и моаше их
говореи: Спасите се од овог поквареног рода.

Видиш ли колико е добро од снисхоеа (од попустивости, кроткости), и колико
е оно далеко способние да проникне у удска срца и да их омекша, него строгост?
Иако их блажени Петар на том месту опомие на ихову дрскост, он им то
напомие кратко, не додауи ништа што би за их било увредиво. Постидели су
се Петровог снисхоеа т. тога што е с има, кои су на смрт предали Самог
Господа и подигли руке на их саме желеи да их погубе (апостоле), он, Петар,
говорио брижно као отац и учите. Кад су се ражалили у срцу, кажу: "Нисмо се
само уверили, него смо и себе познали." Због тога и питау: "Шта да учинимо", као
да су у недоумици и да су узнемирени због свое дрскости. Оне, кое су претходно
називали варалицама, сада називау своом браом. При том се не усууу да та
назив употребе пред онима, кое тако називау, него желе да кроз то изразе своу
убав и своу силну наклоност према апостолима. Због тога су их, како показуе
почетак Петрове беседе, и сами апостоли називали тим именом. Иако е питае
било упуено свим апостолима, ипак поново одговара Петар, будуи да су сами
апостоли дали предност егово беседи, и он каже: Покате се, и да се крсти сваки
од вас у име Исуса Христа.
Те речи не противурече ономе, што е претходно речено: Крстите их у име Оца и
Сина и Светога Духа (Мт. 28; 19), ер Црква о Свето Троици мисли као о
нераздеиво. Услед единства три ипостаси по суштини, она кои се крсти у
Христа крсти се у Свету Троицу, будуи да су Отац, Син и Свети Дух нераздеиви
по суштини. Да Отац ние Бог, да Дух Свети ние Бог (дословно: да име Оца ние
Бог, да име Духа Светога ние Бог), онда би требало да каже: у име Бога Исуса
Христа или само: у име Сина. Меутим, Петар каже: у име Исуса Христа, знауи
да е име Исусово Бог исто као и Отац и Свети Дух. Примиете дар Светога Духа.
Запази да е рекао да су дар Христов и дар Светога Духа едан исти дар, као што е
едно исто и ихово достоанство. Беседеи пре тога, он е та дар назвао обеаем.
У наставку каже: И за децу вашу, ер е дар скупоцении, када прелази и на
наследнике. И за све дане. Ако е та дар за дане, онда е утолико пре за вас кои
сте блиски. Обрати пажу на то када им е (удецима) указао на призивае
незнабожаца, рекавши: И даним. Када? Кад е видео да су се ражалили и познали
себе. Кад душа осууе саму себе, она ние у стау да завиди.

41. Тада они кои радо примише реч егову крстише се; и додаде се у та дан
око три хиаде душа. 42. И беаху постоани у науци апостолско, и у
заедници, и у ломеу хлеба, и у молитвама. 43. А уе страх у сваку душу, ер
апостоли чинише многе знаке и чудеса у ерусалиму. 44. (Страх велики беше
на свима има). А сви кои вероваше беху на окупу и имаше све заедничко.
45. И тековину и имае продаваху и раздаваху свима како е коме било
потребно. 46. И сваки дан беаху истрано и еднодушно у храму, и ломеи хлеб
по домовима, примаху храну с радошу и у простоти срца. 47. Хвалеи Бога, и
беху омиени код целог народа. А Господ сваки дан додаваше Цркви оне кои
се спасаваху.

Овде се испунило пророштво у коем се каже: Ко е игда чуо? Ко е видео такво
што? Може ли зема родити у едан дан, може лисе народ родитиуеданпут? А
Сион роди синове свое чим осети болове (Иса. 66; 8). Страх велики беаше на
свима има, ер оно што се догаало нису ниподаштавали као нешто случано.
Будуи да е Петар био преиспуен обилном благодау и да е откривао обеаа и
будуност, сасвим е природно што су они били обузети страхом, а утолико пре
што е он свое речи потвривао и сатвореним чудесима и знамеима (знацима).
Као што су се у време Христово напре поавила знамеа а затим уследило учее и
назад чуда, тако се догаа и сада. А сви кои вероваше беаху на окупу, али не по
месту, него по расположеу и по мислима, по стално сагласности меу собом и по
узаамно убави. Речи: Како е коме било потребно, не употребавау се просто,
него у смислу икономие.
Наиме, израз: како е коме било потребно показуе да апостоли нису поступали као
елински мудраци, меу коима е едан напустио свое иве а други бацио у море
много злата. То ние било презирае богатства, него глупост и безуме, ер се аво
постарао да оклевета творевину Божиу. Разборито коришее богатством ние
испразно. И сваки дан беаху истрано. Не едан, два или три дана, него сваки дан и
еднодушно, као у едно души.
Запази ово: удеци, кои су поверовали, нису радили ништа друго осим што су
стално боравили у храму. Кад су постали ревноснии према истинито вери,
испунили су се веом побожношу и према том светом месту. Апостоли их нису
удаавали одатле, да им не би нашкодили. Ломеи хлеб по домовима. Мисли се на
свештени дом, ер су они ели у том дому. Израз: ломеи хлеб, показуе ихово
велико уздржае и умереност у храни, ер се каже: примахухрану а не:
"пренаситише се храном". На та начин су они по вери и сво живот изменили на
бое. А на кои су начин били омиени код целог народа? Лука каже: Беаху
омиени код целога народа. Како то? Своим поступцима - милостиом и чистотом
понашаа (опхоеа). Свештеници су се услед зависти и неприатества удаили
од их, али су код народа били омиени





НАПОМЕНЕ:
1. Окончана су та чудесна дела коа е Владика савршио у телу, показууи да
е Он, по Своо ипотаси, Син единородни Кои се на крау времена
сединио са нама. Сада почиу да се догаау ствари кое проавуу Духа
Светога, како бисмо ми познали, а такое и усвоили тану Свете Троице;
ер Дух Свети е заиста деловао и рание - тако што е говорио кроз Пророке
и наавивао будуе - но сада се кроз огене езике показао свима у Своо
ипостаси, и попут Владике, као на какав престо, спустио се на ученике
Христове, учинивши их оруима Свое силе... Зашто се, меутим, авио у
виду езика? Зато да би показао да е сродан Речи Божио, ер нема ничег
сродниег речи од езика. Такое, и ради благодати учитества, ер учитеу
у Христу неопходан е облагодаен език. А зашто се авио у виду огених
езика? Не само услед едносушности Духа са Оцем и Сином - ер Бог наш е
ога, и то ога кои гуши безакое - него и због двоструког дества
апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да
прекорева", каже св. Григорие Палама у Беседи о авау и раздеивау
Божанског Духа у дан педесетниие"'; српски превод: "Изабране беседе",
Београд, 1999.
2. Прозелитима су се називали преобраеници из незнабоштва, иако евреска
вера по свом карактеру ние мисионарска.
3. Огорчени насием Рима удеи су се побунили у мау 67. г. после Христа.
Иако су имали почетне успехе, ихов устанак е био угушен а град
ерусалим потпуно уништен и опачкан. На десетине хиада евреа
одведени су у ропство, а они кои су остали у граду, умирали су од глади.
Исцрпан опис ових догааа дае осиф Флавие у свом делу О удеском
рату.
4. Оснивач ове ереси био е антиохиски епископ Павле из Самосате (изабран
око 260. г). У основним цртама, тврдио е да Логос (Реч) ние личност него
своство Бога, и да е деловао у Мосеу, пророцима и у Исусу, сину
Давидовом. единсгво Исусово са Богом састои се, како он тврди, само у
томе што Исус има едну воу са Богом. Логос (Реч) е у Исусу обитавао као
у храму, и ние Исуса учинио Богом. Исус е приликом крштеа помазан
Духом Светим и постигао е морално савршенство, због чега е од Бога
добио награду да твори чуда. Ова ерес е осуена одлукама црквених
сабора.

ТРЕА ГЛАВА


1. А Петар и ован иаху заедно горе у храм у девеши час молитве.[1] 2. И
беаше неш човек хром од утробе матере свое, коега ношаху и полагаху сваки
дан пред врата храма коа се зову Красна,[2] да проси милостиу од оних кои
улазе у храм. 3. Ова видевши Петра и ована да хое да уу у храм, затражи
милостиу. 4. А Петар погледавши на ега с ованом рече: Погледа на нас! 5.
А он их паживо гледаше, очекууи да од их нешто добие. 6. А Петар рече:
Сребра и злата немам, него што имам то ти даем: У Име Исуса Христа
Назареанина устани и ходи! 7. И узе Га за десницу и подиже. И одмах се
утврдише егова стопала и глежи.

Ова два апостола су у свему проавивали велико едномислие. Петар дае знак
овану (в. н. 13; 24), заедно прилазе гробу (н. 20; 3). Петар овану каже да упита
Христа: Ко би то био? (в. н. 13; 24). Она, кои е писао ову кигу, пропушта
остала (знамеа) а говори о оном знамеу, кое е утицало на све. Зашто су
одлазили у светилиште? Зар су они ош увек живели на удески начин? То ние
могло бити. Они су тако поступали због снисхоеа и ради користи за народ.
Погледа, како су се они стално молили и како су у деветом часу били на
заедничком моеу. Да би дао извешта о ономе што описуе, писац помие
тачно место и време. Ако е тако, зашто онда не помие име хромога? Зато, што
апостоли нису ни знали егово име, будуи да тог човека уопште нису познавали.
То се, можда, тако догодило и стога, да се не би испоставило да они исцелеа
савршавау као знак благодарности и услед пристраша, и да нико, па чак ни они
набезочнии уди, не би могли да посумау да е реч о обмани, да посумау да
су тобоже из благодарности према апостолима неки од ихових познаника
измислили исцелеа коа су наводно била сатворена над има самима.
Како то да, након исцелеа, нису дознали име хромога? Зато што нису имали
времена да се занимау за оно, што не доноси никакву корист. Мени се чини да
многи нису знали име тог човека и да су га, због природе егове болести,
едноставно називали хромим, ер е егова болест била тако приметна и тако
позната да су, кад е неко чуо да се говори о хромом - без обзира на то, што е
можда, било и других хромих - одмах замишали овог хромог. Како су, меутим
знали да е он хром од мачине утробе? На основу широко раширене гласине, по
заедничком сведочанству, ер су га сви знали због еговог непрестаног обитаваа
у храму. Апостоли су то могли да дознау и од ега самог, након еговог
исцелеа. Зашто га нису довели код Христа да га Он исцели? Можда неки од
ревносних посетилаца храма нису веровали у Христова исцелеа. Нису га одвели
ни код апостола, без обзира што су их виали како улазе и што су, наравно, знали
каква су чуда они савршавали.
Сребра и злата немам. Ние рекао: "Немам код себе", као што ми обично говоримо,
него е рекао: "Немам уопште". Погледа, ован свагда ути, а Петар говори и за
ега. И шта онда? Будуи да немаш сребра, оставаш човека кои проси без икакве
паже? Не, него: Што имам, то ти даем, каже Петар. Тако е поступао и
Христос, исцеууи често болесне едном едином речу, а често, кад е био
окружен удима слабе вере, и додиром, да се не би показало да се оно, што се
догодило (исцелее), догодило само по себи. И узе га, каже се, м подиже га. Та
начин исцелеа е указивао на васкрсее, ер е био праобраз васкрсеа.

И одмах се утврдише стопала егова и глежи. 8. И скочивши стаде, и
хоаше, и уе с има у храм ходеи и скачуи и хвалеи Бога. 9. И виде га сав
народ где иде и хвали Бога. 10. А познадоше Гада то беше она што милостие
ради сеаше код Красних врата храма и испуншие се чуеа, и беху ван себе
од онога што му се догоди.

Ходао е и скакао, т. испитивао е себе да би се што е могуе више уверио да е
заиста оздравио. Будуи да е исцелее било необично и изнад очекиваа,
природно е било да и он сам посума у погледу самога себе. Неки кажу да он ние
ни знао да хода и да е зато померао ноге као да скаче. Погледа, он се не смируе.
То е едним делом због задовоства а другим зато да би затворио уста (злобнима)
и спречио да то исцелее сматрау за обману. Назад, скакао е и због тога да не би
било никога, ко не би знао за та догаа. По свом расположеу и по своо убави
према апостолима (Петру и овану), а можда и због осеаа благодарности према
има или пак из жее да им учини што вее задовоство, он се ние одваао од
их. Ово се чудо пак савршило у храму због тога, да би било што корисние и
спасоносние (за народ).

11. А док се исцеени хроми држаше код Петра и ована, сав народ задивен
навали има у трем кои се зваше Соломонов.[3]12. А видеи то, Петар се
обрати народу: уди Израици, што се чудите овоме или шта гледате у нас,
као да смо своом силом или побожношу учинили да ова ходи? 13. Бог
Авраамов и Исаков и аковев, Бог отаца наших, прослави Сина Своега
Исуса, кога ви предадосте, и одрекосте Га се пред лицем Пилатовим када он
пресуди да Га пусти. 14. А ви се одрекосте свет и праведника и испросисте
човека убицу да вам поклони. 15. А Началника живота убисте, коега Бог
васкрсе из мртвих, чему смо ми сведоци. 16. И ради вере у име егово, овога
кога видите и познаете утврди Име егово и вера коа е од ега подари му
ово исцелее пред свима вама.

Шта значи израз: Исцеени хроми држаше се Петра и ована?. Значи да се он
плашио да их напусти ер е мислио да е од свое болести бити слободан само
дотле, док се буде држао их и док их буде дотицао. Особито е тако размишао
стога, што га е Петар исцелио узевши га за руку и подигавши. Све се догодило у
трему зато, што е од Соломоновог здаа остао само та трем. Наиме,
Навуходоносор е порушио Соломонов храм а Кир Персиски га е обновио.
уди Израици, што се чудите овоме! Ова беседа, коа е упуена народу,
испуена е веом одважношу него претходна али не због тога што се у
претходно он плашио да смело говори, него зато што удеци тада, као уди
лукави и дрски, нису више могли да издрже такав тон. Због тога их е, започевши
претходну беседу, приклонио да обрате пажу на следее речи: Ово нека вам е на
знае, и саслушате речи мое (Дела ап. 2; 14). Овде му више нису потребни такви
обрти, ер удеци више нису били изненаени. Он пажу свих (присутних) обраа
на знамее, тако да су се испунили страхом и запрепашеношу. Погледа, како
избегава да говори о слави самих апосгола. За слушаоце, наиме, ние ништа
корисние него кад беседник не само да ништа не говори о своо величини, него и
свима другима забрауе да говоре о томе. Презревши славу коу су могли
задобити код уди, они (апостоли) су се ош више прославили, показавши удима
да оно што се догодило ние било удско, него божанствено дело.
Бог отаца наших прослави Сина Своега, Исуса, али се у беседи и дае придржава
смиреа (Христовог) и указуе дрскост удеаца уместо да е заклаа, као рание.
То чини због жее да делуе на их, и то е утолико више постигао, уколико е
више истицао ихову кривицу. ега предадосте и одрекосте Га се пред лицем
Пилатовим када он пресуди да Га пусти. Овде су две оптужбе против удеаца:
една се садржи у томе што е Пилат, пореклом елин и човек кои ние видео
ниедно знамее и ние знао ни за едног пророка, хтео да пусти Исуса, а друга у
томе што ви, пореклом удеци, народ одгаен меу знамеима и посвеен у
пророчанства о Христу, нисте хтели да Га ослободите, иако е Пилат хтео.
Одрекосте се Свеца и Праведника и испросисте човека убицу да вам поклони.
Рекавши да су они (удеци) уместо Христа испросили убицу, Петар е у
потпуности обаснио ихово дело, ер се тиме доказуе да су имали могуност да
Га пусте. Ако су ослободили разбоника, онда су утолико пре могли да отпусте
недужног човека. Они су пак ослободили злочинца а убили су Доброчинитеа, ер
су убили Началника живота. Ако е Он Началник живота онда е, имауи живот у
Себи и као узрочник Живота, Он Самога Себе и васкрсао. Чему смо ми сведоци.
Више не прибегава пророштву него, како су му поверовали, приводи за сведоке
збор апостола: Чему смо, каже, ми сведоци.
Утврди име егово. Рекавши: Ради вере у име егово он, поправауи реч, каже:
Утврди име егово, ер е исцеени поверовао због исцелеа. То значи: шта а
кажем, да е хроми чврсто стао на ноге, поверовавши у име Христово? И пре него
што е поверовао, име Христово ве е било призвано, ве га е утврдило, ер оно
има тако велику силу и излива тако изобилну благодат. Ради вере у ега. А каква
е то вера, обашава Сам Господ: Да познау Тебе еднога истинитог Бога и кога
си послао, Исуса Христа (н. 17; 3). Да неко не би рекао: "Ако е на та начин и
само призивае еговог имена утврдило, т. укрепило хромога, онда е исцелее
уследити чак и кад би неверни призвали егово име, па чак и кад би призвали то
име ради исцелеа неверууег човека", Петар е додао: Ради вере у име егово,
односно, иако е то име велико и страшно, иако оно излива исцелеа, потребно е
да душе кое се исцеуу буду достоне такве милости и да молитеи, кои
посредуу за их, буду у стау да умилостиве Дароватеа исцелеа. Ако она, кои
тражи исцелее, намерава да остане неверууи, исцелее ни у ком случау нее
уследити тако лако. То име нее савршити свое дело, уколико га призива
неверууи. Синови Скевини не само да другима нису донели никакву корист него
су и самима себи нашкодили (в. Дела ап. 19; 14). Иако су неки то обаснили
другачие него што ми обашавамо, вера, коа е то сатворила, една е иста, ер
ние речено: именом еговим, него: у име егово. Они (апостоли), меутим, ош
нису имали храбрости да се изразе на следеи начин: вера у ега. Да би у изразу:
ега ради ослабио карактер краег унижеа, додае: Утврди Га име егово.
Меутим, како, с друге стране, та израз одише карактером величине и
савршенства, он га потвруе, сединивши величину с унижеем и примеуе то
или на врсту догааа или на расположее и способности слушалаца. Карактер
унижеа носе следеи изрази: ради вере у име егово и вера коае од ега.
Карактер величине пак носе следее речи, кое е изговорио Петар: утврди име
егово. Ова изрека би збунила удее да е била непосредно изречена; меутим,
оно што е речено на другачии начин, било е за их лако прихвативо.

17. И сад, брао, знам да из незнаа оно учинисте, као и старешине ваше. 18. А
Бог оно што е предсказао устима свиу своих пророка да е Христос
пострадати, тако е и испунио.

Пошто их е снажно прекорео, поново ублажуе свое речи како би им омогуио да
промене мишее. Да би их оправдао, истакао е две околности - една е ихово
незнае а друга околност да е све што е рекао, унапред било обзнаено. Како то
да он (Петар) не наводи сведочеа Писма о еговом распеу? Уосталом, он е и
претходно рекао: По одрееном савету и промислу Божием преданога узесте. И
сада излаже то исто, само опширние, говореи: Оно што е предсказано устима
сви у Своих пророка. Непосредно сведочанство наводи због тога што су, заедно с
обзнаиваем удецима кривице и казне, изречена и сва сведочанства, као на
пример: Одредише му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатима (Иса. 53; 9).
Да би их утешио, каже да су то учинили услед незнаа, и да е Бог тако испунио.
То е истовремено и одговор на речи свих их, удеаца, кое су они, вреауи Га,
изговарали чак и под Крстом, односно, да Га (Исуса) Бог избави ако Му е по вои
(в. Мт. 27; 43) и Ако си Син Божии, сии са крста (Мт. 27; 40). Петар им ние
изговорио само едно а то е: "Неразумни, то су биле празне речи, ер е тако морало
да буде. Ако сви пророци сведоче о томе, онда е очигледно да се то (распее) ние
догодило због немои Христове него због неописиве мои, превелике власти и
неизрецивог човекоуба."

19. Покате се, дакле, и обратите се, да се очистите од грехова своих. 20. Да
доу од лица Господег времена утехе, и да поше унапред назначеног вам
Исуса Христа. 21. Коега треба да прими небо до времена васпоставаа
свега, о чему е Бог говорио устима свих светих пророка своих од вакада.

Не говори о оном прегрешеу удеаца на кое су се дрзнули у време распеа, ер е
претходно рекао: И сад знам да из незнаа оно учинисте, као и старешине ваше
(3; 17). Какво е значее имало, што е тамо рекао: И сад знам? Сада знам, каже, т,
сматрам за корисно да тако кажем, како бих устроио ваше спасее. Или: "Сада
знам да то учинисте из незнаа, ер се многи од вас обраау и спасавау."
Очигледно е, наиме, да говори онима меу има, кои су се ве обратили и
поверовали. Како су то учинили из незнаа? Каквог незнаа има у томе, што су
испросили слободу за разбоника и нису прихватили Онога, за Коег е (Пилат)
пресудио да буде ослобоен него су Га, напротив, убили? Меутим, он е говорио
тако да би им отворио врата преобрааа. Он стога не каже: "Покате се, због онога
на шта сте се дрзнули на дан Распеа", него: Да се очистите од (осталих) грехова
своих.
Ту, меутим, показуе да е они бити изложени многим недаама, ер се таква
беседа може упутити само ономе, коем престое сузе и кои очекуе неку утеху.
Погледа, како се постепено приближава циу. У прво беседи указао е на Исусово
васкрсее и на егово седее на небесима. Овде ве указуе на егов славни
долазак, кое назива временом утехе ер, коа би то ош друга времена могла да
буду времена утехе или васкрсеа?
И апостол Павле постава питае о тим временима када каже: Будуи у овом
шатору, уздишемо оптереени (2. Кор. 5; 4). Ако пак неко под временом утехе
мисли да назове времена коа су уследила после освааа ерусалима, нее наии
ни на какву препреку, ер е и времена несрее и поробаваа удеаца Бог скратио
због изабраних, односно да би они, што су поверовали, задобили утеху и
ослободили се тог страшног угетаваа. И да пошае унапред назначеног вам
Исуса Христа.
Уместо да каже: "Небу е неопходно да Га прими, ер е Он Бог и мора свагда да
седи заедно са Оцем", Петар каже: Коега требада прими небодо времена...
Показуе разлог због коег Он не долази сада, и каже да све мора да дое до свог
краа: тада е Он дои. Меутим, како он каже: Треба да Га прими небо! Зар Га
(Исуса) оно ош ние примило? Несумиво да Га е примило. Зашто онда ние
рекао:" Коега е небо примило?" Он тако говори као човек, кои беседи о
претходним временима. Што се тиче израза:" до" или " док", ти изрази у Светом
Писму не изражавау одреено време ер, како би онда требало разумети следее
речи, упуене Богу: Ти еси до века! Дакле, смисао текста е такав, да се много од
онога што су пророци предсказали ош ние испунило, него да се испуава и да е
се испунити до свршетка света, ер е Христос, Кои се вазнео на небеса обитавати
тамо до свршетка света, и дои е са силом, васпоставауи затим све што су
предсказали пророци, односно, кад настане кра и кад се прекрати све чувствено:
тада е се Христос узвисити изнад небеса.

22. ер Мосе оцима рече: Господ Бог ваш подигнуе вам Пророка из ваше
брае, као мене; ега послушате у свему шта Год вам каже. 23. И бие да е
се свака душа, коа не послуша тог Пророка, истребити из народа. 24. А и сви
пророии од Самуила и дае кои Говорише, такое наавише ове дане. 25. Ви
сте синови пророка и завета кои учини Бог с оцима вашим Говореи
Аврааму: У семену твом благословие се сва племена на земи. 26. Вама прво
Бог подигавши Сина Своега Исуса посла Га да вас благослови и одврати
свакога од злих дела ваших.

Рекао е: пророка као што сам а. Израз: као што сама не би требало схватити у
смислу природе него у смислу дества. Дакле, Мосе е себе уподобио Христу не по
природи (суштини) него по дествима. Наиме, ако е израз: као што сам а
употребио у смислу природе, онда ние васкрсао едан него многи. Господ Бог ваш
подигнуе вам Пророка.
Пророком е по Своо удско природи назван Емануил, посредник измеу Бога и
уди, као што е то своевремено био и Мосе. Уподобууи га у пренесеном
смислу Мосеу, а допуштам себи чак и да Га назовем Мосеем, допуштам себи да
истину упоредим са сенком. Христос се раа у Витлеему, Мосе е роен у Египту.
Мосе е Израиац, као што е то и Исус по телу. Мосе е од свештеничког рода,
док е Исус посредством Деве од Давидовог рода.
У време Мосеево био е фараон, а у Исусово време Ирод. Фараон убиа
новороенчад, Ирод погубуе децу (младенце). едан убиа децу мушког пола,
други чини то исто. Мосе се спасава посредством маке, посредством Маке и
заедно с Маком спасен е и Христос, Истребие се из народа. Будуи бесмртна,
човечиа душа никад не може потпуно да се истреби него пада из неког доброг
стаа, у какво е пре била поставена. Тако е и уда истребен, т. искучен из
збора апостола. Дакле, будуи да е душа бесмртна, под еним истребеем
подразумевамо лишавае оних блага, каква би окусила да е живела богоугодно. Ви
сте синови пророка... Каже: синови пророка, уместо да каже: "Не би требало нити
да очаавате нити да мислите да сте лишени обеаа." Ви сте синови пророка, ер
су они вама говорили и што се вас ради све то савршило. А шта значи: синови
завета! То е речено уместо: наследници, али не наследници кои су само
приброани, него онакви, какви су синови. Синови - рекао е измеу осталог и због
тога, да би показао да су они наследници по усиновеу. Дакле, ако ви то сами
хоете, ви сте наследници.
Због тога Петар каже: Ви сте синови пророка и завета Исусовог, коега посла Бог
да вас благослови. Послао Га е (Бог) и другим народима, али Га е вама, кои сте Га
распели и убили, послао рание. Када? Само са крста? Не, него и после тога, и
после Васкрсеа. Због тога Петар и каже: Вама прво Бог подигавши Сина Своега
Исуса посла... Шта да сатвори?
Да вас благослови и спасе, ако и ви сами заиста пожелите да се одвратите од ваших
грехова.





НАПОМЕНЕ:
1. Око три сата поподне
2. Красна врата су била изливена од бакра и водила су у женско двориште, кое
се са источне стране приближавало унутрашем дворишту храма.
3. Соломоновим тремом се називала источна страна споаше колонаде, коа
е окруживала храм с еговим двориштима. Први, Соломонов храм био е
срушен ош око 586. г. пне, а други, Зоровавеев, подигнут е након
повратка евреа из вавилонског ропства. Ова, други храм, пострадао е у
време Антиоха Еупатора, о чему се говори у 1. Кизи Макавеско.
Пачкаа и уништаваа храма наставила су се и у доба римског освааа.
Храм о коем е овде реч био е треи, тзв. Иродов храм, за кои осиф
Флавие каже да е био "начудесниа граевина на свету". Ова храм е до
темеа срушен и запаен у време удеске побуне, у доба Веспазиана.
Драгоцени храмовни украси однети су у Рим и представени су у реефу на
Титовом славолуку.
ЧЕТВРТА ГЛАВА


1. А док они говораху народу, наиоше на их свештеници и вовода храма, и
садукеи, 2. Срдеи се што они уче народ и авау у Исусу васкрсее из
мртвих, 3. И дигоше на их руке, и метнуше их у затвор до уутру, ер ве
беше вече.

Апостоли нису ош одахнули од претходних искушеа а ве их сналазе друга.
Гледа, како су се устроавали догааи. У почетку су сви апостоли заедно били
исмеани, а затим доспевау у опасност, али не сви одедном. Претходно су се
оправдали на народним зборовима и након тога сатвори-ли велико чудо. Затим су,
поставши по Божием допуштеу храбрии, почели да прихватау подвиге. Обрати
пажу на напредовае удеаца у лукавству и бестидности.
Рание су, у Христовом присуству, тражили човека кои е Га издати а сада ве
сами полажу руке, поставши после крста дрскии и бестиднии. А са има, каже, и
вовода храма. То е због тога, да би таквим околностима овом поступку дали
обележе авне оптужбе, и приказали га као туи а не као сво. Они се свагда труде
да тако поступе. И метнуше их у затвор до уутру. Тако су удеци поступали с
апостолима и мотрили на их, желеи да их обесхрабре. Меутим, протекло време
е апостоле учинило неустрашивиима.

4. А многи од оних кои чуше реч повероваше, и достиже бро уди око пет
хиада.

Шта е то? Зар нису видели да су се апостоли оправдали па су их, без обзира на то,
свезали? Како су они поверовали? Видиш ли очигледно дествовае Божие? И
било е потребно да се то догоди, како би они, кои су поверовали, потицали од
оних слабиих. Подстакнута божанственим Духом, Петрова беседа е бацила семе у
дубину мисли и дотакла се саме ихове душе. Свештеници су их свезали пред
народом како би посматраче учинили плашивиима. Меутим, догодило се
супротно. Апостоле су испитивали поединачно, из страха да ихова одважност не
остави утисак на слушаоце.

5. И би сутрадан да се скупише кнезови ихови и старешине и кижевници у
ерусалим. 6. И Ана првосвештеник и Каафа и ован и Александар и колико
их год беше из рода првосвештеничкога. 7. И поставивши их у средину питаху:
Каквом силом или у чие име учинисте ви ово? 8. Тада Петар, напунивши се
Духа Светога, рече им: Кнезови народни и старешине Израиеве, 9. Ако нас
данас испитуете због доброчинства болесном човеку, како он оздрави, 10.
Нека е на знае свима вама, и свему народу Израиеву, да у име Исуса
Христа Назареанина, коега ви распесте, коега Бог подиже из мртвих, име
стои ова пред вама здрав.

Осим других неправди према апостолима, они (кнежеви, старешине, кижевници и
удески архиереи), нису очували чак ни оно што е закон захтевао. Обрати пажу
и на мноштво архиереа, иако би по закону требало да буде само едан, и да то
остане док е жив. И овога пута су свом делу дали облик суда, да би захтевали од
апостола да одговарау пред неправедним судом. Распитивали су се коом силом и
у чие име то чине, иако су и сами знали, ер су апостоле и задржали због тог
имена, ер их е мучила ихова проповед о васкрсеу у Христу. Због чега их,
дакле, испитуу?
Очекивали су да се апостоли уплаше суда и мноштва и да се одрекну своих речи.
Мислили су да е тиме исправити ствар. Погледа како злонамерно испитуу: Коим
именом, каже, учинисте ово? Штавише, прижекивали су да апостоли прогласе
исцелее за свое дело а не за дело силе Христове. Погледа, пак, у какву су
тешкоу ставили апостоле. Они нису желели ни да буду изговорене речи -
исцелее хромога, ер не кажу шта заправо, него: учинисте оно. Кнезови народни и
старешине Израиеве.
Погледа каква е то философиа. Тамо, где постои потреба, Петар их строго
прекорева. Овде их е пак назвао почасним именима. Меутим, када е прешао на
саму ствар, не одступа од доличног разобличеа, посредно напомиуи да су се
због таквих ствари свагда спорили на суду и били огорчени. Оно што е рекао, есте
заправо следее: "Пре би требало да нас овенчате због тога и да нас прогласите за
доброчинитее. Ми смо меутим, мучени, нека е на знае свима вама и свему
народу Израиеву да у име Исуса Христа, итд, а што е посебно тешко пало
удецима. Управо то им е и говорио Христос, односно, оно што сте слушали
ушима, о томе проповедате по домовима.
У Име Исуса Христа Назареанина. Не мислите, каже, да ми прикривамо егову
постобину. Не, ми и постобину обавуемо. И то ние све: ми и страдаа егова
исповедамо и васкрсее проповедамо. Коега ви распесте. Изговорио е и речи кое
су могле да преплаше удее. Шта мислиш, каква се рана задае тим речима?

11. Он е камен кои ви зидари одбацисте, а кои постаде Глава од угла; и нема
ни у едном другом спасеа. 12. ер нема другога Имена под небом данога
удима, коим бисмо се могли спасти.

Такав е, т, бриживо е испробаван она камен, кои е постао глава ова два
народа, седиена кроз ега у единствено здае Цркве, т. оних кои су
поверовали меу удецима и васцелог незнабоштва кое е поверовало.
И нема другога коим бисмо се могли спасти. Овде се обзнауу и узвишене
истине. Чим е наступио час да поучава, помие и пророштва. Кад е наступио
тренутак да се одважно проговори, излагали су само свое мисли. Кад ние
постоало ништа, што би могло да дествуе на слушаоце у циу иховог
поправаа, али кад е требало смело обзнанити истину, тада они (апостоли) нису
штедели речи. Петар се сада ние ни плашио да е их престрашити. Зато и ние
поступио онако, као што е поступао у другим случаевима, управауи своу
беседу и прилагоавауи се и-ма, ради иховог спасеа. Познато вам е, каже, да
то Име ние даровано само нама, него свима, ер су удеци признавали васкрсее.
али равноду-шно и детиасто.

13. А видеи смелост Петрову и ованову, и знауи да су уди неуки и прости,
диваху се, а препознаше их и да су били с Исусом. 14. Но гледауи
исцееног човека где стои с има, не могаху ништа реи против.

Неко може да буде неук али не и прост, и може да буде прост али не и неук. Овде
се меутим, подударило и едно и друго (т. неукост и простота). Због тога су се
удеци и дивили док су Петар и ован говорили и беседили. Одакле су они знали
(да су ован и Петар такви)? На основу речи самог Петра и ована. Не каже
едноставно (писац Лука): препознаше их, него: препознаше их и да су били с
Исусом, у време егових страдаа, ер су тада само они били с им. удеци су их
тада видели скрушене и понижене, и зато их е запрепастила та неочекивана
промена. Она, кои тада ние могао да поднесе поглед убопитиве слушкие,
сада долази меу саме архиерее и у Синедрион, и одважно говори.

15. Онда им заповедише да изау из Синедриона, па се саветоваху меу собом.
16. Говореи: Шта емо чинити овим удима? ер знаменито чудо што се
догоди кроз их очигледно е свима кои живе у ерусалиму, и не можемо
пореи. 17. Али да се не би дае ширило по народу, да им строо запретимо да
никоме од уди више не Говоре о Имену овоме. 18. И дозвавши их заповедише
им да ништа не говоре нити уче о Имену Исусову. 19. А Петар и ован
одговарауи рекоше им: Судите, е ли право пред Богом да слушамо вас више
него Бога? 20. ер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо и чусмо. 21.
А они запретивши им отпустшие их, не налазеи ништа како би их мучили, и
то због народа, ер сви хвааху Бога за ово што се догодило. 22. ер више од
четрдесет Година беше ономе човеку, на коем се догоди ово чудо оздравеа.

Зашто их свештеници не воде код Пилата, него им сами суде? Зато што су се
стидели и црвенели због преашег, и плашили су се да апостоли не оптуже их.

23. А кад их отпустише, онидооше своима иавише шта имрекоше
првосвештеници и старешине. 24. А кад они чуше, еднодушно подигоше Глас
Богу и рекоше: Господе, Ти кои си створио небу и зему и море и све што е у
има, 25. Ти си устима Давида, слуге Своега, рекао: Зашто се буне
незнабошци, и народи помишау залудне ствари? 26. Устадоше цареви
земаски и кнезови сабраше се заедно на Господа и Помазаника (Христа)
еговог. 27. ер се заиста сабраше у овоме Граду на Светога Сина Твоега
Исуса, коега си помазао, Ирод и Понтиски Пилат са незнабошцима и с
племенима Израиевим, 28. Да учине оно што рука Твоа и савет Тво унапред
одреди да буде.

И авише. Нису, меутим, авили услед частоуба, него да би показали очигледна
знамеа благодати Христове. Господе, Ти, Боже, Кои си створио. Погледа колико
су целисходне апостолске молитве. Кад су од Господа тражили да им укаже на
човека способног за апостолско служее, молили су се овако: Ти, Господе,
познаваоче срдаца свиу... (Дела ап. 1; 24). Сада, кад е било потребно да затворе
уста противницима, призивау: Господе, Ти, Боже, кои си створио небо и зему...
Меутим, многи меу еретицима деле Божанство, говореи да е едан Бог, Творац
света а други - Отац Христов. Због тога деле и Писмо и кажу да е Стари Завет
написао Творац света а Нови - Отац Христов. Следеи дае свое безбожно
мишее, тврде да су и ти богови и ихово писае противни едни другима; они
кои прибегавау Господу есу неприатеи Творца света и налазе се у боем стау
него они уди кои му (Творцу света) притичу. Дакле, уди Творца света су по
свом предубееу неприатеи Христа и еговог учеа.[1]
Због тога свети апостоли, искореууи ову ерес, своом молитвом омогууу да
разумемо да су и Творац света и Отац Спаситеев едан исти Бог, Кои е подарио
оба Завета. Ти си устима Давида, слуге Своега рекао: Зашто се буне незнабошци, и
народи помишау залудне ствари? Указууи на ово пророчанство, као да тражи
од Бога да испуни споразум и истовремено се теши да неприатеи смишау
залудне ствари.

29. И сад, Господе, погледа на ихове прете, и да слугама Твоим да са
сваком смелошу Говоре реч Твоу. 30. Пружауи и Ти руку Своу на
исцеивае, да бивау знаци и чудеса именом Светога Сина Твоега Исуса. 31.
И пошто се они помолише Богу, затресе се место Где беаху сабрани и
испунише се сви Духа Светога, и Говораху реч Божиу са смелошу.

Да учине оно што рука Твоа и савет Тво унапред одреди да буде (ст. 28), односно,
нису они у самима себи имали такву силу, него Ти, Господе, Кои за све даруеш
сагласност и све доводиш до краа. Ти, као добри и мудри уметник, неприатеска
дела обрааш у испуее Твое вое, ер су се они (свештеници и остали удеци)
понашали као неприатеи, а учинили су оно, што е Теби било угодно. Шта значи
израз: рука Твоа! Мислим да та израз овде изражава силу и воу. Он има исто
значее као и израз: "довоно е само да Ти хоеш", ер нико унапред не одреуе
оно што Ти установуеш. Погледа сада... Запази да они нису рекли: "Порази их и
збаци." Него шта су рекли?
Погледа на ихове прете, и да слугама Своим да са сваком смелошу говоре
реч Твоу... И пошто се они помолише Богу, затресе се место где беаху сабрани.
Било е то сведочанство о посети Божио и знамее да су они услишани. Понекад
то бива знамее гнева, а понекад знамее посете Божие. Апостоли се нису молили
да буду избавени од подношеа тешкоа, него за успех свое проповеди.
Меутим, зашто е Бог потресао дом? Да би на оне, кои прете, навео страх а
апостоле окрепио. Будуи да е то био тек почетак проповеди, било е неопходно
чувствено знамее. Дакле, место се затресло и ош више утврдило апостоле.
И испунише се сви Духа Светога, т. распламсали су и разгорели у себи благодатни
дар.

32. А у народа кои поверова беше едно срце и една душа; и ниедан не
Говораше за имае свое да е егово, него им све беше заедничко. 33. И
апостоли с великом силом даваху сведочанство о васкрсеу Господа Исуса
Христа, и благодат велика беше на свима има. 34. ер нико меу има не
беше у оскудици, пошто сви кои имааху иве или куе продаваху и
доношаху новце од проданога. 35. И полагаху пред ноге апостолима, и даваше
се свакоме према потреби коу е имао.

едно срие... Срце и душа означавау овде едно исто. С великом силом даваху
(апостоли) сведочанство о васкрсеу Господа Исуса Христа. Истиче их (писац,
еванелиста Лука) као уде коима е нешто поверено и о томе говори као о
ихово обавези. Управо то значи израз: даваху сведочанство. Нико меу има не
беше у оскудици. Због тога и есте велика благодат, ер нико не беше у оскудици, т,
услед посебне великодушности оних, што су продавали своа имаа, ние било
ниедног убогог. Они нису давали едан део, тако да други део задрже за себе, него
су давали све. Давали су то не као нешто свое, него као нешто, што ние ихово, и
сви верууи као да су се хранили у едном дому.
Кои продаваху доношаху новце од проданога... То сведочи о велико части и
великом благочешу давалаца, ер се нису усуивали чак ни да предау у руке, него
су полагали пред ноге апостола и тако учинили да они (апостоли) буду господари
дарованог и да га они расподеуу. не издржавауи се као од сопственог него као
од заедничког. То е и дароватее избавало од славоуба, док е онима, што су
добиали, представало двоаку радост - и олакшае сиромаштва и ослобаае од
стида.

36. А осиа, прозвани од апостола Варнава, што значи син утехе, Левит родом
са Кипра, 37. Имао е иву, и продавши е донесе новце и положи пред ноге
апостолима.





НАПОМЕНЕ:
1. Оваква учеа карактеристична су за многоброне гностичке секте, у коима
е направен неприродан спо хришанског откровеа, удаизма и
елемената преузетих из паганских религиа. Неке од их подвлаче начело
дуализма, чии се корени могу пратити до персиске, зороастринске
религие.


ПЕТА ГЛАВА


1. А неки човек, pо имену Ананиа, са женом своом Сапфиром продаде имае.
2. И сакри од новаca са знаем и жене свое, и доневши едан део положи пред
ноге апостолима. 3. А Петар рече: Ананиа, зашто испуни сатана срце твое да
слажеш Духу Светоме и сакриеш од новаш што узе за иву? 4. Кад е била у
тебе, не беше ли твоа? И кад е продаде, не беше ли у твоо власти? Зашто си
такву ствар метнуо у срце свое? Ниси слагао удима него Богу. 5. А кад чу
Ананиа речи ове, паде и издахну; и велики страх обузе све кои чуше ово. 6. И
уставши младии узеше га и изнесоше, те сахранише.

осиа... чини ми се да то ние она личност коа се помие заедно с Матиом (1. гл,
23. стих), ер се она назива и устом а ова Варнавом, што значи "син утехе".
Такое ми се чини да е ова други добио такав надимак због свое врлине. На кои
е начин он могао да буде Левит и Кипранин? То се догодило зато, што е закон ве
био нарушен, и што су се Левити пресеавали у туе земе, где су извлачили
корист за себе.
Намеравауи да исприповеда о ономе, што се догодило Анании и Сапфири, и
желеи да покаже да су они сагрепшли, писац напре помие човека кои е
поступио по правди. Без обзира на мноштво лица коа су тако поступила (т.
продавала имае и новац предавали апостолима), без обзира на тако велика
знамеа и на такво обие благодати, Ананиа из свега тога ние извео никакву
поуку и привукао е на себе пропаст. Зачуууе е то, што е сагрешее починио у
сагласности са женом, и нико други ние био очевидац продае. Ето одакле се код
тог несреника поавила мисао да поступи онако, како е поступио. Неки се питау
зашто е кажен Ананиа, ако е сатана испунио егово срце? Зато, што е он сам
томе био узрочник (да сатана испуни егово срце), ер е он сам себе припремио да
прихвати сатанино дество и да се испуни еговом силом.
Кад е била у тебе, не беше ли твоа! Зар су верууи услед насиа носили своу
имовину апостолима? Зар вас ми привлачимо противно вашо вои? Зашто си
такву ствар метнуо у срце свое! У том едном случау догодила су се три знака.
едан се састоао и што е он (Петар) дознао оно, што е било потпуно тано, други у
томе што е одредио Ананиино душевно расположее а трее у томе што е
Ананиа и на саму заповест био лишен живота.
Многи од безбожних, указууи на оно што се догодило Анании и Сапфири,
осууу врховног апостола због егове смрти. Та оптужба се, меутим, не односи
на Петра, него на Духа Светога Кои их е праведно казнио. Петар их е само
разобличио због лажи, а живота их е обое, као подеднако грешне, лишио Дух
Свети, Кои има власт над животом и смру. То исто се мора реи и о Сапфири, ер
у ние убио Петар. Меутим, како е ихово прегрешее било дело и едног и
другог, Судиа е подеднако казнио и едно и друго. Због тога е Петар, знауи за
то и свагда обавештаван од Духа Светога, и изрекао такве речи, примене од Духа
Светога.

7. А кад прое три часа, уе жена егова, не знауи шта се догодило. 8. А
Петар е упита: Кажи ми, есте ли за толико продали иву? А она рече: Да, за
толико. 9. А Петар о рече: Зашто се договористе да искушате Духа
Господега? Гле, ноге оних кои твога мужа сахранише пред вратима су, а
тебе е изнети. 10. И одмах паде кра ногу егових и издахну. А младии
ушавши наоше е мртву, па е изнесоше и сахранише код мужа езина. 11. И
велики страх обузе сву Цркву и све кои чуше ово.

А кад прое око три часа. Прошла су три часа, а жена ош не беше дознала (за то,
шта се догодило с мужем), и нико од присутних ние о о томе говорио. Зачудивши
се томе, писац е изложио и едно и друго, т. и о томе да су прошла три часа, и о
томе да е она ушла, не знауи за оно, што се догодило. Запази да у Петар ние
позивао али да у е очекивао, како би дошла кад хое и дауи о времена да се
покае (да промени мишее). То, што се нико ние усудио да о каже шта се
догодило, десило се због страха пред учитеем и из послушности пред им.
Кажи ми, есте ли за толико продали иву! Он е хтео да е спасе, ер е ен муж
био зачетник греха. Због тога о и дае времена да се оправда и покае, говореи:
Кажи ми, есте ли за толико продали иву!
Можда е неко приговорити да е Петар према има сурово поступио. Меутим,
где е ту суровост? Ако е она, кои е противно закону прикупао дрва бивао
каменован, онда утолико пре мора да буде кажен крадивац свештених ствари,
будуи да е то био свештени новац. Зашто е она пала поред Петрових ногу? Зато
што е стаала поред ега. А стаала е поред ега зато да би, уколико се покае
могла да се исповеди, не стидеи се оних кои би е могли чути. Наоше е мртву,
па е изнесоше и сахранише. Погледа: више не страхуу од закона зато што е се
дотаи нечег нечистог, него су непосредно и без икакве опрезности дотицали
мртве. Обрати пажу и на то, да су апостоли меу своима строги, док се меу
туима уздржавау од кажаваа. И едно и друго е природно.
Уздржавае од кажаваа било е потребно због тога, да неко не би помислио
како они страхом од казне присиавау уде да се, противно ихово жеи, обрате
истинито вери. Кажавае своих било е пак потребно због тога да онима, кои су
се ве обратили у веру и били удостоени небеског учеа и духовне благодати, не
буде допуштено да постану презрени уди и крадивци свештених предмета, а
посебно да се то не догоди на самом почетку. То би послужило као повод за
вреае ихове проповеди. И вели-ки страх обузе сву иркву. Ови су (Ананиа и
Сапфира) били кажени, док е другима то послужило на корист. Иако су рание
постоала знамеа, ние било оволиког страха. Истина е, дакле, да се Господ
познае у твореу судова.

12. А рукама апостолским биваху многи знаци и чудеса у народу; и беаху сви
еднодушно у храму Соломоновом. 13. Од осталих пак нико не смеде да им се
придружи, али их народ хвааше. 14. И све се више умножаваху они кои
вероваху у Господа, мноштво уди и жена. 15. Тако да су на улице износили и
болеснике и полагали на постеама и носилима, да би кад прое Петар бар
сенка егова осенила коега од их. 16. А стицаше се и мноштво народа из
околних градова у ерусалим доносеи болесне и од нечистих духова мучене, и
сви се исцеиваху.

Од времена кад су почели да их се плаше (апостола), Петар и остали апостоли
творили су ош веа чудеса. Беаху у трему Соломоновом. Нису боравили код куе,
него у храму. Будуи да е писац рекао: у трему Соломоновом, и да се ти не би
чудио на кои е начин народна гомила то допуштала, он каже да нико ние смео да
им се придружи, али да су зато уди, т. удески народ, хвалили апостоле. Тако су
и на улице износили болеснике. У Христово време се ние догаало да су и од саме
сенке болесници на улицама добиали исцелее.
Нико не смеде да им се придружи. На кои начин се у том случау савршавало
исцеее? Било е то дело Онога, Кои е рекао: Ко веруе у Мене, дела коа а
творим и он е творити, и веа од ових е творити (н. 14; 12). Са свих страна
нарастало е дивее апостолима: и од верууих, и од исцеених, и од кажених,
и због ихове одважносги у време проповеди, и због врлинског и беспрекорног
живота. То дивее ние потицало само од чуда него и због тога што су и сам
живот и врлине тих уди били уистину велики и апостолски.

17. Али се подиже првосвештеник и сви кои беаху с им, секта садукеска, и
испунише се зависти. 18. И дигоше руке свое на апостоле, и бацише их у
општи затвор. 19. А анео Господи отвори ноу врата тамнице, изведе их и
рече: 20. Идите и станите у храму, па говорите народу све речи овога живота.
21. А они, чувши то, уоше уутру у храм, и учаху. Пошто пак дое
првосвештеник и кои беаху с им, сазваше Синедрион и све старешине
синова Израиевих, и послаше у тамницу да оведоведу. 22. А кад слуге
отидоше и не наоше их у тамници, онда се вратшие и авише, 23. Говореи:
Тамницу наосмо чврсто закучану и чуваре где стое пред вратима, али кад
отворисмо, унутра ниеднога не наосмо. 24. А кад чуше ове речи свештеник и
вовода храма и првосвештеници, беаху у недоумици шта се то догодило с
има. 25. А неко дое и ави им Говореи: Ено они уди што их бацисте у
тамницу стое у храму и уче народ.

Шта значи: Подиже се првосвештеник? То значи да е био узруан и узнемирен
због онога, што су говорили. Овога пута нападау апостоле с веом озлоееношу,
али не почиу одмах да им суде, мислеи да е их општи затвор више застрашити.
Погледа како се устроава живот апостола. Напре жалост због Вазнесеа
Христовог, а затим радост због силаска Светога Духа, и опет жалост због уди кои
су им се ругали, и опет радост због умножаваа верууих и због знамеа (чуда).
Следи опет жалост због утамничеа (Петра и ована, в. 4; 3), али опет и радост
услед оправдаа. Назад, сада е због блистаа и знамеа опет била радост, а због
архиереа и оних што су их затворили - жалост. Може се реи да е ихов живот
исти, као и живот свих кои живе по Богу. Анео Господи отвори ноу врата од
тамнице. Анео их е извео на ихову радост и на корист удеаца.

26. Тада отиде вовода с момцима идоведе их не на силу, ер се боаху народа да
их не побие камеем. 27. А кад их доведоше, поставише их пред Синедрион, и
запита их првосвештеник, Говореи: 28. Нисмо ли вам строго забранили да не
учите о Имену овом? А ви сте, ето, напунили ерусалим вашим учеем, и
хоете да баците на нас крв овога Човека. 29. А Петар и апостоли
одговарауи рекоше: Богу се треба покоравати више него удима. 30. Бог
отаца наших васкрсе Исуса, коега ви убисте обесивши на дрво. 31. ега
Богдесницом Своом узвиси за Началника и Спаситеа, да даде Израиу
покаае и опроштее грехова. 32. И ми смо егови сведоци ових речи, и Дух
Свети коега Бог даде онима кои се ему покоравау.

Требало е да се после тога уплаше Бога, Кои е апостоле чувао као птие од
ихових руку. И двоструко осигурае тамнице, т. и печат и уди (т. стражари), и
све, уопштено, било е довоно да их убеди да е оно, што се догодило, било
дествовае силе Божие. Они пак кажу: Нисмо ли вам строго забранили...? И шта
ако сте забранили? Да су се они (апостоли) тада сагласили с вама и одлучили да
вам се покоре, онда би ваши садаши захтеви били праведни. Ако су пак они тада
рекли да се нее покорити, какав е смисао ваших садаших захтева?
Хоете да баците на нас крв овога Човека. ош увек мисле да е Он (Христос)
обичан човек. Говореи на та начин, желе да тиме покажу да е забрана била
неопходна због их и да су они тако наредили, штедеи сво живот. Осим тога,
говорили су тако да би гомилу разарили против апостола.
Богу се треба покоравати више него удима. Апостоли одговарау без
озлоеености, како због тога што су били учитеи, тако и због тога што се нису
гневили на удее него су их сажаевали, имауи у виду да треба да их ослободе
обмане и помете.
И ми смо егови сведоци ових речи. Каквих? Оних, коима е Господ заповедио
отпуштае (грехова) и покаае. О васкрсеу више ние било речи. А да Господ
даруе отпуштае, сведоци смо ми и Дух Свети, Кои никако не би ни сишао, да
претходно нису били отпуштени греси. Погледа како апостоли, након што су поме
нули злодела, говоре о отпуштау (грехова), показууи да су ихови поступци
заслуживали смрт и да оно, што су они добили, као да су добили од
доброчинитеа.
Што се тиче израза: ега Бог узвиси за Началника и Спаситеа, они су га
употребили тако, што су све приписали Оцу, како неко не би помислио да е Син
ту Оцу. Зашто пак архиереи и остали нису одмах дознали да су апостоли изашли
из тамнице? Зато да би, буду-и неко време у недоумици, лакше могли да схвате и
разумеу, да е то било дествовае божанствене силе.
И Дух Свети коега Бог даде онима, кои се ему покоравау. Нису рекли: " Дух
Свети, коега е Бог дао нама", него: "коега Бог даде онима кои се ему
покоравау." Тиме истовремено испоава смирее и открива велике истине. Осим
тога, обавуе да би и они сами (удеци) могли да задобиу Духа, Управо због
тога е Бог и допустио да апостоли буду одведени на суд, како би и сами удеци
били на добитку али и сами апостоли задобили ош веу одва-жност и како би сви
уопште добили поуку.

33. А кад они то чуше, разарише се веома и договараху се да их побиу. 34.
Али устаде у Синедриону едан фарисе по имену Гамалило, законик,
поштован од свега народа, и заповеди да апостоле мало удае напое. 35. Па
им рече: уди Израици, добро пазите шта ете чинити са овим удима. 36.
ер пре ових дана устаде Тевда говореи да е он нешто велико; уз ега
пристаде уди броем око четири стотине; он би убиен, и сви кои га слушаху
разиоше се и пропадоше.

Други су се збунили слушауи апостоле, а они (архиереи и они с има)
разарише се и договараху се да их побиу. Што се тиче Гамалила, то е био Павлов
ученик. Заиста се треба зачудити како он, будуи законик и човек разборитог ума,
до тог доба ние поверовао. То е због тога, што ни Павле ош ние поверовао.
Добро пазите шта ете чинити са овим удима. Обрати пажу на мудро
прилагоавае речи - на то како их е он (Гамалило) одмах бацио у страх. Да не би
посумали како и он дели ихове (апостолске) мисли, разговара с има
(удецима) као са удима истих убееа и не приговара исувише оштро него
користи следее речи: Пазите шта ете чинити... Пре ових дана... Наводи два
примера и не помие старе него недавне догаае, ер е оно, што е било недавно,
снажние у убеивау. Због тога е, указууи на их, Гамалило рекао: Пре ових
дана... Знауи и за друге примере, он се задовоио да помене ова два (Тевду и
уду Галилеца, в. ст. 37), ер е пред двоицом сведока престати сваки приговор.
Не каже ко га е убио, него каже да су се сви разбежали.
О Тевди говори и осиф Флавие у деветнаесто кизи О удеским старинама, а
говори и евсевие у друго кизи Црквене историе. Ево егових речи: "У време
намесништва Фада, едан лажни учите, по имену Тевда, убеивао е народ да узме
своу имовину и да пое с им на реку ордан. Говорио е о себи да е пророк,
тврдеи да е расеи реку и учинити у проходном, и тиме е многе обмануо.
Уосталом, Фад ние допустио да остваре своу неразумну мисао, него е послао
одред ко-ице, кои е многе од их побио а многе живе заробио, док е самом
Тевди одрубио главу и донео е у ерусалим."

37. После овога устаде уда Галилеац у дане пописа и одвуче доста народа за
собом; он такое погибе, и сви кои га слушаху растурише се. 38. И сад вам
кажем: проите се ових уди и оставите их; ер ако буде од уди ова намисао
или ово дело, пропаше. 39. Но, ако е од Бога, не можете га уништити, да се
како и богоборци не наете. 40. Онда га послушаше, и дозвавши апостоле
избише их и забранише да говоре о Имену Исусовом, и отпустише их. 41. А ови
онда одоше из Синедриона, радууи се што се удостоише да поднесу срамоту
за Име егово. 42. И сваки дан у храму и по домовима не престааху да уче и
да проповедау еванее о Исусу Христу.

Кажу да е у време Пилата дошло до устанка Галилеаца, кое е привукло учее
уде Галилеца. удино учее се састоало у следеем: он е говорио да никога не
би требало звати господарем, нити ради части нити ради мудроуба, и да тако не
би требало звати чак ни цара. Многи од егових следбеника били су изложени
жестоким казнама ер есара (цезара) нису називали господарем, као и због
иховог учеа да Богу не треба приносити никакве друге жртве осим оних,
установених у Мосеевом закону.
Следеи то учее, они су забраивали да се приносе жртве за спасее цара и
римског народа. Природно е да е Пилат узнегодовао против Галилеаца и што е
наредио да се у време, кад они буду приносили, по иховом мишеу законите
жртве, буду убиени и они сами, тако да се заедно са принетим жртвама мешала и
крв оних, кои су их приносили, а што се види из Лукиног Еванеа.
Проите се ових уди. Указууи на примере пропалих лажних учитеа, Гамалило
им саветуе да помисле и на себе, односно: пазите да у свом настоау да погубите
друге не будете и сами погубени ер, она кои иде против онога, што е Богу
угодно, не погубуе противника, него самога себе. Ако е ово дело од уди, зар е
то онда ваша ствар? Ако е пак од Бога, онда га ни поред свег свог стараа неете
уништити. Он ние рекао да е то дело од Бога, али ние рекао нити да е оно од
уди. Да е рекао да е од Бога, архиереи и остали с има почели би да негодуу.
Да е пак рекао да е од уди, предао би апостоле у ихове руке.
Таквим мудрим устроаваем беседе Гамалило их е приморао да сачекау ено
окончае. Погледа, он ние рекао:" Ако не пропадне, онда е од Бога", него: "Ако
е оно од Бога, нее пропасти." Они, кои су га послушали, учинили су то стога,
што ние говорио пред апостолима. Како то да су удеци избили апостоле, ако су
га послушали? Послушали су га у том смислу, што су одусгали од намере да их
убиу, иако су то желели. Затим су одустали од те свое жее, али су их избили,
удовоавауи свом гневу













ШЕСТА ГЛАВА


1. И у оне дане, када се множаху ученици, подигоше елинисти вику на еврее
што се ихове удовице забораваху кад се деаше помо сваки дан (у
оригиналном тексту: код свакодневног служеа).

Не у те исте дане, него неколико дана после тога; такав обрт речи уобичаен е у
Писму. елинистима се, према мом мишеу, називау лица коа су говорила
елински (грчки) език.
Код свакодневног служеа: Под служеем се подразумева давае милостие.
Заборавае удовица ние потицало од равих особина него од пропуста народа.
Чим е брига о има предложена (народу) и ихова невоа се прекратила.

2. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: не доликуе нама
да оставивши реч Божиу служимо око трпеза 3. Потражите, дакле, брао,
измеу вас седам осведочених уди, пуних Духа Светога и мудрости, кое емо
поставити на ову службу. 4. А ми емо у молитви и у служби речи приежно
остати. 5. И реч ова би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека
испуенога вером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и
Тимона, и Пармена, и Николу, прозелита из Антиохие. 6. Ове поставише пред
апостоле и они помоливши се Богу положише руке на их. 7. И реч Божиа
растиаше и веома се множаше бро ученика у ерусалиму, и велико мноштво
свештеника покораваху се вери.

Нису сами апостоли изабрали, него су избор препустили народу, кои е и требало
да има користи од служеа акона. Народ их бира и именуе. Не доликуе нама да
оставивши реч Божиу служимо око трпеза, ер оно што е неопходно треба
претпоставити ономе, што ние неопходно.
Осведочени уди, испуени Духа Светога. Писац их не назива едноставно
духовнима него испуенима Духом и премудрошу, ер е и прихватае жалби
удовица било дело навее мудрости. И помоливши се Богу положише руке на их.
Погледа, како нема ниедне сувишне речи. Не говори како су били рукоположени,
него каже само да су били рукоположени с молитвом. На човека се полажу руке, и
у томе се састои хиротониа (рукоположее). Све, меутим, савршава Бог. Какву е
хиротониу добило ових седам уди? Да ли аконску? а, меутим, мислим да су
они имали име и достоанство презвитера. Били су рукоположени управо за то
дело, односно, да вернима обезбеде оно што им е неопходно.
И веома се множаше бро ученика у ерусалиму. Ние едноставно говорио о томе,
него тако да покаже како е велика сила милостие и устроства.

8. А Стефан пун вере и силе чиаше знаке и чудеса велика у народу. 9. Тада
устадоше неки из синагоге коа се зове Либертинска, Киринска и
Александриска, и од оних из Киликие и Азие, и препираху се са Стефаном.
10. И не могаху противстати мудрости и духу коим говораше. 11. Тада
подметнуше уде кои рекоше: Чули смо га да говори хулне речи на Мосеа и
Бога. 12. И побунише народ и старешине и кижевнике, и нападоше и
ухватише га, и доведоше пред Синедрион. 13. Па изведоше лажне сведоке кои
говораху: Ова човек не престае да хули на ово свето место и на закон. 14. ер
смо га чули где говори: Ова Исус Назареанин разорие ово место и измение
обичае кое нам предаде Мосе. 15. И погледавши на ега сви кои сеаху у
Синедриону, видеше лице егово као лице анела.

Погледа како е меу седморицом едан био претпоставен осталима. Иако е
хиротониа била заедничка, едан е задобио веу благодат. Обрати пажу и на то,
да он до тог доба ние творио чудеса, него да е почео да их твори кад се истакао
(као изабрани и рукоположени, хирото-нисани), а да би показао да сама благодат
ние довона него да е потребна и хиротониа. Тако е (кроз рукоположее) дошло
до изобиловаа Духом, ер е и пре хиротоние, приликом избора, о ему
посведочено да е испуен Духом. Меутим, дарови Духа су различити.
Устадоше неки из синагоге. Устааем се назива ихова разареност и гнев.
Синагоге су биле различите.
Препираху се са Стефаном. Препирали су се због тога, да би га приморали да
нешто каже. Он е, можда, отворено беседио и говорио о окончау закона или пак,
што е тачние, ние говорио него е наговештавао. Наиме, да е отворено говорио,
овима не би били потребни лажни сведоци. Запази, меутим, да он себи ние дао за
право да поучава, него су га на то навели они, што су се с им препирали.
Тада подметнуше уде кои рекоше... Они што су се с им препирали не сведоче
сами, ер би их истог часа разобличили да због зависти клеветау Стефана, него
поткупуу друге, да (остали) не би то дело схватили као (ихову) жеу да му
нашкоде. Не плаше се Бога и скрнаве себе убиством, а свое погледе обраау ка
мишеу уди. Па изведоше лажне сведоке кои говораху... Свуда лажно
сведочее. Нису хтели едноставно да га убиу него после пресуде, рачунауи да
е тиме искоренити добро мишее о онима, кое су убиали.
За Стефана нису рекли да хули, него: Не престае да хули... Чули смо га где говори:
Ова Исус Назареанин (Назареанин се каже због увреде) разорие ово место. То
су говорили и о Христу: Ти кои храм развауеш (Мт. 27; 40), ер су осеали
велико страхопоштовае према храму. Оптужба е пак била двострука: да хое да
укине обичае и да уведе нове. И погледавши на ега сви кои сеаху у Синедриону,
видеше лице егово као лице анела. Бог е егово лице учинио облагодаеним, ер
е требало ош нешто да каже.
Да би их одмах запрепастио своим изгледом, Бог е озарио егово лице. Лица
оних, кои су испуени духовном благодау, приатна су онима што их убе, док
код неприатеа изазивау поштовае.
СЕДМА ГЛАВА


1. А првосвештеник рече: е ли то тако? 2. А он рече: уди брао и оци, чуте!
Бог славе ави се оцу нашем Аврааму кад беше у Месопотамии, пре него што
се досели у Харан. 3. Ирече му: Изии из земе свое и од рода своега и из
дома оца своега, и дои у зему коу у ти показати. 4. Тада изие из земе
Халдеске, и досели се у Харан; и оданде, по смрти оца егова, пресели Га у
ову зему, у коо сада ви живите. 5. И не даде му наследства у о ш стопе, и
обеа да е е дати у посед ему и семену еговом после ега, докле ош
немаше детета. 6. А Бог рече овако: Семе твое бие дошаци у земи туо, и
поробие га и злоставае га четири стотине година. 7. И народу томе коме е
робовати, а у судити, рече Бог.
 
И док се они сами нису бринули због сопствених богохулних поступака, ега су
оптуживали да своим речима хули. Свагда им е на уму Мосе, и нису се толико
бринули о делима Божиим, колико о прописима Мосеевим. Он (Стефан) на самом
почетку побиа ихово мишее и доказуе да ни храм ни обичаи (обреди) немау
значаа, да нису надмонии од (еванелске) проповеди и да Бог тешко и немогуе
чини лаким и могуим. Запази ово: беседа се управо и састои у томе, што им
говори да су се свагда наслаивали човекоубем (Божиим) а да су свом
Доброчинитеу узвраали супротним и тежили немогуем. Показуе такое да е
обеае дато пре него та зема, пре обрезаа, пре жртве и пре храма - да они ту
зему, исто као и обрезае и Закон, нису добили по заслугама, него да е зема
била награда за послушае; када е дато обрезае, обеае ош ние било
испуено, и све су то били праобрази.
Прекрасно е на почетку беседе именовао Бога као Бога славе, ер е Он прославио
унижене. Говори такое да ош ние било храма а да се Авраам удостоио да види
Бога, да су егови преци (Авраамови) били Персианци и да су живели на туо
земи. Запази како он (Стефан) удауе ихове мисли од телесног (чувственог),
почевши од места, ер е и било речи о месту. Ако е Бог - Бог славе, онда ему
ние потребно да има славу од вас посредством вашег храма. Он е извор сваке
славе и сваког добра.
Изии из земе свое и од рода своега. Како то да Писмо каже да е отац Авраамов
пожелео да изае (1. Мос. 11; 31), а овде се каже да е Аврааму било речено: Изаи
из земе свое! Одатле закучуемо да е авае Бога Аврааму утицало и на
еговог оца и да е он пожелео да изае (из земе Халдеске). Меутим, он
(Стефан) самим тим доказуе да они (удеци) нису деца Авраамова ер е она, кои
е напустио и отабину и родбину показао послушае, док су они непослушни. И
не даде му наследства у о ни стопе. Погледа, како их беседом о (обеано)
земи наводи (на истину). Зашто му е ние дао? Зато што е та зема била
праобраз друге (земе).
И обеа да е е дати. Примеуеш ли да ние без разлога поновио: Не даде, каже,
него обеа да е дати?. Ако е он (Авраам) био странац и придошлица, и ако е
након извесног времена требало да се пресели, како е онда могао да поседуе ту
зему? Дакле, егово наслее (Авраамово) сачувало се кроз егово семе, а то е
Христос, ер е с им (Христом) царевати и свети, према речи Писма: Када дое у
слави Оца Своега, царууи над свим народима (в. Мт. 16; 27. и 25; 31). И семену
еговом после ега, док он ош немаше детета.
Поново указуе да Бог има силу да немогуе учини могуим, ер е речено да е
господарем Палестине учинити онога, кои е био у Персии и налазио се на тако
далеком растоау. Ту се садржи и указивае на велико човекоубе Божие и на
велику веру Авраамову, ер израз: док он ош немаше де-тета показуе егову
(Авраамову) покорност и веру иако га е оно, што се с им тада догаало,
приклаало супротном мишеу. Наиме, ни тада, када е дошао, а ни после тога,
ние имао ни стопе оне земе. Погледа, за колико е година дато обеае и колико
е постоао егов праобраз? Никада, меутим, ние постоао праобраз жртве, нити
е постоао праобраз обрезаа. Овим се такое показуе да е Бог допуштао да
Израици трпе недае, иако ни у чему нису скривили. И поробие га и
злоставае га четири стотине година.
Оно што е написано у Кизи Изласка, не противуречи овом месту. Тамо е речено:
И беше да после четири стотине и тридесет година изае сила Господа по сво
земи египатско (у српском преводу: Изиоше све воске Господе из земе
мисирске, 2. Мос. 12; 41), а овде се каже: После четири стотине година. Требало
би, меутим, запамтити да ние речено: изашли су кад се напунило четири стотине
година, него да е речено приближно после четири стотине година, чиме се не
искучуе и осталих тридесет година. Двадесет пет година - од седамдесет пете до
стоте Авраамове године, шездесет Исаакових година, деведесет една аковева
година, сто десет осифових година, сто четрдесет четири године у Египту - то е
све заедно четири стотине и тридесет година. Меутим, каже се: Злоставае га
четири стотине година, и потом е изаи, и служие Ми на овом месту. У изразу:
потом може се видети указивае и на тих тридесет година.
И народу томе, коме е робовати, а у судити, рече Бог. Они, кои су их
злоставали, нису то чинили некажено. евреи су трпели горко и тешко ропство,
ер Египани нису на их гледали као на слуге него као на противнике и
неприатее.

А потом е изаи, и служие Ми на овом месту. И даде му завет обрезаа, и
тако роди Исаака и обреза га у осми дан, и Исаак акова, и аков дванаест
праотаид. 9. А праоци позавидеше осифу и продадоше га у Египат, и Бог
беаше сим 10.И избави га од свих невоа егових, и даде му милост и
премудрост пред Фараоном, царем египатским, и постави га поглаварем над
Египтом и свим домом еговим. 11. А дое глад на сву зему Египатску и
Ханаанску и невоа велика, и не налажаху хране оци наши. 12. А аков
чувши да има пшенице у Египту посла први пут оие наше. 13. И кад дооше
други пут, каза се осиф браи своо, и род осифов поста познат Фараону. 14.
А осиф посла и дозва от своега акова и сву родбину своу, седамдесет и пет
душа. 15. И сие аков у Египат, и сконча, он и оци наши. 16. И пренесоше их у
Сихем, и положише у Гроб кои купи Авраам за новце од синова Емора
Сихеманина.

Потомцима се дау обеаа а прецима недае. Обрезивае окрака тела оцима е
законом заповеено због тога, што е Авраам изашао из земе Халдеске. Према
обичаима ихових отаца, Халдецима е, исто као и Мианима и Персианцима,
било допуштено да се жене макама и сестрама. На та начин, Авраам се обрезуе у
знак одрицаа од таквог телесног мешаа и пориче незаконите роачке бракове.
Неки тврде да е Аврааму и еговим потомцима обрезивае било допуштено због
тога да би било очигледно да е се од их по телу родити Христос. Ми, меу-тим,
знамо да е у Старом Завету обрезае било праобраз и да е у себи садржало
праслику спасоносног крштеа, ер е одбациваем едног телесног делиа
означавало одрицае од живота по телу, чинеи обрезане синовима Божиима.
И тако роди Исаака, и обреза га у осми дан. Исаак, а одатле и удеци, обрезивали
су се у осми дан. Исмаил[1] е обрезан са тринаест година, због чега се и егови
потомци, Исмаелиани, како каже осиф (Флавие), обрезуу са тринаест година.
И продадоше Га у Египат. Иако ние имао никакве кривице пред браом, они су
тако раво поступили с им, и то у време кад им е донео храну. Своим поступком
су потпомогли пророштву а да то ни сами нису знали. И невоно су постали
узрочници еговог благостаа, премда после многих искушеа. На себе су пак
навукли велики страх и неподношив стид, иако осиф ние памтио зло и ништа
страшно ние смишао против их него е, напротив, нахранио их, измучене
глау, и представио их фараону.
И сконча и он и оци наши, и пренесоше их у Сихем. Авраам са своом породицом и
патриарси погребени су у Сихему кои се, можда, називао "Сикема". Авраам е сам
купио то место, да би сахранио Сарру.
И положише их у гроб. Када е то рекао, Стефан е показао да Авраам све до
погреба ние био господар земе.

17.И како се приближаваше време обеаа, за кое се Бог закле Аврааму,
народ се увеа и умножи у Египту. 18. Док не наста други цар над Египтом,
кои не знаше осифа. 19. Ова поступи лукаво са родом нашим, злоставаше
оце наше да башу децу своу да не остау у животу. 20. У то време се роди
Мосе и беше мио Богу, и би три месет Гаен у дому оца своега. 21. А када е
био избачен, узе га ки фараонова и одгаи Га себи за сина. 22. И научи се
Мосе сво мудрости египатско, и беше силан у речима и у делима. 23. А кад
му се навршаваше четрдесета година, дое му на срцеда обие брау своу,
синове Израиеве. 24. И видевши некога где му се чини неправда, узе га у
одбрану и освети угетаванога убивши Египанина. 25. А мишаше онда
браа егова разумеу да им Бог еговом руком дае спасее; али они
неразумеше. 26. А сутрадан поави се меу има док су се тукли и стаде их
мирити говореи: уди, ви сте браа, зашто чините неправду едан другоме?
27. А она што чиаше неправду ближему одгурну га рекавши: Ко тебе
постави за старешину и за судиу над нама? 28. Или хоеш и мене да убиеш
као што си уче убио Египанина!

Израз: Како се приближавало време обеаа не указуе на то да су се они
умножили током четири стотине година, него да е требало да се приближи кра, ер
е протекло четири стотине и више година у Египту. Народ се увеа и умножи се у
Египту. Ако у вези с осифом зачууе то, што су га браа продала и што их е,
иако продат, избавио (од глади), онда ош више зачууе што е цар одгаао онога,
кои е поткопати егову власт (т. Мосеа). Она, коег е требало да убие лице
што га е осудило на смрт, васпитаван е и отхраен да би свргнуо хранитеа.
Израз: Да бацау децу своу да не осшау у животу, наговештава да он (цар) ние
желео да се убиае младенаца извршава авно. Запази и ово: обеае Божие
учвршивало се посредством оних истих околности, посредством коих е аво
свим силама настоао да га поткопа. Израи е био злоставан, али се увеавао и
множио. Због тога е Мосе примен да буде одгаен и васпитаван у царском дому,
али е побегао одатле. Меутим, у време бекства бива удостоен виеа, и ему се
поверава руковоее народа. На та начин, Бог устроава да и она, што е продат
као слуга, постане цар тамо где е био слуга.
Што се тиче израза беше мио Богу, он е употребен уместо: "беше угодан (Богу)".
Баченог Мосеа е подигла фараонова ки. Родитеи су га родили и видели да е
дете прекрасно, ер е благодат процветала у ему. Видевши да е дете прекрасно,
поштедели су га. Меутим, уплашили су се заповести и сакрили га. Страх е
победио, и због страха су одлучили да баце дете. Меутим, због осеаа
родитеске самилости (састрадаа) употребили су лукавство (настое да мимоиу
заповест): начинили су ковчег, кои е подражавао Ноев. Призвавши Бога Ноевог,
бацили су ковчег с дететом у реку, да би се истовремено и потчинили заповести и
спасли дете. И ево, они бацау, а Бог подстиче фараонову керку, коа ние знала за
то, да изае на реку. Ништа не знауи, она е изашла, и пронашла оно, што ние
тражила. Мосе е био спасен символима општег спасеа Цркве: ковчег е био од
дрвета, дрво е потицало из воде, и спасао се безнадежни. Она, коа е узела
Мосеа, ние била удека, него паганка и Египанка.
И научи се Мосе сво мудрости египатско. Ни Мосе, ни Ананиа, ни Данило, ни
они кои су били с има, не би добили туинско васпитае, да их нужда и насие
деспота нису присилили на то, иако им оно ни намае ние било потребно. Можда
е неко реи да е ово васпитае било добро за искореивае египатских заблуда.
Убивши Египанина, Мосе се осветио за онога, коега е Египанин угетавао. Он
Египанина ние убио у арости нити га е убио због гнева, него због ревности (по
Богу). Иако е то било убиство, оно ние убиство. Ево шта е чуо Финес, када е
двое убио едном руком: И прободе их обое.., и одврати Гнев Божии, и преста
погибиа (4. Мос. 25; 5-11). То, што е учинио Мосе, било е неразрешива
загонетка, ер е то било знамее да е Бог кроз Мосеа погубити Египане и
спасти Израице.
Мосе мишаше да браа егова разумеу да им Бог еговом руком дае спасее.
Уосталом, покровитество Божие било е очигледно из самих дела. Они, меутим,
и поред тога нису разумели. А сутрадан поави се меу има док су се тукли и
стаде их мирити. Погледа како благонаклоно говори она, ко е испоио такав
гнев против Египанина: уди, ви сше браа, зашшо чинише неправду едан
другоме! Обрати пажу на одговор: Ко тебе постави за старешину и судиу над
нама? То су оне исте речи, кое су затим упутили Христу. У духу удеаца е да за
добро плате увредом.

29. А Мосе побеже због ове речи, и поста дошак у земи Мадиамско, где
роди два сина. 30. И кад се наврши четрдесет година, ави му се у пустии
Горе Синаске анео Господи у пламену огеном у купини. 31. А када Мосе
виде, диваше се виеу. Када пак он приступи да размотри, би глас
Господи ему: 32. а сам Бог отаца твоих, Бог Авраамов, Бог Исааков и Бог
аковев. А Мосе се уплаши и не смиаше да погледа. 33. А Господ му рече:
Изу обуу са ногу своих, ер е место на коем стоиш света зема. 34.
Гледауи видех муку народа Моега кои е у Египту, и чух ихово уздисае,
и сиох да их избавим, и сад ходи да те пошаем у Египат.

А Мосе побеже. Меутим, то егово бекство ние нарушило домостро Божии,
ер е речено: И кад се наврши четрдесет Година, ави му се анео Господи. авио
му се кад е Мосе био у бекству, када се ние надао да е се вратити, будуи да е
ве имао два сина. Запази и ово: анелом, као и човеком, назива (Стефан) Сина
Божиег. Анео се ему (Мосеу) не ава у храму, нити у само пустии, него у
купини. Мосе бива удостоен и гласа: а сам, каже глас, Бог отаца твоих, анео
Великог савета... Изу обуу са ногу своих, ер е место на коме стоиш света
зема. Место е свето ради аваа Христовог и достоно е веег дивеа него
оно, на коем се налазила Светиа над светиама, ер тамо никада ние било таквог
виеа. У наставку се види и велика брига Божиа, ер се каже: Гледауи видех
муку народа Моега.

35. Овога Мосеа, коега се одрекоше рекавши: Ко тебе поспави за старешину
и судиу? - тога Бог посла за старешину и избавитеа руком Анела кои му се
ави у купини. 36. Ова их изведе учинивши чудеса и знаке у земи египатско
и у Црвеном мору и у пустии четрдесет година. 37. Овое Мосе кои рече
синовима Израиевим: Господ Бог ваш подигнуе вам пророка из брае
ваше, као мене, ега послушате. 38. Ово е она што беше у иркви у пустии
са Анелом, кои му е говорио на Гори Синаско, и са оцима нашим; кои
прима речи живе,даихнама даде. 39. Коега не хтедоше послушати оци наши
него га одбацише, и окренуше се срием своим према Египту, 40. Рекавши
Аарону: Начини нам богове кои е ии пред нама, ер са овим Мосеем, кои
нас е извео из земе Египатске, не знамо шта му се догоди. 41. И у дане оне
начинише теле и принесоше жртву идолу, и радоваху се делима руку своих.

Онога Мосеа, кои е сво живот изложио опасности и коега су Израици без
разлога оставили и одбацили, Бог е уздигао и послао руком Анела кои му се
авио у купини. Она, коега Стефан назива анелом, Мосе е видео и назвао
Богом.
Ово е Мосе кои рече синовима Израиевим: Господ Бог ваш подтнуе вам
пророка из брае ваше, као мене, т. коега ете, слично као и мене, напустити због
онога, због чега е требало да Му укажете почаст. Фараон е хтео да убие Мосеа,
као што е Ирод хтео да убие Господа, па се Господ спасао у Египту. И едан и
други (и фараон и Ирод) смишали су зло против младенца, и едан и други су
издали заповест, али ни една ни друга заповест нису наишле на покорност. Ово е
она што беше у иркви у пустии, са Анелом кои му е говорио... Речи кое су
пред нама показуу нам да уди не постау лошии или бои у зависности од места.
Они, о коима се говори, ве су били изван Египта, али су своим расположеем
ош били у Египту и у помислима нису напуштали египатске обичае, као што е и
речено у Еванеу: Где е ваше благо, тамо е бити и срце ваше. Многи, будуи
ош на земи, сабирау благо на небу, ер е тамо и ихово срце. Иако су били на
небу, анели кои су прекршили заповест Божиу били су наклоени ономе, што е
на земи, за чим е уследило и ихово свргавае на зему.
Кои прима речи живе... Живима се овде називау речи посебне врсте или
пророштва, чие се значее обашава уобичаеним речима, ер пророк езеки
каже: Зато им и а дадох уредбе недобре (езек. 20; 25). Имауи у виду ове речи
пророка, он (Стефан) назива пророчке речи живим речима. Начини нам богове - не
Бога, него богове. И у дане оне начинише теле. Исто се каже и код Давида:
Начинише теле код Хорива. На Хорив ние указао без циа, него намеравауи да
покаже крае безуме Израиаца: овде се Бог авио Мосеу, а они су овде
начинили идоле и приносили им жртве.

42. А Бог се окрену од их и предаде их да служе восии небеско, као што е
писано у кизи Пророка: Еда што заклано и жртве принесосте ми за четрдесет
Година у пустии, доме Израиев? 43. И прихвати се чадор Молохов, и звезду
бога вашега Ремфана, кипове кое начинисте да им се клааше; и преселиу
вас дае од Вавилона. 44. Ош наши имаху шатор сведочанства у пустии, као
што заповеди Она што говори Мосеу да га начини по обрасцу кои беше
видео. 45. ега и наследивши оци наши унесоше са Исусом Навином при
заузшшу земе незнабожаш, кое прогна Бог испред лиид отаиа наших, све
до дана Давидових. 46. Кои нае благодат пред Богом и моаше да нае стан
Богу аковеву. 47. А Соломон му сазида дом. 48. Али Свевиши не живи у
рукотвореним храмовима, као што говори пророк: 49. Небо Ми е престо а
зема подноже ногама Моим; какав ете Ми дом сазидати, Говори Господ,
или коее место за почивае Мое? 50. Ние ли рука Моа створила све ово?

Изрека: предаде их да служе поставена е уместо: допусти да служе, као што е и
код апостола Павла речено: предаде их Бог у покварен ум (Рим. 1; 28)
уместо:"допусти да буду предати". Према томе, он каже: удеци су страствено
желели да уместо Творца служе творевину, и Бог их е кроз пророке често
прекоревао за такву самовоу. Како су били упорни, допустио им е да учине оно
што желе. Изрека: Одврати се од их поставена е уместо: одвративши се од
другог хтеа, ер е едно што проавуе хтее Божие, а друго е оно што се
догаа по допуштеу. егово хтее е исто што и установее закона: Господу
Богу своему клаа се и ему единоме служи (Лк. 4; 8). Меутим, истранима у
безбожништву допустио е (да у ему и остану), ер Он нее да Му служе по
нужности, како не би угетавао онога, кои има слободну воу. Што се тиче
израза: восци небеско, неки мисле да значи исто што и: анелима (Ако е реч
казана преко анела, в. евр. 2; 2). Лука, меутим, не говори о анелима, него о
звездама, коима су они (удеци) указивали поштовае, односно, о телету кое е
заменило Денницу (Lucifer) и о месецу као царици неба. Та реч се употребава
готово свугде, где се говори о небеским светилима.
Еда шта заклано и жртве принесосте Ми, доме Израиев? Запази да Он на
почетку каже да су жртве напре приносили ему Самом а затим идолима. То е
зато, што се до тада нигде не помие реч "жртва", него само заповести и живе
речи. Он то сведочанство не помие без разлога, него да би им показао да ние
било потребе за жртвама. Он каже: Еда шта заклано и жртве принесосте ми,
уместо: "Не можете реи да приносите жртве идолима због тога, што сте их при-
носили Богу. Напротив, ви сте има у почетку приносили жртве, и то у пустии,
где сам вас посебно штитио. Услед тога, ако сам рекао да е та храм бити срушен а
обреди и жртве промеени, а нисам рекао ништа ново. Наиме, ош Мосе о коем,
како се чини, имате високо мишее, током четрдесет година нити е приносио
жртве нити подизао храмове. То ние чинио ни Давид, иако сте ве поседовали ову
зему, коа вам е дата у наслее. И пророци о има говоре као о непотребнима.
Како онда ви, за свое оправдае, можете да се позивате на Мосеа, када сте га се
одрекли и ви и ваши оци (в. Дела ап. 7; 35. и 39)? И прихватисте чадор Молохов, и
звезду бога вашега Ремфана. Божанствени Мосе се удаио на гору да би добио
Закон док су они, Израици по крви, стали испред Аарона и рекли му: "Начини
нам богове."
Према томе, они су у пустии начинили теле, и то теле било е очигледан идол.
Постепено су начинили и многе друге идоле. Посебно су били предани поклоеу
звездама. Осим телета, они су прихватили и Молохов чадор (скиниу, шатор). Кад
су подигли скиниу (чадор), поставили су у у идола и назвали га Молохом. То е
моавски идол. Он е, по узору на Денницу, имао прозиран камен на горем делу
чела. Реч Молох у преводу значи " ихов цар". Тако е тумаче Акила и Теодотион.
Денницин лик су урадили уметници. Дакле, прихватисте чадор Молохов, т. чадор
вашег цара. Какав е то био цар?
Звезду бога вашега Ремфана, чие име у преводу значи "помрачее" или
"ослепее". Они су се, дакле, поклаали Денници, као звезди коа се ава пре
поаве сунчевог сиаа. Уосталом, тим поклоницима се ние догодило ослепее
или Ремфан због тога што звезда узрокуе такво ослепее, него што е поклоее
звезди постало узрок таквог помрачеа. И преселиу вас дае од Вавилона. Пророк
е рекао: Преселиу вас дае од Дамаска (Амос 5; 27). Лука пак каже: дае од
Вавилона, или зато што следи излагае евреа, или зато што е Вавилон граница
дамаскинске земе. Седамдесеторица тумача кажу: дае од Дамаска. Оци наши
имаху шатор сведочанства у пустии. Они су га имали због тога, да би имали
сведочанство Божие. Називау га скиниом сведочанства, т. чуда и заповести. Као
што говори Она што говори Мосеу. Скиниа е била установена на гори и
преносила се кроз пустиу, т. ние се налазила на едном месту. Ако е она, кои е
с Мосеем говорио на гори и био анео, свеедно е говорио у име Божие. Много
сличног томе може се наи у Светом Писму. Тако се у Кизи Изласка каже да е
анео рекао Мосеу: Мосеу, Мосеу, не иди овамо (2. Мос. 3; 2,4,5). Нешто
касние, та анео каже: а сам Бог отаца ваших, Бог Авраамов (2. Мос. 3; 6) и
слично.

51. Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу
Светоме; како оци ваши, тако и ви. 52. Коега од пророка не протераше оци
ваши? И побише оне кои предсказаше долазак Праведника, коега сада ви
изданици и убице постадосте. 53. Ви кои примисте Закон наредбама
анелским, и не одржасте.

Зашто она, кои е до тада кротко говорио народу, употребава грубе речи? Зато,
што е увидео да они не обраау пажу на оно што се говори.
Ви се свагда противите Духу Светоме. Не само сада, него свагда. Тиме е показао
да е оно, што е рекао, било од Духа Светога, а посебно онда, кад се приближавао
егов смртни час. Он е то знао, ер е био испуен Духом Светим. Он е показао
велику и непоколебиву смелост. То, што им е рекао, нису биле егове, него речи
пророка.
Свагда се, каже, противите. Кад Бог ние хтео да постое жртве, ви сте приносили
жртве. Када е затим хтео да их приносите, ви их нисте приносили. И опет, кад е
постоао храм, ви сте служили идолима. Када пак Он хое да се одрекнете храма,
ви чините сасвим супротно. При том ние рекао: "противите се Богу", него:
противите се Духу Светоме, ер нема никакве разлике измеу Бога и Духа.
Како су се ваши оци противили, тако се противите и ви. Показуе да тог зла више
има у има, ер се од предака преносило и на их. Тако е чинио и Христос, ер су
се силно хвалили своим прецима. Коега од пророка не протераше оци ваши! Ако
су ваши очеви убиали те веснике, а будуи да се исувише гордите своим прецима,
онда ние ништа чудно што ете убити и мене ер проповедам Онога, Коег су они
благовестили, а ви се исувише гордите своим прецима. О доласку Праведника.
Говореи: Праведника, показуе да су Га они неправедно убили. Ако е Он
праведан, онда су они, што су Га убили, веома неправедни. Назива Га праведним,
ер то ни они нису могли да порекну, будуи да Га нигде нису осудили као
неправедног. Како би иначе за такво нешто могли да осуде Онога, Кои ни кров над
главом ние имао? Стефан им, меутим, предочава два вида преступа: убиство и
издау, ер каже: Ви изданици и убице постадосте, ви кои примисте Закон
наредбама анелским, и не одржасте, т. оно што су анели наредили и што им е
предато од Онога, Кои се авио у купини. Показуе да се они не покоравау ни Богу
ни анелима, ни пророцима, ни Духу.

54. Кад ово чуше разарише се врло у срцима своима, и шкргутаху зубима на
ега. 55. А он, пун Духа Светога, погледа на небо и виде славу Божиу и Исуса
где стои с десне стране Богу. 56. И рече: Ево видим небеса отворена и Сина
Човечиега где стои с десне стране Богу.

Ако су удеци хтели да га убиу (Стефана), зашто га нису одмах убили? Зато што
су хтели да нау добар изговор за своу дрскост: увреда, коу им е нанео, ние била
добар изговор за егово убиае. Поред тога, оно што су сматрали за увреду ние
била лична увреда, него е то било разобличее онога што су (удеци) учинили
пророцима. Они нису хтели да се о има мисли да су га убили због онога, што се
односило на их лично, као (и кад су на смрт осудили) Христа, него да су га убили
због безбожништва. има ние било довоно да себе оскрнаве убиством, него су се
надали и трудили да оскрнаве и част убиенога. Плашили су се да он не задобие
опште поштовае, уколико га убиу због увреде их самих.
И Исуса где стои с десне стране Богу. Стаае означава чврстину и
непоколебивост. То су и они допуштали, ер су тада ве сматрали да Он стои.

57. А они повикавши иза гласа затиснуше уши свое и навалише еднодушно
на ега. 58. Па избацивши га изван града стадоше га каменовати. А сведоци
метнуше хаине свое код младиа по имену Савла. 59. И каменоваху
Стефана, кои се моаше Богу и говораше: Господе Исусе, прими дух мо! 60.
Онда клече на колена и повика иза гласа: Господе, не урачуна им грех ова! И
ово рекавиш, усну.

Оно што су (удеци) учинили са Христом, учинили су и овде. Као што е Он рекао:
Видеете Сина Божиега где седи с десне стране (в. Мт. 26; 64), а они су то
назвали богохуеем и напали Га, тако су учинили и овде. Меутим, тамо су
поцепали свое хаине а овде су затворили уши.
Избацивши га изван града стадоше га каменовати. Како се показало да нису у
стау да прекину Огефанову беседу, они су га каменовали. Чак и да е говорио
неистину, требало е да га отпусте као безумнога. Ако е пак говорио истину,
требало е да се запитау. Убили су га тако што су га извели изван града, као што е
учиено и са Исусом.
А сведоци метнуше хаине свое код ногу младиа по имену Савла. Сведоцима
назива оне, кое су истакли (с цием) да изнесу лажно сведочее против ега.
Тиме он наговештава две околности: прво, да су и они, кое су сматрали сведоцима,
били спремни да почине убиство кад су скинули одеу да би слободно и несметано
бацали камее, а друго, да е она, кои е касние постати проповедник васеене, и
сам тада саучествовао у убиству и да е на та начин у ему дошло до неке
божанствене, задивууе и човеку несвоствене промене. Изрека: Господе Исусе,
прими дух мо, есте изрека оног што поучава и показуе им да он нее умрети.
И каменоваху Стефана. Оправдае се савршава вером у Христа. Човечиа природа
се у ему обогатила ослобааем од греха и подарила нам ново право, због коег
душе више не иду у ад него, као и рание, бивау послате у руке Бога Живога.
Знауи све то, Стефан е рекао: Господе Исусе, прими дух мо. И блажени Петар
пише: Зато и они кои страдау по вои Божио, нека ему као верном
Саздатеу повере душе свое у доброчинству (1. Петр. 4; 19).
Онда клече на колена и повика иза гласа: Господе, не урачуна им грех ова! Не само
да се просто моли, него се моли усредсреено, ер е Бог допустио да егова душа
све до тог тренутка остане у телу. Запази ова глас и неизмерну трпеивост у
страдаима. Тиме показуе да оно, што им е рание рекао, ние рекао услед гнева,
него да би их побудио, разобличио и прекорео.
ОСМА ГЛАВА


1. А Савле одобраваше егово убиство. А у та дан постаде велико гоее на
ерусалимску иркву, и сви серасеаше по краевима удеским и самариским,
осим апостола. 2. А уди побожни сахранише Стефана и учинише над им
велики плач. 3. А Савле е пустошио Цркву, улазеи у куе и силом одвлачеи
уде и жене предаваше их у тамнииу. 4. Меутим, они што се расеаху
пролажаху и проповедаху веру.

Сами апостоли се, каже Лука, нису расеали, него су остали у ерусалиму. Наиме,
тамо где е ачи напад, тамо треба да буду наачи борци, како би другима били
пример одважности и смелости.
А уди побожни сахранише Стефана. Ако су били побожни, како то да су учинили
велики плач? То е стога, што ош нису били савршени. С друге стране, ко не би
заплакао кад би га лишили таквог учеа, такве заштите и таквих чуда, кад би видео
тог праведника како лежи мртав и каменован? Савлее пустошио Цркву. Указуе на
велику махнитост: он е био сам и упадао е у куе. То се догаа-ло зато, што е
(Савле) своу душу предавао за Закон.

5. А Филип сишавши у град самариски проповедаше им Христа. 6. А народ е
пазио еднодушно на оно што им говораше Филип, слушауи и гледауи
знаке кое чиаше. 7. ер духови нечисти с великом виком излажаху из
многих кои их имаху, и многи узети и хроми оздравише. 8. И би велика радост
у граду ономе.

Не она апостол Филип, кои се убраа меу Дванаесторицу, него едан од оне
седморице, изабраних да се брину о удовицама, а такое и она кои е крсгио
ушкопеника и прозвао Симона. Саслуша шта каже Лука: после убиаа Стефана,
дошло е до великог прогона Цркве. Сви се расеаше по удеским и самариским
земама, осим апостола. Одатле е асно да се апостол Филип с осталим
апостолима налазио у ерусалиму. Лука е ту примедбу начинио зато, да би показао
да е Филип крстио оне, коима е било предато (хришанско) учее у Самарии.
Апостоли Петар и ован, кои су им дошли из ерусалима, предали су им благодат
Духа. Да е он био едан од Дванаесторице, онда би и он имао власт да предае
(дарове) Духа. Он крштава само као ученик, а коначну благодат дау они апостоли,
коима е била дата власт да предау такав дар. Други говоре да Филип на крштене
ние спустио Духа зато што е био само акон кои се истакао меу онима, кои су
били са Стефаном, да ние имао никакав презвитерски нити епископски чин, као
што су га имали (изабрани) ученици Господи.
Да е он био акон, сведочи Павле у Правилима; Павле не сведочи само о ему
него и о Анании, кои е крстио самога Павла. Будуи акон, он е, као прво,
крштавао због недостатка презвитера у Самарии. У случау нужде, када нема
презвитера, и аконима е допуштено да крштавау, како их е томе научио сам Дух,
побуууи (Филипа) да се приближи ушкопенику. Требало би приметити да,
после крштеа, полагаем руку, а ради молитве у име Господа Исуса, на крштене
нисходи Свети Дух. Због тога се све до данас та чин сачувао у истом облику.

9. А беше отпре у граду неки човек, по имену Симон, кои чараше и довоаше
у чудо народ самариски, говореи да е он нешто велико. 10. ега сви
паживо слушаху, и мало и велико, говореи: Овое велика сила Божиа. 11. А
зато га слушаху паживо, што ихемного времена чинима задивавао. 12. Но
кад повероваше Филипу кои проповедаше еванее о Царству Божиему и о
имену Исуса Христа, крштаваху се и уди и жене. 13. Тада сам Симон
поверова и крстивши се остаде код Филипа; и гледауи знаке и чуда велика
где се збивау, диваше се врло. 14. А кад чуше апостоли у ерусалиму да е
Самариа примила реч Божиу, послаше им Петра и ована. 15. Ови сишавши
помолише се Богу за их да приме Духа Светога. 16. ер ош ни на еднога од
их не беше сишао, него беху само крштени у име Господа Исуса. 17. Тада
полагаху руке на их,и они примаху Духа Светога. 18. А кад виде Симон да се
полагаем руку апостолских дае Дух Свети, донесе им новаца, 19. Говореи:
Дате и мени ту власт да кад положим руке на некога прими Духа Светога. 20.
А Петар му рече: Новци твои с тобом да буду на погибао, што си помислио да
се дар Божии може добити за новце. 21. Нема теби ни дела ни удела у
оворечи, ер срце твое ние право пред Богом.
 
Погледа и други покуша кои е учинио Симон. Каже (Лука) да су га поштовали
због велике силе. У то време су били обманути чаробаштвом, док ние дошао
Филип и извео их из заблуде, ер е Симон удецима говорио: "а сам отац", а
Самаранима: "а сам Христос". Симон е и сам поверовао. Он, меутим, ние
поверовао ради вере, него да би и он творио чудеса. Како е мислио да твори
чудеса? Он е обмаивао а такое и кротио авоимане, због чега е мислио да и
апостоли користе неку сличну вештину. Зато е и понудио новац. Исто тако, да се
не би лишио тога дара, он е стално био уз Филипа.

22. Зато се пока од те злое твое, и моли се Богу еда би ти се опростила
помисао срца твоега. 23. ер те видим да си у горко жучи и у оковима
неправде. 24. А Симон одговарауи рече: Помолите се ви за мене Господу да
не наие на мене ништа од онога што сте рекли. 25. А они, засведочивши и
говоривши реч Господу, врашише се у ерусалим, и многим селима
самариским проповедаху Еванее.

Према измишотинама еретика, узалудно е било да Симону кажу: "пока се", ер
е он створен као рав. Они кажу да човек, будуи зао по природи, ние способан да
се измени према своо жеи. Ние, меутим, узалудно речено: "пока се", ер е и
он имао слободну воу и моли се Богу еда би ти се опростила помисао срца
твоега. Рекао е то (Петар) Симону, као да према ему не би било показано
снисхоее ако би почео да плаче и ако би се покаао. Меутим, такав начин
изражаваа био е уобичаен код пророка. Осим тога, Петар е предвидео да се он
нее покаати. Зато и каже: Да би ти се опростило.
Речи: Помолите се ви за мене Господу Симон ние изрекао због тога што жели да
се покае и преобрати, него само због пристоности. Где е ту плач? Где е покаае
и исповедае грехова?
ер те видим да си у горко жучи и у оковима неправде. Петар га, меутим, не
кажава, да се не би испоставило да е егова вера изнуена силом нужности и
страха и да се то дело не би показало као сурово.
А они засведочивши и говоривши реч Господу, вратише се у ерусалим. Запази да
нису на самом почетку отишли у Самариу, него тек онда кад су почели да их
прогоне у удеи, као што се догодило и са Христом.

26. А анео Господи рече Филипу, Говореи: Устани и иди према угу на пут
кои силази од ерусалима у Газу, он е пуст. 27. И уставши пое. И гле, човек
Етиопанин, ушкопеник, властелин Кандакие, царице етиопске, што беше
над свима езиним ризншшма, кои беше дошао у ерусалим као поклоник,
28. Па се врааше, и седеи на колима своим читаше пророка Исаиу, 29. А
Дух рече Филипу: Приступи и прилепи се тим колима. 30. А Филип
притрчавши чу га где чита пророка Исаиу, и рече: Да ли разумеш то што
читаш? 31. А он рече: Како бих могао ако ме ко не упути? И умоли Филипа да
се попне и седне с им. 32. А место из Писма кое читаше беше ово: Као овца
на заклае одведе се, и каоаге немо пред оним кои га стриже, тако не
отвара уста своих. 33. У еговом понижеу укиде се суд егов. А род егов
ко е исказати? ер се узима са земе живот егов.

Мени се чини, да е та Филип био едан од седморице, ер иначе из ерусалима не
би ишао на уг него на север, будуи да из Самарие, где се налазио и где е
поучавао Филип, кои е био едан од седморице, пут води ка угу. Кои силази од
ерусалима у Газу, и та (пут) е пуст, анео му то говори зато да се Филип не би
уплашио напада удеаца. И уставши пое. Уочи егово послушае. Ние питао,
нити е рекао: зашто, него е исто времено са заповешу устао и пошао.
Беше дошао у ерусалим као поклоник. У то Етиопии су господариле жене; по
праву наследства, една од их е била Кандакиа, и ушкопеник е био ен
ризничар. Запази да ние био празник, али да е он и поред тога путовао у
ерусалим, и то из града кои се предао суеверу. На путу е читао Исаиу, навеег
меу пророцима. Поред тога, читао е не разумевауи оно што чита и свесрдно био
обузет читаем.
Да ли разумеш то што читаш? Пита га на задивууи начин, ер нити му ласка,
нити га хвали, нити га пак прекорева због незнаа. Меутим, пита га тако да
подстакне веу жеу и показууи да се у томе (што чита) налази велико благо.
Ова се не скрива, неко каже: Како бих могао, ако ме ко не упути? Затим е
затражио да га поучи.
Као овца на заклае одведе се. Веома е разумив смисао наведених речи, ер се у
неко време овце одводе на стрижее, и пастири полажу на их справе за стрижу.
Меутим, оне то трпе и не нападау оне, кои то чине. Тако и Христос, трпеи
увреде, ние на их узвратио другим увреама.
У еговом понижеу укиде се суд егов. Указуе на незаконити суд над им,
спроведен онда, кад е истина била скривена.
А род егов ко е исказапш! То ест, егово високо достоанство, какво се
проавило после Васкрсеа а коем као доказ служи и то, што е Он учинио у делу
домостроа. Ко е бити у стау да искаже речима, када му дое мисао: ко е та и
какав е, па е чак и Син Божии единородни све то претрпео? ер се узима са
земе живот егов, т. поприште делатности и постоае единородног, кад се Он
созерцава изван тела и не више као неко, ко се налази меу нама.

34. Онда ушкопеник одговори и рече Филипу: Молим те, за кога ово говори
пророк? За себе или за некога другог? 35. А Филип отворивши уста своа,
почевши од Писма овога, проповеди му еванее о Исусу. 36. Како пак иаху
путем, дооше на неку воду, и рече ушкопеник: Ево воде, шта ме спречава да
се крстим? 37. А Филип му рече: Ако веруеш од свега срца, може. А он
одговарауи рече: Веруем да е Исус Христос Син Божии. 38. И заповеди да
стану кола, и сиоше оба у воду, и Филип и ушкопеник, и крсти га. 39. А кад
изиоше из воде Дух (Свети паде на ушкопеника а анео) Господи узе
Филипа, и више га не виде ушкопеник, него отиде своим путем радууи се.
40. А Филип се обрете у Азоту, и пролазеи проповедаше еванее оним
Градовима, док не дое у Кесариу.

Молим те, за кога...? Знати да пророци понекад и о другима и о себи самима
говоре у другом лицу особина е веома проницивог човека.
Ево воде, шта ме спречава да се крстим?. Погледа како разборито он поступа. На
почетку чита и не разуме, а затим чита то исто пророштво. У ему се садржи
учее о страдау и васкрсеу Исуса Христа и о даровау (благодати Светога
Духа). Затим тражи да га крсти. Филип му обашава по реду, почевши од тог
пророштва. Окриливши се спремношу, он се постепено приводи крштеу. Он
ние рекао: "крсти ме", него: шта ме спречава? Тим питаем е показао огромну
жеу да прими крштее.
А кад изиоше из воде, Дух Свети узе Филипа. ега узима Дух, и самим тим оно
што се догодило бива ош чудесние. Истовремено чини радост и Филипу, будуи
да е удостоен онога, чега су бивали удостоени и пророци, на пример Авакум.
ега узима Дух а не анео, као рание. То е због тога, што се анео авао
телесниим удима, а Дух - духовниим. Добро е, што е био узет од ушкопеника,
ер би ушкопеник тражио од Филипа да пое с им и Филип би га ражалостио
уколико би га, због околности, одбио. Тако е све устроено на божанствен начин.
Дух е оставио Филипа у Азоту, ер е након тога требало да тамо проповеда
ДЕВЕТА ГЛАВА


1. А Савле, ош дишуи претом и убиством на ученике Господе, приступи
првосвештенику, 2. И затражи од ега посланице у Дамаск за синагоге, да ако
кога нае кои е од овога Пута, и уде и жене, свезане доведе у ерусалим.

Обашава (Лука) Павлову махнитост (грч. цспчсс) против верних и против Цркве,
ер е желео да авно покаже своу ревност. На ему се испунило оно, што е
Христос рекао, да е они кои вас убиау, мислити да Богу службу приносе (н. 16;
2). Он (Савле) то ние чинио онако, као што чине други уди. Да е то чинио из
ревности, очигледно е отуда што се упутио и у друге (досл. споаше) градове,
док остали нису обраали пажу ни на оне, кои се налазе у ерусалиму. Они су се
бринули само о едном, односно, о томе да уживау у почастима. Савле иде у
Дамаск због тога, што е то био велики и царски град, и што се плашио да та град
не привуче хришанска проповед. Он се ние с молбом обратио претору него
архиереу, ер е намеравао да све учини према закону.
Да ако кога нае кои е од овога Пута, и уде и жене, свезане одведе у ерусалим.
Шта значи: од овога Пута! Можда су верууи себе тако називали, ер се едино
посредством вере узносимо на небо. Или их е пак Савле из презреа и
подругууи им се називао следбеницима тога пута, пошто се за нечасног човека
обично каже да е сишао са пута. Он ние тражио власт да ту казни хришане, него
е тражио да их доведе у ерусалим, пошто е хтео да делуе са веом влашу.

3. А кад путоваше и дое близу Дамаска, изненада обаса га светлост са неба, 4.
И паднувши на зему чу глас где му говори: Савле, Савле, зашто Ме гониш!
5. А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: а сам Исус коега ти гониш
(тешко ти е против бодила праати се) 6. А он дрхтеи од страха рече:
Господе, шта у да чиним? А Господ му рече: Него устани и уи у град, па е
ти се казати шта треба да чиниш. 7. А уди кои путоваху с им стааху неми,
чууи глас а никога не видеи 8. А Савле устаде са земе и отвореним очима
своим никога не виаше. 9. И беше три дана слеп, и не еде, нити пи.

Виее се ние догодило у граду, него на путу и у тишини, ер гомила не би
поверовала него би се само наругала, будуи да су и тамо (у присуству Исусовом),
када су зачули глас са небеса, говорили да се чуе гром (в. н. 12; 29). Ова (Савле)
е заслуживао да му поверуу, ер е казивао о ономе, што му се догодило. Према
томе, ни у ерусалиму ни у Дамаску, него е на путу заблистала светлост како оно,
што се с им догодило, неки не би обашавали другачие од онога, како е
обаснио он сам, ер е заслужио веровае, пошто е и виее имао, и поднео стра-
дае. То говори (Павле) и брани се пред Агрипом (в. Дела ап. 26; 12-18).
Савле, Савле, зашто Ме Гониш? Христос му не каже: "веру", него га прекорева,
говореи: Зашто ме Гониш! Готово да каже: "Шта си ти, мало или велико,
претрпео од Мене, да би Ми то чинио?"
а сам Исус, коега ти Гониш. То е речено уместо: "Немо мислити да водиш
битку с у-дима, него се бориш против Мене, твог Господа." Зашто се то (авае)
Савлу ние догодило на почетку? Зато да би се показало, да е Христос уистину
васкрсао. Како би поверовао егов прогоните и она, кои ни-е веровао еговом
васкрсеу и кои е услед тога махнито прогонио верууе, ако ние била велика
сила еговог васкрсеа? А зашто не одмах после васкрсеа? Да би се асние
проавило неприатество према учеу о васкрсеу и да би се преобраае
(Павлово) показало као ош бо-жанствение.
А уди кои путоваху с им стааше неми, чууи Глас а никога не видеи.
Светлост е обасала све, кои су били с им, како би и они сведочили о том
авау. Она, меутим, ние заслепела све их него само Павла, како не би
помислили да е то била општа и као случана несреа, него да би се открило да е
то у потпуности било божанствено дество и промишае. Зашто нису поверовали
и они, кои су били с им? Да би могли да буду веродостони сведоци онога, што се
догодило Павлу. Да су и они поверовали, изгледало би да сведоче по наклоности.
Чии су глас чули они, што су били с Павлом? Чули су глас самог Павла, кад е
одговарао, док е небески глас чуо само он. Због тога е овде и речено:
А уди кои путоваху с им стааху неми, чууи глас, т. Павлов глас, а никога не
видеи коме би он одговарао. Приповедауи у наставку, сам Павле каже: они, кои
су били са мном, видели су светлост и уплашили се, али глас кои ми е говорио
нису чули (в. Дела ап. 26; 14).
И отвореним очима своим никога не виаше. Павлове очи су пострадале, ер
преобие светлости обично узрокуе бол, будуи да и очи имау своу меру. Кажу
такое да и прекомерни звук учини (уши) глувим и неосетивим.
И беше три дана слеп, и нееде, нити пи. Зашто е то учинио? Зато, што се силно
покаао што е прогонио Цркву, што е адиковао, молио се и преклиао Бога да му
буде опроштено.

10. А у Дамаску беше едан ученик, по имену Ананиа, и рече му Господ у
виеу: Ананиа! А он рече: Ево ме, Господе! 11. А Господ ему: Устани и иди
у улицу коа се зове Права, и тражи у дому удином по имену Савла
Таршанина; ер Гле, он се моли Богу. 12. И виде у виеу човека по имену
Ананиу, Где уеи метну на ега руку да прогледа. 13. А Ананиа одговори:
Господе, чуо сам од многих за тога човека колико зла почини светима Твоима
у ерусалиму. 14. И овде има власт од првосвештеника да веже све кои
призивау Име Твое. 15. А Господ му рече: Иди, ер Ми е он сасуд изабрани,
да изнесе Име Мое пред незнабошце и цареве и синове Израиеве. 16. А а у
му показати колико му ваа пострадати за Име Мое.

Зашто Ананиа, иако ние био едан од назнаменитиих и познатих ученика, добиа
власт да призове и исцели Павла, кои е постати тако (велики проповедник
Еванеа)? Зато што е требало да Павла поучи не човек, него Сам Христос. Зато
га е Ананиа крстио и исцелио, али га ничему ние поучавао. Да он ние био едан
од веома познатих, сведочи и егова боазан и страх, а што се открива из егових
речи. Он се толико боао прогона од стране Павла, да е био запрепашен и ужаснут
кад е од Господа чуо и само егово име. Он ние обратио пажу чак ни на оно што
е након тога речено, односно да се Савле моли, да е имао виее, да е слеп и да
се Ананиа упууе код ега зато, да би му учинио добро дело и спасао га.
И виде у виеу човека по имену Ананиу. Будуи да е био слеп, ние ни могао да га
види на ави.
И овде има власт од првосвештеника да веже све. Одакле су то знали? Било е
природно да се они кои страхуу распитау и дознау о ономе, што се смиша
против их. Погледа какав е страх; он ние допустио да до егових ушиу допре
реч "Павле", и каже: боим се да ме некако не одведе у ерусалим.
Иди, ер Ми е он сасуд изабрани. Не само, каже, да е постати верууи, него и
учите, и задобие велику одважност.
Он е стати пред незнабошце, и цареве и пред удее. Господ тиме охрабруе
Ананиу и истовремено га поспфуе, као да говори: "Ако е он тако махнитао због
Мене и убиао, па е ипак све претрпети, зар ти нееш чак ни да га крстиш?" Зато,
каже, што е он сасуд изабрани и што е изнети Име Мое. Када е чуо да е Павле
слеп, Ананиа само што се ние обрадовао и рекао:"Добро е! Зашто ми заповедаш
да му отворим очи? Да би нас опет везивао? Или да би нас опет кажавао?" Господ
на то каже: "Он не само да нее чинити никакве страхоте, него е и много
претрпети Мене ради." Добро е речено: сасуд изабрани. Та израз показуе да не
постои природно зло, ер ми одабирамо оно, што е добро.

17. И отиде Ананиа, и уе у куу, и метнувши руке на ега рече: Савле брате,
Господ Исус, кои ти се ави на путу коим си ишао, послао ме е да прогледаш
и да се испуниш Духа Светога. 18. И одмах отиде од очиу егових као
крушт, и прогледа, и уставши крсти се. 19. И узевши храну, окрепи се. И би
Савле неколико дана са ученицима кои биаху у Дамаску.

Погледа какво е послушае уследило након навеег страха. Биле су то, дакле,
Ананиине речи, кое нису изговорене услед невера него услед страха и стрепе.
Савле, брате, Господ кои ти се ави на путу коим си ишао, послао ме е. Одмах га
упознае с именом Господим. Поред тога, Христос му (Анании) ние рекао:"
авио сам му се" (Савлу) него: Научие Га Дух. И заиста, ние му се (Исус Христос)
авио лично, него му се авио делима и дествима. Каже: Кои ти сеави а не: "Кои
те ослепео и откло-нио срамоее". Каже: послао ме е. То, каже, ние мое дело: а
сам слуга благодати. На та начин, ништа нису могли да умисле о самима себи.
И одмах отпаде од очиу егових као крушт. Крушт отпада и показуе да е
запаее било велико, али да у исцелее не може бити никакве суме.
И уставши крсти се. И узевши храну окрепи се, ер су егове снаге делимично
ослабиле од пута, делимично од страха, делимично од глади а делимично од
малодушности. Запази да ние хтео да узме храну све дотле, док ние примио
велике дарове. 20. Иодмах по синагогама проповедаше Исуса да е Он Син Божии.

21. А сви кои слушаху чуаху се и Говораху: Ние ли ово она што у
ерусалиму сатираше оне, кои призивау Име ово, и не дое ли овде за то да
их везане води првосвештеницима? 22. А Савле све више ачаше, па
збуиваше удеце кои живе у Дамаску, доказууи да е ово Христос.


Да е Он Син Божии. Не каже (Павле) да е (Исус) васкрсао, нити да е Он жив, али
шта каже? Одмах почие убедиво да доказуе да е Ова Син Божии. Оне одмах
постао Учите, ер се ние стидео што се у ему десила промена због онога, што
му е постало асно.
Савле све више ачаше, па збуиваше удеце, ер е и их питао за оно, чему е био
научен из Мосеевог закона. Мислили су да е се, кад се избаве од Стефана,
избавити и од тих расуиваа. Меутим, нашли су другога, силниег од Стефана.
Доказууи то, поучавао е и тумачио из оних Писама, коа су им била позната.

23. А кад се наврши подоста дана, договорише се удеци да га убиу. 24. Али
Савле дознаде за ихову заверу; а они чуваху врата и дан и но да би га
убили. 25. Но ученици га узеше ноу и спустише преко зида у котарици. 26.
Када пак дое Савле у ерусалим, покушаваше да се придружи ученицима; и
сви га се боаху, не верууи да е ученик.

удеци опет долазе на своу наупорниу помисао. Сада пак не траже клеветнике и
лажне сведоке, него се спремау да сами изврше убиство. Пошто су увидели да е
дело оснажило, они га не предау на суд.
Ученици га узеше ноу, и спустише преко зида у котарици. Запази да се Павле не
спасава благодау него удском мудрошу, како би се ти научио да човекова
врлина блиста и без знамеа.
Када пак Савле дое у ерусалим, покушаваше да се придружи ученииима.
Избавивши се од опасности, он не само да се ние скривао, него е, напротив, пошао
тамо, где су их ош више прогонили. Примети да он чак тражи ученике. Тако се он
распламсао и преиспунио ревношу према проповеди. То, што е после других
пришао Христу, испунило га е ош веом ревношу. Ономе, кои е више убио,
више се и опрашта, каже (Господ, в. Лк. 7; 47).
С правом се може поавити недоумица када (ап. Павле) у Посланици Галатима
каже: Нити изиох у ерусалим онима, кои су били апостоли пре мене, него отидох
у Арабиу, и опет се вратиху Дамаск. А потом, након три године, изиох у
ерусалимда видим Петра... А другога од апостола не видех, осим акова, брата
Господег (Гал. 1; 17-19).
Овде се, меутим, каже да е он дошао у ерусалим и да га е Варнава одвео код
апостола. Дакле, или е тамо (у Посланици Галатима) рекао: нити изиох (одмах
након тога) да бих представио (свое учее на одобрее апостолима), или пак, ако
ние тако, треба допустити претпоставку да завера против ега у Дамаску ни-е
скована одмах по еговом обраау у веру него након еговог по-вратка из
Арабие, после три године. На та начин се завршило егово путовае у ерусалим.
Он, дакле, ние отишао код апостола, него е покушавао да се придружи ученицима.
Он то чини стога, што е истовреме-но и учите и ученик. Или (у Посланици
Галатима) не говори о том путу (у ерусалим) него га изостава, будуи да
историограф много скрауе и сажима догаае кои су се десили у различитим
временима.
Покушаваше да се придружи, каже Лука. Код их ние отишао одважно, него са
страхопоштоваем. Сви га се боаху, не верууи дае ученик. Разуме се, да су га се
плашили ученици, а апостоли нису веровали еговом преобраау, ер е за
удски разум заиста несхвативо да се тако ватрени прогоните преобрати у
проповедника.

27. А Варнава га узе и доведе апостолима, и исприча им какое на путу видео
Господа и како му е говорио, и како е у Дамаску смело проповедао у име
Исусово. 28. И заедно с шш е улазио у ерусалим и излазио и слободно
проповедао у име Господа Исуса. 29. И говораше и препираше се с
елинистима, а они вребаху да га убиу. 30. А кад браа ово сазнаше, сведоше
га у Кесариу и испратише га у Тарс. 31. Меутим, Цркве по сво удеи и
Галилеи и Самарии уживаху мир напредууи и ходеи у страху Господем,
и умножаваху се утехом Светога Духа.

Да е Варнава кротак и смиреноуман човек, види се и из овога, и из онога што е
након тога учинио. Можда е он и рание познавао Павла, будуи егов приате.
Коим га е апостолима довео? Можда Петру и акову, за кое и сам Павле у
Посланици Галатима каже да их е познавао. Обрати пажу да Павле, као човек
кои смирено мисли о себи, не иде код апостола него код ученика, као да е и он
само ученик. Варнава га одводи код апостола и приповеда како е Павле био
одважан.
И говораше и препираше се с елинистима, односно с оним удецима, кои су
говорили грчким езиком. Други, тврдокорни удеци, нису могли ни да га гледау
или пак беху одлучили да га погубе.
А када браа ово сазнаше, сведоше га у Кесариу. Заплашени оним, што се
догодило Стефану, спа-савау га одласком у Кесариу а затим и у Тарс, да би тамо
истовремено и поучавао и био безбедан, као у сопствено отабини, ер се удеци
нису толико гневили на друге колико на ега. Друге апостоле су ве познавали и
арост, управена против их, временом е ве ослабила. Осим тога, било им е
познато да су често налазили заштиту и уживали поштовае меу народом.
Цркве по сво удеи и Галилеи и Самарии уживаху мир. Лука хое да каже да е
одатле дошао Петар. Да ти не би помислио да е он то учинио из страха, на почетку
каже да су Цркве уживале мир. Кад би се у ерусалиму распламсало
неприатество, апостоли су боравили у том граду а када би тамо наступио мир,
одлазили су да проповедау у другим местима.

32. И догоди се да Петар, обилазеи све, сие и светима кои живаху у Лиди.
33. И нае тамо еднога човека по имену Енеа, кои ве осам година лежаше
на одру, ер беше узет. 34. И рече му Петар: Енее, исцеуе те Исус Христос,
устани и простри сам себи - устани са постее свое! И одмах устаде. 35. И
видеше га сви кои живаху у Лиди и Сарону, и обратише се Господу.

Зашто (Петар) ние очекивао да се покаже вера овога човека и зашто га ние питао,
жели ли да буде исцеен? Разуме се, да е то чудо било сатворено зато, да би
утешило многе. Лука стога каже: И видеше Га сви кои живаху у Лиди и Сарону, и
обратише се Господу.
С друге стране, чуда овде ош нису показала своу силу, и зато би било
непримерено да се од их захтева вера. Апостоли из тог разлога ни хромога нису
гштали. Као што ни Христос, поставауи почетак чудима, ние захтевао веру,
тако е не захтевау ни они. У ерусалиму се, наравно, вера у их раширила и
рание: Кад, каже, прое Петар, да бар сенка егова осени некога од их (в. Дела
ап. 5; 15), ер е тамо било сатворено много чуда (знакова), док им е овде тек тада
био поставен почетак.

36. А у опи беше една ученица, по имену Тавита, што преведено значи Срна:
и она беше пуна добрих дела и милостиа кое чиаше. 37. И догоди се у те
дане да се она разболе и умре; онда е окупаше и положише у гору собу. 38. И
будуи да е Лида близу опе, ученици чувши да е Петар у о, послаше два
човека молеи га да без оклеваа дое до их. 39. А Петар уставши отиде с
има; и кад дое, уведоше га у гору собу и скупише се око ега све удовиие
плачуи и показууи кошуе и хаине што е радила Срна док е била с
има. 40. А Петар изгнавши све напое, клече на колена и помоли се Богу, и
окренувши се телу рече: Тавито, устани! А она отвори очи свое, и видевши
Петра придигну се и седе. 41. Он пак давши о руку подиже е; и дозвавши
свете и удовице показа е живу. 42. И ово се разгласи по сво опи, и многи
вероваше у Господа. 43. А он остаде много дана у опи код некога Симона
кожара.

По имену Тавита. Лука дае и ено име, показууи да е она одговарала свом
имену, ер е била будна и трезвеноумна као срна.
И догоди се у те дане да се она разболе и умре; онда е окупаше и положише у
Гору собу, т. учинили су све што е требало учинити са поконицом. Послали су
ученике, кои су били у опи код Петра, да би га замолили да не оклева да дое код
их. Запази простодушност осталих и Петрову скромност. Не иду сами, него
посредсгвом двоице моле за исцелее, и он долази. Зашто га нису позвали пре
него што е умрла? Сматрали су недоличним да тиме замарау ученике, да их
удауу и отежавау дело проповеди. Због тога (Лука) и каже да е био близу.
И скупише се око ега све удовице плачуи и показууи кошуе и хаине што е
радила Срна док е била с има. Израз: док е била с има, указуе на ено велико
смирее, ер е она била меу има, живела меу има и понашала се као една од
их, а не онако, као што ми сада чинимо.
А Петар изгнавши све напое, клече на колена и помоли се Богу. Зашто е све
истерао напое? Зато да га не би гануле ихове сузе и да не би изгубио спокоство
духа.
Клече на колена. Савршава усрдну молитву. Затим придржава оживелу, а о се
постепено враау живот и снага.
И позвавши свете и удовице, показа е живу, еднима за утеху а другима за
заштиту.
Запази Петрову скромност: сатворивши тако (велико чудо), он не тражи уточиште
код е нити код неког другог, знаменитог човека, него код кожара Симона. Он се
не стиди незнатних уди и не дае великима повода да се преузносе.
ДЕСЕТА ГЛАВА


1. А у Кесарии неки човек, ио имену Корнилие, капетан чете коа се зваше
Италианска, 2. Побожан и богобоазан са целим домом своим, коие чинио
многе милостие народу и молио се стално Богу, 3. Виде на ави у виеу, око
деветог часа дана, анела Божиега где уе к ему и рече му: Корнилие! 4. А
он, погледавши на ега и уплашивши се, рече: Шта е, Господе? А он му рече:
Молитве твое и милостие твое узиоше на спомен пред Богом. 5. И сад
пошаи уде у опу и дозови Симона прозванога Петра. 6. Он гостуе у некога
Симона кожара, чиа е куа код мора. (Он е ти казати речи коима еш се
спасти ти и сав дом тво.) 7. А кад отиде анео кои е говорио Корнилиу, он
дозва двоицу од укуана своих иедног побожног воника од оних кои беаху
стално уз ега. 8. И казавши им све посла их у опу.

Та (Корнилие) ние био нити удеац, нити од оних кои су под законом, али е
живео исто као и ми. Ево, ве е двое достоанственика (т. уди кои уживау
почасти) поверовало (у Христа), Етиопанкин ризничар (ушкопеник) и ова.
Побожан и богобоазан са целим домом своим. Послушамо ово и ми; ми се не
бринемо ни о своим укуанима, а он се бринуо чак и о своим воницима.
Капетан чете (кохорте) коа се зваше Италианска. Он представа тог човека и
дае исцрпне податке о ему, да нико не би рекао да Писмо греши у односу на
историу. Требало би знати да се чета састоала од две стотине воника а кустодиа
од шездесет.
Виде на ави у виеу, око деветог часа дана, анела Божиега где уе к ему.
Види анела да би у потпуности уверио Петра. Или, бое речено, не него због
друге, слабие у вери.
У девети час, кад е напустио бриге и налазио се у тишини и спокоу. Будуи да
истинско Око и велики Судиа зна да су и велика дела без вере мртва, Он шае
анела кои руководи делима, да би се овенчали вером они што се добро
подвизавау. Корнелие е због виеа осетио страх, али умерен, тек да побуди
(егову пажу).
Речи анела су затим поништиле страх: Молитве твое и милостие твое узиоше
на спомен пред Богом. Запази да се милостиа узноси на навише небо (досл. на
небо небеса и да се заустава пред самим Царским престолом. Обрати пажу и на
анела: он на почетку узвисуе и узноси егове (Корнилиеве) мисли ка вишем, а
затим говори и оно, што каже у наставку: И сад пошаи уде у опу и дозови
Симона прозванога Петра. Он гостуе у некога Симона кожара. Да не би пошли
код некога другог, он тог човека не одреуе само по имену, него и према месту (на
коем се налази).
егова е куа код мора. Апостоли су одабирали места удаена од градова; они су
убили пустиу и безмолвие. Шта ако се догоди да постои и други Симон кожар?
Ево знака: он живи код мора. Анео ние рекао зашто е потребно да то учини, како
га не би преиспунио радошу.
Дозва двоицу од укуана своих и едног побожног воника. Погледа, ние узалуд
речено да су то били уди кои су се стално нала-зили уз ега.
И казавши им све, посла их у опу. Запази егову скромност. Ние рекао: "Позовите
ми Петра", него им е све испричао, како би гатиме подстакао да дое код ега.
Сматрао е недоличним да га позива силом свог достоанства, и зато е све
испричао (своим изаеланицима).

9. А сутрадан док они путоваху и приближаваху се Граду, изие Петар на
равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. 10. И огладне, и хтеде да
еде, и кад му они готоваху, наие на ега занос (иступее). 11. И виде небо
отворено и сасуд некакав Где силази из ега, као велико платно завезано на
четири краа и спушта се на зему. 12. У коме беаху све четвороножне
животие на земи, и зверие, и гмизавци, и птице небеске. 13. И дое му
глас: Устани, Петре, закои и еди. 14. А Петар рече: Нипошто, Господе, ер
никад не едох било шта погано или нечисто. 15. И опет глас ему подруги
пут: Што е Бог очистио, ти не погани! 16. И ово би трипут, и сасуд се опет
узнесе на небо.

Погледа како Дух управа временом и чини да се ствари не дешавау ни пре, ни
касние. Изае Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестог часа, т, на
усаменом месту и у тишини, као на крову. И наие на ега занос, и виде небо
отворено. Занос означава и запрепашее (када се види чудо, али и оно стае када
е човек уздигнут изван чула. Он е, наравно, имао неко духовно созерцае.
И сасуд некакав где силази на ега, као велико платно. Меу апостолима, Петру е
првом било потребно божанствено откровее о призиву незнабожаца, ер он ние
знао да обрезае и необрезае не чине разлику у погледу вере. Он, наравно, ние
асно знао оно што е Господ рекао - да е, кад се открие служее вером, то вери
бити поучени и незнабошци. Ние то знао све до оног времена, док му неизрецива
воа егова посредством откровеа (виеа) ние открила ову тану, с едне
стране примером плаштанице, а са друге тиме што е и незнабошцима због вере (т.
након што су поверовали) предата благодат Светога Духа, убедивши га да у Христу
нема разлике измеу удеца и елина.
Завезано на четири краа, и спушта се на зему. Четири краа указуу на четири
стихие (на четири елемента), Сасуд кои се поавио означава на-груби
(наприземнии) свет, а различите животие су символи стаа у коима се уди
налазе. Символ читаве васеене био е та необрезани човек (Корнилие), ер он
ние имао ништа заедничко с удецима. Сви би почели да га (Петра) оптужуу као
преступника закона, и зато Дух устроава да он има заштиту. Због тога и приговара
анелу, ер е дужан да у потпуности очува закон. Дакле, то е устроено зато, да га
не би оптужили. Можда е он, приклонивши колена, имао виее. Оно што се
догодило било е божанствено дело, т. оно што е видео са небеса. Био е у стау
заноса (иступеа) и отуда е слушао глас, па е три пута исповедио да су тамо
нечисте животие. То, што е сасуд сишао са неба и што се тамо узнео, велики е
доказ чистоте.
Ово се, дакле, догодило због оних, коима е убудуе тумачити, ер е он сам
(Петар) чуо (заповест Господу): На пут незнабожаца не идите. Ако е чак и
Павлу било потребно обрезае и приношее жртава, онда е утолико било
потребние тада, на почетку проповеди, док су ош били веома слаби. Ние о свима
рекао да су погани и нечисти, него само о онима за кое е закон рекао да су погани
и нечисти. Изобразивши обличе Свое Цркве, Бог е рекао да она ништа не сматра
за нечисто, ер е човеку чисто све, што прима с благодарношу и благословом
Божиим. Ако се ова загонетка и односила на призивае незнабожаца, односно, ако
е указивала да необрезане не треба сматрати поганима и нечистима, Петрова реч
се ипак не односи на уде него на животие, кое су према Мосеевом закону биле
забраене.
Животие изображавау удске особине, а из Петровог виеа е очигледно да су
се у сасуду, кои е сишао са неба, налазиле све врсте животиа: и гмизавци, и
птице, и четвороношци. Казивае прикривено изображава да се они, кои треба да
се обрате у веру налазе под влашу разних грехова. Они су се уподобили или
четвороно-шцима по суровости или гмизавцима према затрованости или птицама
према лакои и непостоаности свое природе. При том се змие прихватау као
символ фарисеа и садукеа а лисица за символ Ирода; кои, у коима е
распламсана страст за полним зближаваем, уподобуу се сладострасницима, а
овце незлобивим удима. Коза е символ недружеубивих и недареживих уди,
а ежеви су символ богатих. Господ е о има рекао да ихово тре (т. боде)
гуши реч и чини е бесплодном.
И опет глас к ему подруги пут: Што е Бог очистио, ти не погани. Чини се као
да глас говори ему, Петру, иако глас говори удецима. Ако е ова учите
заслужио прекор, онда су га утолико пре заслужили они.

17. А док се Петар у себи питаше шта би било виее кое виде, и гле, уди
послани од Корнилиа распитавши се за дом Симонов, стадоше пред врата. 18.
И зовнувши питаху да ли гостуе овде Симон звани Петар. 19. И док Петар
размишаше о виеу, рече му Дух: Ево три човека траже тебе. 20. Него
устани и сии и иди с има не премишауи ништа, ер сам их а послао.

Шта би било виее. Плаштаница означава зему, а животие кое су се налазиле
на о незнабошце. Изрека: закои и еди, означава да и они треба да приу
Христу; то, што се понава три пута, означава крштее. Дакле, истински смисао
виеа указуе му на веру у Троицу, исто као што и вера у Троицу означава
истинско богопоштовае (беоаерекх).
И Гле, уди послани од Корнилиа. Ти уди долазе благовремено, да би разрешили
недоумицу. Христос е и осифу дозволио да се напре уплаши, па му е тек онда
послао анела, ер душа лако прихвата ослобаае од преаше недоумице. Осим
тога, он ние био дуго у недоумици, нити се она рание пробудила, него управо у
оно време кад су питали да ли он ту гостуе.
И док Петар размишаше о виеу, рече му Дух: Ево три човека траже тебе. И
то служи као Петрова одбрана пред ученицима, да би видели да е он размишао
али да е био поучен да не расууе (о оном што е видео).
Него устани и сии и иди с има, ер сам их а послао. Велика е власт Духа, ер
оно што чини Бог Отац, то исто чини и Свети Дух. Анео е рекао: Молитве твое
и милостиа твоа, да би показао да е одатле послат; Дух не чини тако, него
(каже): а сам их послао. Према томе, морао е да се повинуе Духу.

21. А Петар сишавши удима посланим ему од Корнилиа рече: Ево, а сам
та кога тражите. ради чега сте дошли? 22. А они рекоше: Корнилие капетан,
човек праведан и богобоазан, на добром гласу код свега народа удеског,
примио е заповест од анела светога да те позове у сво дом и да чуе речи од
тебе. 23. Онда их позва унутра и угости. А сутрадан уставши пое с има, и
неки од брае кои беху из опе пооше с им. а сам та.

На самом почетку е признао да е он та, коег траже, па тек онда пита за разлог
иховог доласка, како би или одмах био спреман да пое или да их, уколико то
ние потребно, угости у дому. Посланици изговарау похвалу Корнилиу, како би
убедили Петра да му се авио ан ео. Старешинство над народом налази се у рукама
благочестивог чове-ка, кои се своим делима показао да е достоан тога. Истина,
догаа се да се они, кои имау власт, и саблазне о у; меутим, ако тога не би
било, чега онда не би било?
Да те позове у дом сво. Ние нас, каже, послао да би те ниподаштавао, него зато,
што му е тако заповеено. Ние га, дакле, ниподаштавао. Добро е што се Петар од
почетка приатески односи према тим удима. То, што су с им пошли неки из
опе, догодило се према икономии, да би затим били сведоци онда, кад е Петру
требало да се оправда.

А Корнилие их чекаше, сазвавши родбину своу и блиске приатее. 25. А кад
Петар улажаше, срете га Корнилие, и паднувши пред ноге егове поклони се.
26. А Петар га подиже говореи: Устани, и а сам само човек. 27. И с им
разговарауи уе, и нае многе кои се беху сабрали.

Био е то славан човек, и имао е дом у славном граду. Сазвавши родбину своу. То
е своство сасвим благочестивог приатеа ер е он, поседууи толика добра, све
учинио заедничарима и блиским приатеима. Бли-ским приатеима су названи
због тога, што се он могао поуздати у их кад би се пред им нашао труд (и брига)
о толиком броу потчиених. Мислим да су се и роаци и приатеи хранили
еговом храном. Погледа, како е био уверен да е Петар поуздано дои. То е због
тога, што му се анео ние авио у сну него у време док е био будан, и током дана.
Петар га подиже говореи: Устани, и а сам само човек. Тиме он поучава и остале
и приноси благодарее Богу, показууи свое смирее. Погледа како их напре
поучава томе да немау високо мишее о себи.

28. И рече им: Ви знате како е забраено човеку удецу дружити се или
долазити иноплеменику; али мени Бог показа да ниеднога човека не треба
звати поганим или нечистим. 29. Зато и доох без поговора чим сам позван.
Питам вас, дакле, ради чега сте ме позвали? 30. А Корнилие рече: Пре четири
дана а постих до овога часа, и у девети час беах на молитви у куи своо; и
гле, човек стаде преда ме у хаини сано. 31. И рече: Корнилие, услишена е
молитва твоа и милостие твое бише споменуте пред Богом. 32. Пошаи,
дакле, у опу, идозови Симона кои е прозван Петар; он гостуе у куи
Симона кожара поред мора; када он дое, реи е ти. 33. Онда одмах послах
теби, и ти си добро учинио што си дошао. Сада, дакле, сви ми стоимо пред
Богом да чуемо све што ти е од Бога заповеено.

Ви знате, како е забраено. Одмах расууе о човекоубу Божием и показуе да
им е Бог подарио велике дарове. Истовремено говори о великим стварима, и
говори са смиреем. Будуи да ние рекао: "уди, дошли смо код вас иако
сматрамо недоличним да се некоме приближавамо", него: "Ви знате да е Бог издао
заповест према коо се дружее или дола-зак код иноплеменика сматра за
безакое; меутим, мени Бог показа да ни едног човека не треба звати поганим
или нечистим".
Значано е, да е Сам Бог заповедио хришанском народу да не назива поганим или
нечистим ниедног човека него да живи поред ега, ер постои нада да е и такви с
великом силом поверовати у Христа.
Питам вас, дакле, ради чега сте ме позвали. Петар е ве о свему слушао од
воника, али жели да то и они исповеде и постану покорни у вери.
У девети час беах на молитви, каже. Шта то значи? Чини ми се да е у еговом
животу време било распореено прецизно и по одрееним данима. Због тога е и
рекао: Пре четири дана. Погледа колико е силна молитва. Кад е узнапредовао у
благочешу, тада му се авио анео, и то е био едан дан. Кад е Корнилие упутио
изасланике, и то е едан дан; док су они ишли, такое е прошао едан дан. То е,
дакле, четврти дан од треега часа, кад се молио.
И гле, човек стаде преда ме. Не каже: "анео", него: "човек",толико е он био
далеко од гордости. Погледате мисао коа одатле проистиче: погледате, како е он
био достоан свега тога.
Сада, дакле, сви ми стоимо пред Богом. Ние рекао: "пред човеком", него: пред
Богом. Дакле, потребно е да се с пажом слушау слуге Божие.

34. А Петар отворивши уста рече: Заиста видим да Бог не гледа ко е ко. 35.
Него е у сваком народу мио ему она кои Га се бои и твори правду. 36. Реч
коу посла синовима Израиевим, благовестеи мир кроз Исуса Христа: Оне
Господ свиу. 37. Ви знате реч коа се збила по сво удеи, почевши од
Галилее, после крштеа кое проповедаше ован: 38. За Исуса из Назарета,
како Га помаза Бог Духом Светим и силом, кои пролажаше чинеи добро и
исиеууи све мучене од авола, ер Бог беше с им. 39. И ми смо сведоии
свега што учини у земи удеско и у ерусалиму. ега и убише, обесивши на
дрво. 40. Овога Бог васкрсе треи дан, и учини да се Он ави. 41. Не свему
народу него нама, сведоцима унапред изабранима од Бога, кои с им едосмо
и писмо по егову васкрсеу из мртвих. 42. И заповеди нам да проповедамо
народу и сведочимо да е Он одреени од Бога Судиа живих и мртвих. 43. За
ега сведоче сви пророци да е Именом еговим примити опроштее греха
свако, ко веруе у ега.

Заиста видим, односно, да Бог не гледа на особине лица, него на различитост дела.
Тиме што говори асно показуе да Бог, коега се боао Корнилие, и о коем се
поучио из Закона и Пророка, ради коега е и творио милостиу, уистину есте Бог.
ему е недостаало познае о Сину. Погледа како он не допушта да се преузнесе
егова мисао.
У сваком народу, каже, да ти не би помислио како незнабошци припадау одбаче-
нима. Кои твори правду. Израз: правду употребен е уместо израза: сваку врлину.
Ние рекао: "у сваком народу спаше се она, кои чини правду, него: мио е,
односно, достоан тога да буде мио.
Реч коу посла синовима Израиевим. Дае предност синовима Израиевим. То
говори и ради присутних, да би их убедио.
Како Га помаза Бог Духом Светим, при чему подразумева егову удску природу.
Будуи да е Он унизио Самога Себе и уистину постао причастан нашо крви и телу
(в. евр. 2; 14), за ега се каже да као човек прима оно, што као Бог поседуе по
природи. Он то не прима за Самога Себе него за нас, као што и у почетку кроз ега
све постаде. Бое речено, будуи да е Он Бог Логос, све е то егово сопствено.
Израз: Исцеууи све мучене од авола указуе да е аво многе осакатио, ер су и
многе телесне повреде потицале од ега. ега и убише, обесивши на дрво. Опет
говори о еговом унижеу. По-казууи да е Он од Бога послат, каже (апостол
Петар) да е Он и убиен. Да ти нешто не би сматрао за неумесно, погледа како они
никада не скривау учее о крсту, него упоредо са осталим излажу и начин (смрти).
ега и убише, каже, обесивши на дрво. Нама, сведоцима изабранима. Иако их е
изабрао Сам Христос, изразом: изабранима и то приписуе Богу Оцу.
С им едосмо и писмо по егову васкрсеу из мртвих. Погледа чиме потвруе
(истину) васкрсеа. Зашто Васкрсли (Исус Христос) ние сатворио никакво чудо,
него е ео и пио? Зато што е само Васкрсее било велико чудо. При том ние
могло постоати вее чудо од онога, да е Он ео и пио.
Да сведочимо. Да асно сведочимо, каже, како не би пали у незнае.
За ега сведоче сви пророци. Ма кои пророк да е, каже, гово-рио о отпуштау
грехова, сви они су говорили да е бити отпуштени у Исусу. Тако и Исаиа у
егово име каже: а сам бришем твое преступе и греха твоих не помием (Иса.
43; 25). Не каже да е Он Син Божии него оно, што их е више уплашило, и
благовремено их припрема помиуи пророке, ер су они уживали велику славу.
Меутим, кад их е едном поколебао страхом, он изговара снисходиве
(попустиве) речи кое, уосталом, нису егове него пророчке. Дакле, оно што
застрашуе говори он сам, а оно што е прожето кроткошу изговара у име пророка.

44. Док Петар ош говораше ове речи, сие Дух Свети на све кои слушаху реч.
45. И задивише се верни из обрезаа кои дооше с Петром, да се и на
незнабошце излио дар Духа Светога. 46. ер их слушаху где говоре езике и
величау Бога. Тада одговори Петар: 47. Зар може ко забранити воду да се не
крсте они кои примише Духа Светога као и ми? 48. И заповеди им да се крсте
у Име Исуса Христа. Тада га молише да остане код их неколико дана.

ЕДАНАЕСТА ГЛАВА


1. А чуше апостоли и браа кои беаху у удеи да и незнабошци примише реч
Божиу.

Запази икономиу Божиу. Бог ние допустио да Петрова реч буде окончана и да се
крштее саврши према Петрово заповести. Меутим, чим е (Бог) видео да е
ихова мисао испуена дивеем, да е поставен теме поуци и да су потпуно
поверовали да е крштее отпуштае грехова, Дух е сишао. При том су почели да
говоре на разним езицима, што е запрепастило све сабране. Бог е, меутим, у
томе благовремено устроио велику апологиу (одбрану) Петру.
Зар може ко забранити воду да се не крсте! Зар е било потребе за водом, кад е на
их сишао Дух Свети? а у обаснити то велико таинство. У томе се потпуно
изражавау божанствени символи: гроб и умирае, васкрсее и живот. Као што е
нама лако да заронимо и да изронимо, тако е и Богу лако да сахрани старог и да
покаже новог човека. То се догаа три пута због тога, да би ти научио да се све то
савршава силом Оца и Сина и Светога Духа.
А да оно што е речено ние само проста досетка, послуша Павла кои каже: Тако
се с им погребосмо кроз крштее у смрт (Рим. 6; 4) и Наш стари човекразапе се
са име (Рим. 6; 6) и Постадосмо седиени са обликом смрти егове (Рим. 6; 5).

2. И кад узие Петар у ерусалим, препираху се с им они из обрезаа. 3.
Говореи: Ушао си необрезаним удима и ео си с има. 4. А Петар им отпоче
казивати по реду говореи: 5. а беах у граду опи на молитви, и видех у
заносу виее: некакав сасуд силажаше као велико платно са четири краа и
спушташе се с неба и дое до мене. 6. Загледавши у ега паживо, размотрих
и видех четвороножне животие земаске и зверие и гмизавие и птице
небеске. 7. И чух глас кои ми говори: устани, Петре, закои и еди. 8. А а
рекох: Нипошто, Господе, ер ништа погано или нечисто никада не уе у моа
уста. 9. И одговори ми глас са неба по други пут: Што е Бог очистио, ти не
погани! 10. А ово би трипут, и узе се опет све на небо.

Видиш ли колико су они били ревносни у односу на Закон? Нису се постидели ни
Петровог достоанства, ни чудеса коа су се догодила, ни оне прекрасне припреме
коа е начиена ради прихватаа речи, него су почели да расууу о таквим
ситницама. Расуивали су они кои су долазили из обрезаа а не апостоли.
Нипошто. И не кажу: "Зашто си проповедао", него: "Зашто си ео?" Петар се ние
зауставио на то ситници, него е утврдио на ономе што е имало велики знача. Ако
су, каже, они задобили Духа, како онда да им то не предам? Том одбраном
(апологиом) показао е да он ништа ние узроковао, него да е увек и свагда свему
узрок Бог Коем он све и приписуе. Он (Бог) ми е показао сасуд, а а сам
приговорио. И опет е Он рекао, али а ни тада нисам послушао. Дух е заповедио
да пое. Ишао сам и нисам журио, нити сам одмах савршио кршгее, него е опет
све савршио Дух.
И чух глас кои ми говори. И то, што се поавила плашганица, било е довоно да га
увери. Томе се, меутим присаединио и глас: Устани, Петре, закои и еди. А а
рекох: Нипошто. Видиш ли, каже (Петар), да сам а учинио свое? То е одбрана
(апологиа) против онога, што су рекли: Ушао си и ео си с има. Он се брани,
уместо да искористи свое достоанство учитеа ер, уколико им е кроткие
одговарао, утолико их е више умиривао.

11. И гле у та час три човека стадоше пред куом у коо беах, послани из
Кесарие к мени. 12.А Дух ми рече да идем с има не премишауи ништа. А
дооше са мном и ових шесторо брае, и уосмо у куу човекову 13 И он нам
каза како виде анела у куи своо кои е сшао и рекао му: Пошаи уде у
опу и дозови Симона званога Пешра, 14. Он е ти казати речи коима еш се
спасти ти и сав дом тво.15. А кад а почех говорити, сие Дух Свети на их,
као и на нас у почетку. 16. Тада се сетих речи Господе како говораше: ован
е крстио водом, а ви ете крстити Духом Светим. 17. Ако им, дакле, Бог даде
еднак дар као и нама кои поверовасмо у Господа ИсусаХрисша, ко беах а да
бих могао спречити Бога? 18. А кад чуше ово зауташе, и славаху Бога
говореи: Заиста и незнабошцима даде Бог покаае за живот. А дооше са
мном и ових шесторо брае.

Ние могао да каже ништа, што би више испоило егово смирее него ове речи,
коима се позвао на сведочее брае. Он не понава оно, што е анео рекао
Корнилиу: Твоа молитва и твоа милостиа, не приповеда о праведности тога
човека и не каже да е он поступио тако, ер га е Дух послао, да му е Бог
заповедио, позвавши га тамо посредством анела, него потвруе овим речима, ер
е и то само по себи било несумиви доказ. Не задовоавауи се оним шго е
претходно речено, помие изреку Господу: Ви ете крстити Духом Светим.
Ништа се ново, каже, ние догодило, осим онога што е Он предска-зао. Ние, кажу,
било потребно и да крстиш; крштее е, меутим, ве било извршено. Он пак не
каже:" Заповедио сам да се крсте", него показуе да он ние учинио ништа. Оно,
каже, што смо имали ми, добили су и они.
Ако им, дакле, даде еднак дар као и нама. Да би их ууткао, каже: еднак дар. Бог
не допушта, каже он, да они добиу мае, ако е дао еднак дар свима, кои су
поверовали. И не каже: "као вама",него: "као нама". "Зашто их ви сматрате
недостоним, када их ми називамо заедничарима?"
Ко беах а да бих могао спречити Бога! Бранеи се од оних што су га оптуживали,
он их строго и тешко постиуе. Нисам а, каже, могао то да забраним. Од тих речи
постали су кротки и заутали су. Видиш ли да е, због Петрове беседе, све било
добро, ер им е исприповедао шта се догодило? Од тог доба, и незнабошцима су се
коначно отворила врата (за улазак у Цркву).

19. Они меутим, кои се расеаше од невое, коа наста због Стефана,
прооше све до Финикие и Кипра и Антиохие, не проповедауи реч никоме
до само удецима. 20. А неки од их беаху Кипрани и Киринеци, кои
упавши у Антиохиу Говораху елинистима проповедауи Еванее о
Господу Исусу. 21. И рука Господа беаше с има: и велики бро их поверова
и обрати се Господу. 22. А дое реч о има до ушиу Цркве у ерусалиму, и
послаше Варнаву да прое све до Антиохие. 23. Кад ова дое и виде благодат
Божиу, обрадова се и моаше све да искреним срцем остану у Господу; 24. ер
беше човек благ и пун Духа Светога и вере. И обрати се многи народ Господу.
25. Варнава пак изиеу Тарс да потражи Савла, и када га нае, доведе га у
Антиохиу. 26. И они се целе године састааше са Црквом, и учише многи
народ; и напре у Антиохии учениш бише названи Хришани.

Прогони хришана су учинили велику услугу хришанству, ер онима, кои убе
Бога, све помаже на добро (Рим. 8; 28). Кад су убили Стефана, кад се Павле два
пута налазио у опасности и кад су апостоли били бичева-ни, незнабошци су
примани (у Цркву).
То каже и Павле: Вама е напре требало да се говори реч Божиа, али пошто е
одбацуете и не сматрате себе достонима... ево обраамо се незнабошиима.
Говораху елинистима. Каже "елинистима" и назива их тако можда због тога, што
нису знали еврески. Израз: рука Господа беаше с има показуе да су они
творили чуда. Видиш ли зашто су и сад била потребна чуда? Да би веровали.
И послаше Варнаву да прое све до Антиохие. Зашто о томе нису писали Павлу,
него су послали Варнаву? Зато што ош нису знали за врлине тога човека.
ер беше човек благ (добар) и пун Духа Светога и вере. Нема исто значее када
кажемо да е благ (добар) Бог и да е благ (добар) човек. Бог е добар по суштини,
будуи да е почетак и извор сваког добра. Човек ние добар по суштини, него због
врлина.
Варнава пак изие у Тарс да потражи Савла. Био е веома добар, простодушан и
смирен човек (Варнава). Да потражи, каже, борца и восковоу.
И они се целу годину састааше са Црквом, и учише многи народ. Ние мала
похвала за град да се он пре свих осталих, током таквог времена, наслаивао
еговим речима.
И напре у Аншиохии ученици бише названи Хришани. То говори о успеху Павлове
проповеди, ер е он хришанство уздигао на такву висину да се хришанима могло
дати име кое е постало ихово обележе. Понегде е поверовало три, понегде пет
хиада, а понегде такво мноштво. Ние постоало ништа слично, и хришане су
едноставно називали удима " овога пута". Овде су се напре удостоили тога
имена. Значано е, да се Антиохиа због тога, што су тамо хришани први пут
названи тим именом, удостоила главног старешинског престола.

27. А у те дане сиоше из ерусалима пророци у Антиохиу. 28. И уставши
едан од их, по имену Агав, предсказа духом велику глад коа е имала бити
по иелом свету, коа и би за Клаудиа есара. 29. А ученици одлучишеда сваки
од их, колико кои могаше, пошае, на помо браи коа живаху у удеи.
30. Ово и учинише пославши старешинама преко руке Варнавине и Савлове.

Пророци. У ком смислу Христос каже: Закон и пророци су до ована (Мт. 11; 13)?
Он говори о оним пророцима, кои су предсказали егов долазак.
Предсказа духом. Да не би помислили да е до глади дошло зато, што се авило
хришанство. Дух Свети то предсказуе, ер е то и Христос предсказао. Глад ние
морала да се поави због одлуке изречене рание, него се поавила услед зла кое е
нането светим апостолима. Како се зло наставало, авила се велика глад,
предсказууи удецима несрее кое е се догодити.
А ученици одлучише да сваки од их, колико кои могаше, пошае. Погледа: за их
и глад постае повод за спасее, прилика за милосре. Погледа, они истовремено
постау верууи и доносе плодове (достоне вере) и то не само ближима, него и
далекима.
Послаше старешинама. Одатле постае асно да су апостоли имали достоанство
старешина, иако су се налазили на степенима акона и епископа.
ДВАНАЕСТА ГЛАВА


1. А у оно време подиже цар Ирод руке да мучи неке од Цркве. 2. И погуби
акова брата овановог мачем. 3. И видевши да е то по вои удецима,
настоаше да ухвати Петра; а беаху дани бесквасних хлебова. 4. ега и
ухвати и баци у тамницу, и предаде га четирима стражама од по четири
воника да га чувау, намеравауи да га после Пасхе изведе пред народ. 5.
Петра, дакле, чуваху у тамници, а Црква се усрдно моаше за ега Богу.

У оно време. У кое време? У време цара Клаудиа[1]. Римски цар Га,[2] одредио е
Агрипу за удеског цара, а Ирода е заедно с Иродиадом прог-нао у Лугдон
Галилески. То е она исти Ирод, у чие е време пострадао ован, као што о томе
приповедау осиф и евсевие. Та разлика у именима, односно, то што е уместо
Агрипа речено Ирод, потиче или од грешке писца, или отуда што е он носио два
имена. Значано е, да е меу дванаесторицом ученика Господих, напре
пострадао аков.
Да мучи неке од Цркве. Запази да се верни уди и заедница коу они чине називау
Црквом.
И видевиш да е то по вои удецима, настоаше да ухвати и Петра. Да нико не
би рекао да апостоли без страха и боазни иду у сусрет смрти зато, што их Бог
отима из ених руку, Бог е допустио да смрти буду предате и старешине: Стефан
и аков. Бог тиме и самим убицама доказуе да их не удауе од тога и да им
(убицама) ни овде не постава препреке. Убиство, безаконито убиство, било е
угодно иховим недоличним страстима. Требало е окончати ово ихово
стремее; Ирод их, меутим, на то подстиче као елат болесних а не као ихов
исцелите, иако е на хиаде примера видео у животима свог оца и деде.
А беаху дани пресних хлебова. ега и ухвати и баци у тамницу. Поново се
испоава сувишна ситничавост удеаца: нису забраивали убиство, али су га
забраивали у то време.
Предаде га четирима стражама од по четири воника да га чувау. То е потицало
и од гнева и од страха. Уколико е бриживиа била стража, утолико е чудесние
било проавивае (силе Божие). То се догодило ради Петра, кои е био веома
познат.
Црква се усрдно моаше за ега Богу. Послушате како су они посредовали за
учитеа. Нису се помутили нити су се побунили, него су се обратили истинско
савезници - молитви.

6. А када хтеде Ирод да га изведе, те нои спаваше Петар измеу двоице
воника, окован у двое вериге, и стражари пред вратима чуваху тамницу. 7. И
гле, анео Господи се поави, и светлост обаса просториу, и куцнувши
Петра у ребра пробуди га говореи: Устани брзо! И спадоше му вериге с руку.
8. И анео му рече: Опаши се и обу обуу своу. И учини тако. И рече му:
Обуци хаину своу, па хаде за мном. 9. И изишавши иаше за им, и не
знадиаше да е стварност то што анео чиаше, него мишаше да гледа
виее. 10. А када прооше прву стражу и другу, дооше вратима гвозденим
коа воде у град; она им се сама отворише, и изишавши прооше едну улицу,
и анео одмах одступи од ега.

Спаваше Петар. Ние био обузет нити пометом нити страхом, него е спавао у
само то нои, када су намеравали да га изведу из тамнице, препуштауи све вои
Господо. Обрати пажу на то колико е брижива стража, ер су и стражари
спавали као и он. Зашто е, меутим, засиала светлост? Да би Петар могао и да
види и да чуе анела и да не би помислио да е то привиее (уобразиа). Речено
е: брзо, да он не би оклевао. Анео га е чак куцнуо у ребра, толико е он (Петар)
чврсто спавао.
Што се тиче израза: Куцну га у ребра, он не указуе на помету анела, него на
подстица да се не оклева с временом.
Опаши се, и обу обуу своу. Како то да е Петар поступио противно заповести, коа
каже: Не носите злата ни сребра ни бакра у поасима своим, ни торбе на пут, ни
две хаине, ни обуе, ни штапа (Мт. 10; 9-10)? Он е пак имао и одеу и обуу,
иако е у то време требало ии без обуе, ер е она посебно потребна зими.
Меутим, и Павле пише Тимотеу: Постара се да доеш пре зиме... када доеш,
донеси ми огртач (фелон) што сам оставио у Троади код Карпа (в. 2. Тим. 4;
21,12). Нико не може да каже да Павле ние имао другу одеу коу би носио. Они се
нису противили заповести Христово: нипошто! Напротив, они су ревносно
следили заповест, будуи е он дата само привремено а не за свагда.
Осим тога, и Лука каже да е Христос рекао ученицима: Кад вас послах без кесе и
торбе и обуе, да ли вам што недостаде? А они рекоше: Ништа. А Он им рече:
Али сад кои има кесу нека е узме, тако и торбу (Лк. 22; 35-36). Дакле, Христос е
у то време дао такву заповест, желеи да покаже Свое свемогуство. И реци ми,
зашто би било важно да се има една одежда? Каква? Зар би онда, кад е потребно
да се она опере, требало ии наг или седети код куе? А кад би наступила велика
хладноа, и кад би студен стегла тело, зар е требало да се греу и да не
проповедау? Ни они нису имали диамантска тела.
И не знадиаше да е стварност то што анео чиаше, него мишаше да гледа
виее. То е сасвим природно због необичности онога, што се догодило. Наиме,
необичност знамеа запрепашуе посматрача.
Петар мишаше да гледа виее, али се сам опасао и обуо. Шта е друго и могао
да осеа?

11. И кад дое Петар себи, рече: Сад заиста знам да Господ посла анела
Своега, те ме избави из руку Иродових и од свега што е очекивао народ
удески. 12. И разабравши се дое до куе Марие, матере ована званог
Марко, где беаху многи сабрани и моаху се Богу. 13. А кад закуца Петар у
врата од дворишта, приступи девока по имену Рода, да чуе. 14. И познавши
глас Петров, од радости не отвори врата него утрча и ави да Петар стои пред
вратима. 15. А они о рекоше: еси ли луда? Али она увераваше да е тако. А
они говораху: То е анео егов. Петар пак еднако куцаше. А кад отворише,
видеше га и задивише се. Махнувши им руком да уте, он им исприча како га
Господ изведе из тамниие, и рече: авите ово акову и браи. И изишавши
отиде на друго место. 18. А када наста дан, беше не мала узбуна меу
воницима, шта то би са Петром.

Сада заиста знам. Сада сам, каже, дознао а не онда. Анелу е било угодно да се
Петрово срце одмах испуни радошу и да он одмах након ослобааа разуме шта
се догодило.
Разабравши се. Шта значи: разабравши се? То значи да е, након размишаа,
увидео да не би требало да настави пут, него е заблагодарио Доброчинитеу.
ован, пак, можда ние био она, кои е стално био с апостолима. Због тога писац и
додае оно по чему емо га разликовати, ер е рекао: званога Марко. Можда е то
еванелиста Марко кроз коега е, кажу, Петар предао свое еванее. Наиме, за
Еванее по Марку каже се да е оно Еванее Петрово. Та претпоставка
оправдава се и тиме, што су Петар и остали апостоли проводили доста времена код
ега.
Од радости не отвори. Обрати пажу на страхопоштовае ове девоке: од
радости, каже, не отвори. То е, меутим, било прекрасно устроено. У противном
остали, запрепашени еговим изненадним аваем, не би поверовали да е то он,
пошто ни овако нису хтели да поверуу.
Говорили су: То е анео егов. То е истина, ер свако има анела. Уз свакога кои
веруе у Господа стално обитава анео, само уколико га не отерамо од себе равим
делима. Као што дим удауе пчеле и као што смрад удауе голубове, тако и
смрадни грех, кои изазива много суза, удауе од нас анела. Они су пак
очекивали да е то анео, саображавауи се свом положау, ер се каже: Где су два
или три сабрана у име Мое, онде сам и а меу има (Мт. 18; 20). Тамо пак где е
Христос, тамо морау бити и арханели и остале силе.
авите ово акову и браи, каже. Колико е он неславоубив! Ние рекао:
разгласите то свуда, него: реците браи.
И изишавши отиде на друго место. То е зато, што ние хтео да искушава Бога и да
самога себе уводи у искушее. Анео му ние говорио о томе, али му е тиме, што
га е утке напустио и током нои извео из тамнице, дао дозволу да се удаи,
пошто су апостоли ве учинили оно, што им е било заповеено:" Идите", речено е,
"у храм и проповедате народу."

19. И кад га Ирод заиска и не нае, онда испита стражаре и запове-ди да се
одведу; а он, сишавши из удее у Кесариу, онде бораваше. 20. А беше Ирод
гневан на Тирце и Сидонце, но ови еднодушно дооше ему, и придобивши
Власта, постеника царева, искаху мира, ер се ихова зема хранила од
идрске. Заповеди да се одведу.

Богу е било могуе да заедно с Петром избави и их. Меутим, да е анео
заедно с Петром извео и вонике, онда би та догаа сматрали за ихово бекство.
Ирода е више ражалостило то што е био исмеан, слично као што е и еговог
деду, коег су обманули мудраци, навише мучило то, што су га обманули.
А беше Ирод гневан на Тирце и Сидонце. Веома е значано то, што е писац
поменуо ову историу из кое се види како га е одмах сустигла казна и обрушила се
на ега.

21. И у одреени дан обуче се Ирод у царску хаину, и севши на престо одржа
им говор. 22. А народ клицаше: Глас Божии а не човечии! 23. Али одедном
удари га анео Господи, ер не даде славе Богу; и будуи изеден од црва
издахну. 24. А реч Божиа растиаше и множаше се.

Обуче се у царску хаину. осиф каже да е Ирод, кад е наступио следеи дан,
стигао у амфитеатар, одевен у прекрасну одежду, сву начиену од сребра. Овде е
сребро, засиавши приликом првог пада сунчевих луча на ега, заблистало неким
задивууим и застрашууим прелива-ем сунчевих зракова. Ласкавци су одмах
почели да га називау богом, додауи: "Буди милостив ер, ако смо те се до сада
плашили као човека, од сада признаемо да си ти изнад удске природе." Запази
како су му ласкали, али обрати сво поглед и на величину духа апостола. Оног,
коег е поштовао читав народ, они су презирали. Меутим, чак и ако су ласкавци
тако узвикивали, у ком смислу е то имало везе с Иродом?
У том смислу, што е прихватио такве узвике, што се сматрао достоним таквог
ласкаа. Он их е углавном и научио таквом неразумном ласкау. Дакле, и он и
они (остали) заслужили су казну, али како ош ние време суда, кажава се само
она, кои е посебно крив. Ако е тако био кажен он, кои е дозволио само да
слуша такво мишее о себи: Глас Божии а не човечии, онда би далеко више био
кажен Христос, ако не би био Сам Бог, ер е Христос стално говорио: "Те речи
нису Мое" и "ангели ме служе".

25. А Варнава и Савле предавши помо вратише се из ерусалима у
Антиохиу, узевши са собом и ована прозваног Марко.





НАПОМЕНЕ:
1. Клаудие Друз Германик (41-54 г.), римски цар, наследио свог братанца, Гаа
Калигулу. Био е изванредан познавалац грчког и етрурског езика, као и
римских старина. У много чему се трудио да настави политику Октавиана
Августа. У егово време, удеа е поново постала вазална краевина, на
чие е чело Клаудие поставио свог приатеа, Ирода Агрипу.
2. Вероватно мисли на римског цара Гаа Калигулу (37-41г.), Тибериевог
наследника, кои е убрзо после ступаа на престо за себе почео да тражи
божанске почасти. По еговом нарееу, требало е да се у ерусалимски
храм унесе огромна царева статуа. Овакав поступак спречило е Калигулино
убиство.

ТРИНАЕСТА ГЛАВА


1. А у Цркви коа беше у Антиохии беху неки пророци и учитеи, и то:
Варнава и Симеон звани Нигер, и Лукиан Киринеац, и Манаин одгаен са
Иродом, четворовласником, и Савле.

ош увек напре помие Варнаву, ер се Павле ош ние прославио, ош увек ние
сатворио никакво знамее. Требало би, меутим, приметити, да су и Варнава и
Павле били придружени збору апостола.
И Манаин, одгаен са Иродом четворовласником. Ево шта значи карактер свакога;
ни васпитае не показуе нжакав утица. Погледа, какав е безбожник остао Ирод,
док се Манаин, кои е васпитаван заедно с им, толико изменио да е удостоен
дара пророштва.

2. А док они служаху Господу и пошаху, рече Дух Свети: Одвоте ми Варнаву
и Савла на дело на кое сам их позвао. 3. Тада они, постивши и помоливши се
Богу и положивши руке на их, отпустише их. 4. А ови, послани од Духа
Светога, сиоше у Селевкиу, и оданде отпловише на Кипар. 5. И стигавши у
Саламину обавиваху реч Божиу у синагогама удеским, а имаху и ована
за прислужника. 6. А кад прооше острво све до Пафа, наоше некаквог
врачара и лажног пророка, удеца, по имену Варисус, 7. Кои беше с
намесником (антипатом) Сергием Павлом, човеком разборитим. Ова
дозвавши Варнаву и Савла заиска да чуе реч Божиу. 8. А Елима врачар, ер
то значи име егово, противаше им се гледауи да одврати намесника од
вере.

Шта значи: док су служили! То значи: "док су проповедали". Израз: Одвоте ми на
дело употребен е уместо: "на апостолство". Ко е рукоположио Павла? Лукие и
Манаин или, тачние, Дух Свети. Хиротонисани су због тога, да би с влашу
проповедали. Оно што сам Павле каже: Не од уди ни преко човека (Гал. 1; 1),
треба схватити у смислу да га ние ни позвао ни преобратио човек. Нису их
рукополагали као аконе, него су на их положили руке након претходног поста и
молитве. Из тога се може закучити да су Варнава и Павле посредством таквог
рукоположеа добили виши ерархиски степен него што е аконски. У Селевкии
се нису зауставали, знауи да би ени житеи могли задобити веу корист од
о суседног града, и журе да изврше оно што е неодложно.
Ова (антипат-проконзул) дозвавши Варнаву и Савла заиска да чуе реч Божиу. У
проконзулу задивуе то што е он, будуи напре привучен магиом врачара, сада
пожелео да чуе апостоле. Меутим, обрати пажу и на врачара: кад су апостоли
проповедали другим удима, он ние много негодовао, али е посебно узнегодовао
онда, кад су приступили намеснику (проконзулу).

9. А Савле, звани и Павле, испуен Духом Свешим, погледавши оштро на
ега, 10. Рече: О, препуни сваког лукавства и сваке подмуклости, сине
авои, неприатеу сваке правде! Зар нееш престати да квариш праве
путеве Господе? 11. И сад ево руке Господе на те, и биеш слеп да не видиш
сунца за неко време. И одмах паде на ега мрак и тама, и пипауи наоколо
тражаше водича. 12. Тада намесник, кад виде шта би, поверова, задивен
науком Господом.

Савле звани и Павле. Овде се, заедно са Савловим рукоположеем, меа и егово
име. Ново име е добио због тога, да и са те стране не би био ниже од апостола.
Што се тиче превасходства какво е имао предводник Христових ученика (Петар),
чини се да е и Павле уживао исто поштовае и имао прилжу да стекне ош веу
наклоност.
Препуни сваког лукавства. Ние, каже, преостало ниедно лукавство кое ти не би
имао. Истинито е рекао: сваког лукавства, ер е врачар био лукав и лажив.
Сином авола назива га због тога, што е творио аволско дело.
Ти се, каже, не бориш и не ратуеш с нама, него квариш праве путеве Господе. И
биеш слеп, да не видиш сунца за неко време. Тим средством, коим е сам био
обраен, хтео е да преобрати и ега. То, дакле, ние била казна, него исцелее, и
Павле готово да каже: "Ово не творим а, него рука Божиа."
Израз: за неко време очигледно не означава речи онога кои кажава, него онога
кои преобраа. Да су то биле речи онога кои кажава, Павле би га за свагда
учинио слепим. Овде пак ние реч о томе него: за неко време. Каже: за неко време,
да би утицао на намесника (проконзула) и на та начин му става на знае да од
самог врачара зависи хое ли поново задобити вид; за то е било потребно да сво
живот измени на бое.
И пипауи тражаше водича. Тражее водича е доказ слепила. Било е неопходно
да се управо посредством овакве казне уразуми она, коег е претходно привукла
магиа. Таквом казном као да су уразумивали врачаре.

13. А када Павле и они с им отпловшие из Пафа, дооше у Пергу
памфилиску; ован пак одвоивши се од их врати се у ерусалим. 14. А они
отишавши из Перге, дооше у Антиохиу Писидиску, и ушавши у синагогу у
дан суботни седоше. 15. После пак читаа Закона и Пророка старешине
синагоге послаше к има говореи: уди брао, ако имате реч утехе за народ,
говорите.

ован пак... ован, кои е прозван Марко, био е ихов сапутнику еван-елском
путовау од Палестине до Перге Памфилиске. Касние, кад су апостоли убрзали
свое путовае и чврстог, непоколебивог духа почели да се наоружавау за подвиге,
Марко, као човек слаб и неодлучан за такво путовае и такве подвиге, опасности и
борбу, какви су им предстоали у сваком граду, напушта апостоле и враа се у
Палестину. Он се не одриче Христа, али одустае од даег путоваа, ер е оно за
ега било исувише тешко. Павле и Варнава вратили су се у ерусалим с обием
плодова вере и благовестили ерусалимско цркви о преобраау и покаау
незнабожаца. Када су сви почели да узносе похвале Павлу и Варнави због ихових
подвига преиспуених успехом, Марко се ражалостио и помутио у души и, можда,
помислио: "Да сам био с апостолима, био бих заедничар ихове славе." Тада е
опет пожелео да с апостолима ступи на проповед.
Дооше у Пергу Памфилиску. Поново долазе у Пергу, ер су журили у антиохиску
митрополиу.
И ушавши у сшагогу у дан суботни седоше. У синагоге су улазили у удеско
одеи, да им се не би успротивили и да не би били истерани. На та начин су у
свему постизали сво ци.

16. А Павле уставши махну руком и рече: уди Израици и кои се Бога
боите, чуте: 17. Бог народа овог Израискога изабра оце наше, и уздиже
народ кад беаху дошаи у земи египатско, и моном руком изведе их из
е. 18. И за четрдесет година храаше их у пустии. 19. И затрвши седам
народа у земи ханаанско раздели им коцком зему ихову. 20. И после тога
за четири стотине педесет година даде им судие до Самуила пророка. 21. И
отада искаше шра, и даде им Бог Саула, сина Кисова, човека од колена
Вениаминова, за четрдесет година. 22. И уклонивши ега подиже им Давида
за цара, коме и рече посведочивши: Наох Давида, сина есеева, човека по
срцу моему, кои е испунити сваку воу моу. 23. Од еговог семена, по
обеау, подиже Бог Израиу Спаситеа Исуса. 24. Пошто пред егов
долазак ован проповедаше крштее покааа свему народу Израиеву.

А Павле уставши... Павле овде први пут проповеда, и погледа с каквом
разборитошу то чини. Она места, где е реч (Божиа) засеана заобилази, а тамо где
е ние било проповеда, као што и сам каже када пише Риманима: И тако се
старах да ширим Еванее, не тамо где Име Христово беше познато (Рим. 15;
20). Погледа: и Варнава дае предност Павлу, као што и ован увек дае предност
Петру. Иако е Варнава уживао вее поштовае, поступао е тако имауи у виду
општу корист.
Бог народа овога Изрсшскога изабра оце наше. Поменувши древне догаае,
указуе, као и Стефан, на велика доброчинства Божиа коа су се тада догодила.
Наох Давида, сина есеева, човека по срцу моему. Требало би приметити да се те
речи у Кизи о царевима не наводе у истом виду као и овде. Тамо е Самуило
пророчки рекао Саулу: Господ е нашао себи човека по срцу Своему, и ему е
заповедио Господ да буде воа народу еговом, ер ниси одржао што ти е
заповедио Господ (1. Сам. 13; 14). Из тих речи, Павле е саставио следеу реченицу:
Наох Давида, сина есеева, човека по сриу Моему.
Што се тиче речи: уди брао, ако имате реч утехе за народ, говорите, оне су
изговорене због тога, што е код евреа постоао обича да у суботу читау Закон
Мосеев и Пророке, да после читаа беседе народу и да тумаче прочитано. Стога
су старешине синагоге и предложили онима, кои су били с Павлом, да говоре у
синагоги.
Од еговог семена, по обеау, подиже Бог Израиу Спаситеа Исуса. удеци су
посебно волели Давидово име; због тога се и каже да е се зацарити цар од еговог
племена.
Пошто пред егов долазак ован проповеда. Под доласком се подразумева
ваплоее.

25. И када ован завршаваше подвиг сво, говораше: За кога ме ви сматрате,
а нисам та, него ево иде за мном Она коме а нисам достоан одрешити
ремена на обуи егово. 26. уди брао, синови рода Авраамова, и кои се
меу вама бое Бога, вама се посла реч овога спасеа. 27. ер они што живе у
ерусалиму, и старешине ихове, не познаше Овога него, осудивши Га,
испунише пророчке речи кое се читау сваке суботе. 28. И не нашавши ни
едне кривице смртне, молише Пилата да Га погуби. 29. А кад свршшие све
што е писано за ега, скинуше Га са дрвета и положише у гроб. 30. А Бог
ега подиже из мртвих. 31. Он се аваше у току више дана онима кои
узиоше са им из Галилее у ерусалим, кои су сад сведоци егови пред
народом. 32. И ми вам благовестимо да е обеае дато оцима Бог испунио
нама, деци ихово, васкрснувши Исуса. 33. Као што е и написано у другом
псалму: Син Мо еси Ти, а Те данас родих. 34. А да васкрсе из мртвих ега
кои се више нее вратити у трулежност овако е рекао: Дау вам Светие
Давидове, верне. 35. Зато и на другом месту Говори: Нееш дати да светац
Тво види труее. 36. ер Давид, послуживши роду своему, по вои Божио
умре, и положише га код отаца егових, и виде труее. 37. А Она коега Бог
подиже не виде трулежности.

ован ние едноставно сведочио, него се одрицао и саме славе коу су му
приписивали. Ние едно исто одрицати се части онда, кад е нико не указуе и онда,
кад е сви указуу.
уди брао, синови рода Авраамова! Указуе овде на славно порекло удеаца.
Не познаше Овога. На неки начин као да их оправдава: распели су Га, каже, не
знауи ко е Он, ер е злочин извршен услед незнаа.
И не нашавши ниедне кривице смртне, молише Пилата да Га погуби. Каже се да су
они прижекивали смртну казну. Помие овде Пилата да би, с едне стране,
страдае учинио општепознатим а са друге ош више оптужио оне, кои су Христа
предали иноплеменику. Ние рекао: "тражили су", него: молили су. Молили су,
каже, за дозволу да Га убиу, а Пилат као да то ние желео. О томе асние говори
Петар: Досуди да Га пусте.
А Бог ега подиже из мртвих. Нека те не збууе то, што се за Исуса каже да Га е
васкрсао Бог. Исус ние нико други до ваплоена Реч (Логос), а Реч е, према
сведочеу Писма - Христос, Божиа сила и премудрост, сила Оца коом Он све
савршава, Отуда следи да треба разу-мети да е Христос Самога Себе васкрсао. И
ако се каже да е ега васкрсао Отац, онда се тако каже у смислу да се Оцу, као
безвременом началу и узроку, све приписуе. Уосталом, и Сам Исус каже:
Порушите Цркву ову, и а у е за три дана подии.
Он се аваше у току више дана онима кои узиоше са им из Галилее у
ерусалим, кои су сад сведоци егови пред народом. Они то никако не би могли да
буду, да их ние крепила сила Божиа.
Нама, деци ихово, васкрсао е Исуса: име "Исус" браа богоубица прихватау као
име човека. Будуи да е претходно рекао да е Реч била положена у гроб, а да неко
не би помислио да е Реч назвао бесгелесном, Павле Реч поново назива Исусом и,
услед седиеа двеу природа, ни у едном тренутку не допушта раздееност у
ваплоено Речи.
Син Мо еси Ти, а те данас родих. Те речи разуми у односу на Христово
очовечее (ваплоее), кое се догодило у времену, ер изрази као што су "данас" и
"сутра" садрже у себи значее дана. Син се од Оца раа безвремено, што признау
чак и еретици.
Нееш дати да Светаи, Тво види труее. Тело Господа и Спаситеа Христа
назива се нетрулежним и бесмртним и асно е, да е оно ош од самог ваплоеа
поседовало особину нетрулежности, будуи да е Христос био безгрешан.
Она коега Бог подиже не виде трулежности. Она, Коег е Бог васкрсао, ние
видео трулежност, и место гроба учинио е местом нетрулежности, ер е Христос,
Кои е васкрсао сопственом силом, уистину заблистао као началник
нетрулежности, да бисмо и ми изашли из гробова и пошли у сусрет ему када, у
дан очекиваног васкрсеа, Он дое други пут, са славом, на облацима.

38. Нека вам е, дакле, на знае, уди брао, да се кроз ега вама обавуе
опроштее Грехова. 39. И од свега, од чега се не могосте оправдати у закону
Мосееву, у ему се оправдава сваки кои веруе. 40. Гледате, дакле, да не
дое на вас оно што е речено у Пророцима. 41. Видите, ви презирачи, и чудите
се, и нестаните, ер а делам дело у дане ваше, дело кое неете веровати ако
вам ко буде казивао.

Гледа, како не говори до краа о суштини дела, о обеаном семену. Ние навео
сведочанства, на коа би се могли позвати у погледу тога да се отпуштае грехова
савршава кроз Исуса, а то ние било подложно суми. Пророк Авакум узвикуе:
Идите леивци и зачудите се. Бог одговара удима безакоа да им недае прете и
сада и у будуности. И великог е чуеа било достоно то што се Израи, уброан
у збор чеда Божиих и назван првородним, она Израи, ради коег е пропао
Египат, предае Вавилоанима, предае страдаима...
Дело кое неете веровати. Дело тако и толико величанствено, да е вам се чинити
невероватним ако вам неко приповеда о ему.

42. А кад они излажаху из синагоге удеске, моаху незнабошци да им се ове
речи и у другу суботу говоре. 43. Када се пак скуп разие, многи од удеаца и
побожних обраеника пооше за Павлом и Варнавом кои им говораху и
саветоваху их да остану у благодати Божио. 44. И у идуу суботу сабра се
готово сав град да чуе реч Божиу. 45. А кад видеше удеци толики народ,
напунише се зависти, и успротивише се речима Павловим противуречеи и
хулеи. 46. А Павле и Варнава смело рекоше: Вама е напре требало да се
говори реч Божиа; али пошто е одбацуете, и не сматрате себе достонима
вечнога живота, ево обраамо се незнабошцима. 47. ер нам тако заповеда
Господ: Поставих те за светлост незнабошцима, да будеш на спасее до краа
земе. 48. А кад чуше незнабошш, радоваху се и славаху реч Господу, и
повероваше кои беху назначени за живот вечни.

Видео си Павлову мудру разборитост. Да би привезао и придобио незнабошце, а
такое и да не би, уколико им све одедном саопшти, расеао ихову пажу, он е
на почетку изрекао неколико наговештаа и ние их разрешио, него е тиме код
незнабожаца изазвао жеу да га и други пут слушау. Рекао е да нам се обавуе
опроштее грехова, али ние обаснио како е се савршити то опроштее. Ние их
одмах крстио, ер то ние било благовремено.
У другу суботу, а не у идуу, као што е речено касние.
А кад видеше удеи толики народ, испунише се завишу. Толико е велика
нетрпеивост зависти! Многи у потпуности занемоау и умиру због тога, што
друге виде у части. уди такве врсте способни су да се успротиве не само човеку,
него и вои Божио.
Пошто е одбацуете. Да речи: сматрате себе достонима вечнога живота нико
не би протумачио у корист иховог благочеша, Павле на почетку каже: Пошто е
одбацуете.
Затим додае: Ево обраамо се незнабошцима. Не каже: "оставамо вас", него се
изражава тако, да допушта могуност свог повратка у Антиохиу.
Поставих те за светлост незнабошцима, т. да незнабошци познау спасее, и не
само незнабошци, него и сви остали.
Кои беху назначени за живот вечни. Нису назначени насилно, ер е речено: Кое
унапред позна, унапред и одреди (Рим. 8; 29). Род Господи по телу е, уопштено,
васцела удска природа. Меутим, Израи е егов посебно близак род. Будуи да
е Он дошао Израиу, а да е остале народе просветлио посредством апостола,
речено е: "Израицима те дадох по обеау, датом оцима иховим, а незнабошце
у озареем просветлити кроз Тебе и свима у даровати спасее" (ер управо то
значе речи: до краа земе и окончау споразуме, учиене иховим очевима, пошто
реч "завет" многи тумаче као "споразум".
И повероваху кои беху назначени за живот вечни. Иако су они по предзнау били
назначени или предодреени за живот вечни, поверовали су по сопствено жеи и
по сопствено вои. Предзнае Божие не поништава нашу слободну воу. И пре
ствараа света назначен, по предзнау Божием, да буде изабрани сасуд, Павле то
ние постао одмах по роеу или у младости, него након довоно времена, кад е
познао сопствене врлине и доброту.

49. И реч Господа се распростираше по сво околини. 50. А удеци побунише
побожне и угледне жене и градске прваке, те подигоше гоеа на Павла и
Варнаву, и истераше их из свое области. 51. Они пак отресоше на их прах са
ногу своих и дооше у Икониу. 52. А ученици се испуаваху радости и Духа
Светога.

Распростираше се реч, т, реч се ширила по сво околини.
А удеци... нису се ограничили на осеае зависти, него су прибеглии дествима.
Под побожним женама не подразумева верууе него удеске или елинске жене, а
под угледнима - богате. Видиш ли на како су гнусан поступак наговорили жене?
Настое да удима пут ка спасеу преграде помоу жена, и у томе подражавау
древног обмаивача - авола, ер е он као оруе, коим е удима преградити
улазак у ра, изабрао Еву.
Они пак отресоше ш их прах са ногу своих. Нису тако поступили без разлога,
него зато што су их удеци протерали.
Ученици се испуаваху радости и Духа Светога. Учитее су прогонили, а они су
се радовали: таква е сила Еванеа. Страдаа учитеа нису одузимала снагу
ученицима, него су е чинила ош крепкиом.


ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА


1. А догоди се и у Иконии да они исто тако уу у синагогу удеску, и говоре
тако да поверова велико мноштво удеаца и елина. 2. А удеци кои осташе
непокорни подбунише и раздражише душе незнабожаца на брау. 3. Али они
остадоше доста времена, говореи смело о Господу, кои посведочаваше реч
благодати Свое, дауи да бивау знаци и чуда рукама иховим.

Да они исто тако уу... Нису постали боаживи, него су опет ушли у синагогу.
Своим беседама обично су се обраали како удецима, тако и елинима.
А удеци кои осшаше непокорни подбунише и раздражише душе незнабожаца на
брау. Побунили су и незнабошце, ер се нису задовоили тиме, што су се сами
побунили. Апостоли, меутим, нису изашли из синагоге, ер их нису изгонили, него
су се само препирали (спорили) с има.
Остадоше доста времена, говореи смело. Смелост е потицала од апостолске
преданости делу проповеди. То, што су они кои су их слушали поверовали, било е
последица чуда. Томе е, меутим, донекле допринела и сама одважност апостола.

4. А мноштво градско се подели, и едни беаху с удецима а други с
апостолима. 5. Кад пак навалише и незнабошци и удеци с поглаварима
своим да их руже и каменуу. 6. Схвативши то они побегоше у градове
ликаонске, Листру и Дерву и у околину ихову, 7. И тамо проповедаху
еванее.

А мноштво градско се подели. Догодило се оно, о чему е говорио Христос: Не
мислите да сам дошао да донесем мир на зему; нисам дошао да донесем мир,
него мач (Мт. 10; 34).
Схвативши то, они побегоше. Нема ничега чудног у томе, што свети беже од уди
кои сплеткаре про-тив их и мисле да е бое да се удае од битке коу су,
сагласно наведеном сведочанству, сматрали за недозвоену.

8. А неки човек у Листри сеаше немоан у ногама, будуи хром од утробе
матере свое, и никада не беше ходио. 9. Ова слушаше Павла где говори, кои
погледавши на ега и видевши да има веру да е оздравити 10. Рече снажним
гласом: Теби говорим у име Господа Исуса Христа, усправи се на ноге свое!
11. А кад виде народ шта Павле учини, подиже глас сво говореи ликаонски:
Богови постадоше слични удима и сиоше к нама. 12. И називаху Варнаву
Зевсом[1] а Павла Хермесом,[2] ер он воаше реч.

Рече снажним Гласом. Зашто снажним гласом? Да би народ поверовао. Што се
тиче речи: погледавши на ега и видевши да има веру да е оздравити, чини ми се
да тим речима изражава мисао да е Павле проникао у егову душу, ер е на оно,
што е говорио Павле, пажу могла да обрати само философска (т. мудроубива)
душа.
И он скочи, и хоаше. То, што е хроми скочио, представа доказ потпуног
исцелеа.
А кад виде народ шта Павле учини... Запази, с едне стране, простодушност
незнабожаца, а са друге злобу удеаца. Први су апостоле поштовали као богове а
други су их прогонили као рушитее поретка.
И називаху Варнаву Зевсом а Павла Хермесом. Видиш ли да су елини имали обича
да од уди начине богове? Запамти какав е почетак идолослужеа да би знао да
одговориш када упитау: одакле идолослужее? Управо на та начин су елини и у
случау апостола од уди начинили богове. И аво е, на почетку, настоао да уведе
уде у то безбожништво, говореи: Биете као богови (1. Мос. 3; 5). И како му то
тада ние успело, он све до данас настои на томе, свугде се старауи да уведе
многобоштво.

13. А жрец Зевса што беаше пред градом иховим, доведе унце, и донесе
венце пред врата, и с народом хтеде да принесе жртву. 14. А кад чуше
апостоли, Варнава и Павле, раздераше хаине свое, и ускочише меу народ
вичуи и говореи: 15. уди, шта то чините? И ми смо као и ви смртни уди,
кои вам благовестимо да се од ових ништавних ствари обратите Богу живоме,
кои створи небо и зему и море и све што е у има; 16. Кои у прошлим
нараштаима беше пустио све народе да иду своим путевима; 17. Мада ипак
не остави себе непосведочена, чинеи добро, дауи нам с неба дажд и године
родне, пунеи срца наша елом и весеем. 18.И ово говореи едва умирише
народ да не приносе жртве (него да сваки иде своо куи).

Раздераше хаине свое. Погледа: они су свугде чисти и туе им е славоубе.
Не само да не теже за славом, него у и удауу од себе, када их прославау. Тако
е и Петар говорио: Шта Гледате у нас, као да смо своом силом или побожношу
учинилида ова прохода (Дела ап. 3; 12)? И ови апостоли говоре то исто, али они
поступау и с неком посебном строгошу: Раздераше хаине свое и ускочише...
И ми смо као и ви смртни уди. Ми смо уди, каже, али смо више од идола, ер су
они мртви. Видиш ли какав су обича имали елини, да од уди начине богове? И у
иховим кигама, где е описана ихова древна историа, пронаи еш да е Зевс,
будуи човек, учинио себе богом говореи да е он бог. Исто тако су и многе од
римских и македонских царева називали божанственима. Зато нема никакве основе
да се не веруе древним казиваима о томе, да су неки од народа били обманути и
да су неке од уди називали боговима, као што су се и ови уди обманули у
погледу Варнаве и Павла. И Симона мага су житеи Самарие називали великом
силом Божиом. Будуи да Павле ние изговорио име Исусово и ние рекао: "У име
Господа Исуса Христа стани усправно", претпоставили су да су они богови а не
слуге Божие.
Раздераше хаине свое... удеци су имали обича да раздеру свое хаине када би
чули богохулне речи. Када е Христос говорио да е Он Син Божии, Каафа е
раздерао хаину, говореи да Христос хули на Бога. Како е оно, што се сада
догодило, на неки начин било богохуее, апостоли су, следеи удески обича,
учинили то исто. Та обича е одбачен због тога, што ние био прописан законом. И
Господ е говорио удецима, кад би поступали на сличан начин: Обратите се
Мени свим срцем своим, и постеи, и плачуи, и тужеи, и раздерите срца своа а
не хаине свое (оил 2; 12-13).
Кои у прошлим нараштаима беше пустио све народе да иду своим путевима.
Пустио их е, каже, али ош не каже због чега их е пустио, ер се превасходно
заустава на ономе, што е уистину било неопходно, и нигде ош не помие
Христово име.
Мада ипак не остави Себе непосведочена, ер е у сваком поколеу творио таква
дела, коа су уде руководила ка правди. Не вршеи насие над слободном воом,
Господ е свим удима допустио да иду по сопственом нахоеу. Он Сам е,
меутим, савршавао таква дела, из коих су они, као словесна биа, могли да
познау Створитеа. Као егове сведоке апостол помие чак и дажд што пада
сваке године.

Док они онде бораваху и поучаваху, 19. Дооше из Иконие и Ан-тиохие
удеци (и препируи се авно са има, наговоршие народ да одустане од их
тврдеи да ништа истинито не говоре, него све лажу), и подбунивши масу
каменоваше Павла и извукоше га изван града мислеи да е умро. 20. А кад се
око ега скупише учениии, устаде и уе у град, и сутрадан изие с Варнавом у
Дерву. 21. И проповедауи еванее граду ономе и придобивши много
ученика, вратише се у Листру и Икониу и Антиохиу, 22. Утврууи душе
ученика и саветууи их да остану у вери, и да нам кроз многе невое ваа
уи у Царство Божие. 23. И рукоположише им презвитере за сваку Цркву, па
помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у кога вероваше. 24. И
прошавши Писидиу, дооше у Памфилиу, 25. И Говоривши реч Господу у
Перги, сиоше у Аталиу, 26. И оданде отпловише у Антиохиу, одакле беаху
предани благодати Божио на дело кое извршшие. 27. А кад дооше и
сабраше Цркву, казаше све што учини Бог с има, и како отвори
незнабошцима врата вере. 28. И осташе онде не мало времена с ученицима.

Наговорише народ. Погледа махнитост удеаца: продрли су у народ, кои е
апостолима указао такву част, и убедили га да каменоваем убие Павла. Изван
града су га извукли зато, што су се плашили. При том су се старали само да униште
проповед. Меутим, да ли увиаш Павлову огену ревност? Након што су га
избацили изван града, он поново долази у та исти град. Желео е да покаже да, ако
се у сличним случаевима и удаавао, онда е то чинио због тога што е био дужан
да засее реч Божиу а не да распламсава гнев.
ер нам кроз многе невое ваа уи у Царство Божие. Погледа, без труда и
невое нико не може да се оправда. Зато е врата, коа воде у Царство небеско,
Господ и назвао уским и тесним, т. препуним тескобе. У Царство небеско,
меутим, не води свака невоа и тескоба коа нас сустигне, него само невоа због
вере у Бога.
Рукоположише им презвитере. Поучавауи посту за време искушеа, постом су
пратили и хиротоние. На Кипру пак нису поставили презвитере, као ни у
Самарии, ер се ова налазила у близини ерусалима и апостола. И у само
Антиохии учврстила се реч Божиа. Овде е онима, кои су недавно поверовали, а
посебно онима од незнабожаца, коима е била неопходна поука, била потребна и
велика подршка. Обрати пажу на то да су Павле и Варнава имали епископски
чин, ер нису рукополагали само аконе, него и презвитере.
А кад дооше (у Антиохиу) и сабраше Цркву, казаше све шта учини Бог с има.
Апостол не каже: "шта су они учинили" него: шта учини Бог с има.
Како отвори незнабошцима врата вере. Отвараем врата назива учее, кое су
незнабошци прихватили посредством апостола.
И осташе онде не мало времена с ученицима. Будуи да е град био велики, били су
му потребни учитеи.





НАПОМЕНЕ:
1. Зевс - врховно божанство старих Грка, кои е завладао Олимпом након што
е свргнуо свог оца Хроноса. Он е божанство муе и грома, господар
богова и уди. У римско митологии, егов еквивалент е упитер.
2. Хермес или римски Меркур, у народу е био едно од напоштованиих
божанстава античког света; првобитно божанство трговине, а касние и
путоваа, проналазаштва, беседништва, па чак и магиских вештина.
Веровало се да е он Зевсов лични гласник, али и гласник божанства
подземног света, Хада и Персефоне.


ПЕТНАЕСТА ГЛАВА


1. И неки сишавши из удее учаху брау: Ако се не обрежеше, по обичау
Мосееву, не можете се спасти. 2. А кад настаде распра, и не мало
расправае Павла и Варнаве с има, одредише да Павле и Варнава и други
неки иду горе у ерусалим апостолима и презвитерима за ово питае. 3. А они
онда отпраени од Цркве пролажаху кроз Феникиу и Самариу казууи о
обраау незнабожаца, и причиаваху велику радост сво браи. 4. А кад
дооше у ерусалим, беху примени од Цркве и од апостола и од презвитера и
обавише све што учини Бог са има, и како отвори незнабошцима врата
вере.

Видиш ли да су апостоли били изложени и споашим и унутрашим
испитиваима? Ние се едноставно говорило о неопходности обрезаа, него: "ако
се не обрежете, не можете се спасти". Павле пак ние рекао: "Зашто сада то? Зар не
заслужуем поверее након што сам сатворио толика знамеа", него е просудио да
због их отпутуе у ерусалим.
Како то да у посланици Галатима каже: Нити изиох у ерусалим онима, кои су
били апостоли пре мене (1;17)? Први пут у ерусалим ние дошао сам, него су га
тамо послали други; други пут е стигао тамо не да би се поучио, него да би свом
мишеу приклонио и друге, ер е он сам од почетка био оног мишеа кое е
затим установио и сабор апостола, односно, да обрезае ние потребно. А како се
тада неким хришанима потеклим из удаизма тада учинило да решавае овог
питаа не могу да повере искучиво Павлу и како су свое погледе обраали ка
апостолима кои су били у ерусалиму, Павле е и пошао тамо. Ние, меутим,
пошао да би се поучио нечему боем, него с намером да оне, кои су говорили
супротно, убеди да и апостоли, кои су били у ерусалиму, решавау то питае
сагласно ему и Варнави.

5. Онда устадоше неки од ереси фарисеске кои су поверовали, говореи да
их ваа обрезати и заповедити да држе Закон Мосеев. 6. А апостоли и
презвитери сабраше се да извиде ово мишее. 7. А после многог разматраа
устаде Петар и рече им: уди брао, ви знате да Бог од првих дана изабра
меу нама да из моих уста чуу незнабошии реч еванеа и да веруу. 8. И Бог
кои познае сриа, посведочи им давши им Духа Светога као и нама, 9. И нико
не постави никакве разлике измеу нас и их, вером очистивши срш ихова.
10. Сада, дакле, зашто кушате Бога, и хоете да наметнете ученицима арам на
врат, кои ни оци наши ни ми не могосмо носити? 11. Него веруемо да емо се
спасти благодау Исуса Христа као и они. 12. Онда умуче све мноштво, и
слушаху Варнаву и Павла кои казиваху колике знаке и чудеса учини Бог
меу незнабошцима преко их.

Неки од ереси фарисеске. Верууи, кои нису дошли из незнабоштва него из
удаизма, захтевали су да они, што су примили веру, буду обрезани и да испуавау
остале заповести Закона, везане за човекову телесну природу. С има, кои су
расуивали на основу древног закона, нису се сагласили остали ученици, иако су и
они сами били обрезани, ер су се старали да одлуку не донесу према своо жеи,
него на општу (заедничку) корисг.
Апостоли и презвитери сабраше се да извиде ово мишее. Из овога места се
може закучити да су апостоли имали неко посебно достоанство, према коем су
били више од презвитера, ер би их у противном Лука означио истим именом као
презвитере.
уди брао, ви знате. Запази да благодат за решавае тог питаа добиа Петар, у
коем су се и до тог доба задржали елементи удаизма.
Ви знате, каже он. Можда су се овде налазили и они, кои су га некада оптуживали
због Корнилиа, а можда и они, кои су с им ушли у Корнилиев дом. Он их због
тога и позива као сведоке.
А шта значи израз: Изабра меу нама? То значи: у Палестини, или: у вашем
присуству. Речима: Из моих уста показуе да е кроз ега говорио Бог, и да у томе
ние било ничега удског.
Бог, кои познае срца, посведочи им... Указуе им на духовно сведочанство.
Сада, дакле, зашшо кушаше Бога, и хоеше да наметнете ученицима арам? Тамо,
где вера очишуе грехе кои исходе из срца, не постои никаква разлика меу
верууима, без обзира да ли су удеци или елини. То очишее е заменило
обрезае; уместо телесног обрезаа, даруе се обрезае духовно, кое вером у
Христа очишуе и тане грехове.
Шта значе речи: Зашто кушате Бога? То значи: као да Бог нема мо да човека
спасе по вери, или: зашто не веруете Богу? Увоее закона е знак невера. Свима
е познато да е закон оптереивао Израице. То су и ученици признали. И Сам
Спасите нам е указао на то, говореи: Ходите к Мени сви кои сте уморни и
ттоварени и а у вас одморити (Мт. 11; 28). Уморнима и натоваренима назива
оне, кои су били под законом. Себе пак назива кротким, а то ние било своство
закона. Постои и место, кое е слично овоме: Благодау сте спасени. Према томе,
закон е рание спасавао оне, кои су очували све што е у закону записано. Сада пак
благодат Господа, и без очуваа закона, спасава кроз веру.

13. А кад они зауташе, одговори аков Говореи: уди брао, чуте ме! 14.
Симеон (Симон) обасни како се Бог пре побрину да од незнабожаца узме
народ за Име Свое. 15. И са овим се саглашавау речи Пророка, као што е
написано: 16. Потом у се вратити, и сазидау дом Давидов, кои е пао, и
егове развалине поправиу, и подигнуу га. 17. Да потраже остали уди
Господа и сви незнабошци, на кое е призвано Име Мое, говори Господ кои
твори све ово; 18. Богу су позната од постаа света сва дела егова. 19. Затоа
сматрам да се не праве тешкое онима од незнабожаца кои се обраау Богу.
20. Него да им се напише да се чувау од нечистота идолских и од блуда и од
удавенога и од крви (и оно што има ние мило другима да не чине). 21. ер
Мосе има од давних времена у свим градовима оне кои га проповедау,
пошто се у синагогама чита сваке суботе. 22. Тада наоше за добро апостоли и
презвитери са свом Црквом да изаберу измеу себе уде и да их пошау у
Антиохиу с Павлом и Варнавом, уду званога Варсава, и Силу, уде
истакнуте меу браом. 23. И написаше рукама своим ово:

Одговори аков, Говореи. Ова аков е био епископ, зато и говори после Петра.
Обрати пажу и на егову мудрост: своу беседу он потвруе и новим
сведочанством и старозаветним пророчанством.
Симеон обасни. То е она Симеон, кои у Лукином еванеу пророкуе: Сада
отпушташ слугу Своега, Господе (Лк. 2; 29).
Од незнабожаца узе народ за Име Свое. Господ ние благоволео да од
незнабожаца узме народ едноставно, него за Име Свое, односно, у име Свое
славе.
И са овим се саглашавау речи Пророка. Симеон е био познат, као човек близак по
време ну, али ние уживао поверее као уди из древности. Због тога аков наводи
и древно пророштво: Потом у се вратити и сазидау дом Давидов кои е пао.
Пад е био тако велики, да се чинило да е непоправив. Шта то значи? Зар е био
обновен ерусалим? Зар ние ош више разо-рен? О каквом обнавау говори ово
пророштво? О обнавау после Вавилонског ропства, када е ерусалим поново
добио важност.
Зато а сматрам да се не праве тешкое, т. да се не квари започето дело. Ако их
е Бог призвао и ако такве обавезе кваре та призив, ми се противимо Богу. Говори
са влашу: а сматрам. Меутим, заповеда им да се чувау од идолских нечистота,
итд. Иако се та упозореа тичу чулних ствари, она су била неопходна. Због тога е
аков превасходно и одвраао верууе од их.
Мосе има од давних времена... До Спаситеевог доласка, Мосеа су сваке суботе
читали само у синагогама; меутим, након еговог доласка, несметано су га
читали и у црквама Христовим, то се види одатле, што се он непрестано чита све до
данашег дана. Осим тога, да се старозаветно штиво ние читало у црквама,
апостол не би тако безразложно написао у Посланици Галатима: Кажите ми, ви
кои хоете под законом да будете, зар не слушате закон (Гал. 4; 21)?

Апостоли и презвитери и браа поздравау брау из незнабожаца коа су у
Антиохии и Сирии и Киликии. 24. Пошто чуемо да неки изашавши од нас
узнемирише вас речима, и смутише душе ваше говореи да се обрезуете и да
држите Закон, што им ми не заповедисмо, 25. Зато ми сабрани еднодушно,
наосмо за добро да вам пошаемо изабране уде са нашим драгим Варнавом
и Павлом, 26. удима кои су предали душе свое за Име Господа нашега
Исуса Христа. 27. Посласмо, дакле, уду и Силу, да вам и они то исто усмено
кажу.

Зато ми сабрани еднодушно, ер су сви тако одредили и пишу то након бриживог
расуиваа. Значано е да се ни Петар ни аков нису одважили да одлуку о
обрезау донесу без васцеле Цркве, иако су то сматрали за потребно. Меутим, ни
сви заедно не би то прихватили на саме себе, да нису били убеени да е тако
благоугодно и Духу Светоме. Да изасланство уде и Силе не би било знак
незадовоства Павлом и Варнавом, уследила е похвала:
уде кои су предали душе свое за Име нашег Господа Исуса Христа.

28. ер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не меемо на
вас осим овога што е неопходно. 29. Да се чувате од жртава идолских и од
крви и од удавенога и од блуда (и што неете да се чини вама не чините
другима); од овога ако се чувате добро ете чинити. 30. Они, дакле, кое
отпремише, дооше у Антиохиу, и сабравши народ предадоше посланицу. 31.
А кад прочишаше, обрадоваше се утехи. 32. А уда и Сила, кои беху и сами
пророци, дугом беседом утешише брау и утврдшие. 33. И пошто проведоше
онде неко време, отпустише их браа с миром апостолима. 34. Но Сила нае за
добро да остане онде, а уда се сам врати у ерусалим. 35. А Павле и Варнава
бораваху у Антиохии учеи и проповедауи са многима другима реч
Господу. 36. После пак неколико дана рече Павле Варнави: хаде да се
вратимо и да обиемо брау нашу по свим градовима у коима обавшасмо
реч Господу, да видимо како су. 37. А Варнава хтеде узети са собом ована
званога Марко. 38. А Павле захтеваше да онога кои их е напустио у
Памфшши и кои ние ишао са има на дело на кое су послани не узимау са
собом.

Угодно би Светоме Духу, да не би помислили да е то човечие дело. Што се тиче
онога што е додато: и нама, учиено е то стога да би дознали сви, да су и они,
обрезани, управо таквог мишеа у погледу питаа о обрезау.
Осим онога што е неопходно. Показуе да нема ничега што би недостаало
верууима. Напротив, има е довоно да се чувау од жртава идолских, итд.
Изразом: да се чувау од удавенога забрауе се убиство.
И сабравши народ предадоше посланицу. Напредовае ученика - то е утеха за
учитее.
Хаде да се вратимо и да обиемо... Требало би приметити, да е дужност
руководитеа била да се брину о онима кое су просветлили еванелском
светлошу, да испитау да ли су здрави вером, да ли храмау и да ли би их требало
исправити.

39. Тако наста ута, и Варнава узевши Марка отплови на Кипар. А Павле
избравши Силу отиде, предан од брае благодати Божио. И пролажаше кроз
Сириу и Киликиу утврууи Цркве.

ШЕСНАЕСТА ГЛАВА


1. Затим стиже у Дерву и Листру, и гле, онде беше неки ученик, по имену
Тимоте, син жене неке вернице удеке и оца елина. 2. За ега добро
сведочаху браа коа беаху у Листри и у Иконии. 3. Овога хтеде Павле узети
на пут са собом; и узе га и обреза због удеаца кои беаху у оним местима, ер
сви знадиаху оца еговог да беше елин.

Тако наста ута. Измеу Павла и Варнаве е дошло до неког неспоразума. едан
е стаао на тлу праведности, а други на путу благости (= снисхоеа). Обоица су,
меутим, имали едан ци - служее вери. Узрок неспоразума био е следеи.
На еванелском путу од Палестине до Перге Памфилиске пратио их е неки Марко
кои се, као слаб човек, одвоио од апостола и вратио у Палестину. Он се, меутим,
ние одрекао Христа, али е одустао од даег путоваа, као од дела кое е било
исувише на порно за ега. Павле и Варнава вратили су се с обилним плодовима
вере и благочеша и Цркви, коа се налазила у ерусалиму, благовестили о
обраау и покаау незнабожаца. Када су Павла и Варнаву почели да хвале због
иховог подвига, Марко се ражалостио и помутио у души, ер е помислио: "Да сам
био с апостолима, и а бих био причасник ихове славе." Зато е и пожелео да
поново путуе с има. Варнава га е прихватио као поканика, а Павле е истраавао
на томе, да не би требало да поведу са собом на дело Господе човека, кои пре
тога ние могао да им буде сапутник. Различитост мишеа ние, дакле, имала
карактер неправедности него правде и проистекла е из неспоразума. Павле е
захтевао правду а Варнава човекоубе. Разилазеи се у мишеу, они су се
приближавали у осеау благочеша. Нису се размимоишли према вери и
убееима, него према удском неспоразуму. То се догодило према Божием
устроству да би, чим су се растали, Варнава са собом повео Марка и пошао своим
сопственим путем. Меутим, Павлова строга тачност и била е од користи и Марку,
ер е он настоао да своом ревношу избрише преаши пропуст. Павле е
саветовао Црквама да не прихватау Марка, али не зато да би га ражалостио, него
да би га учинио ревносниим. Кад е видео да е Марко узнапредовао у ревности и
да се оправдао своим потоим поступцима, почие да га прихвата с одобраваем
и каже: Поздрава вас Марко, неак Варнавин, за коега примисте заповест - ако
дое к вама, примите га (Кол. 4; 10).
То исто примеуемо и меу пророцима, односно, примеуемо различитост у
мишеима и наравима. Тако е Илиа строг, а Мосе кротак. Исто тако е и овде:
Павле е истрании од Марка. Меутим, погледа и ово: он е истовремено и
попустив. Захтеваше, каже, а не: "гневио се", ер е упорно захтевао да не поведу
Марка. И шта дакле? Да ли су се Павле и Варнава растали као неприатеи?
Нипошто. У Павловим Посланицама еш пронаи, да е и након тога Варнава
добио многе похвале од Павла. Мени се чак чини да су се они растали према
меусобном договору, рекавши едан другоме: како ти нееш оно, што а хоу, да
се не бисмо препирали изаберимо да проповедамо у различитим областима. Тако су
и учинили, у потпуности попуштауи едан другоме. То е написано и ради наше
поуке, да би нас спречило да паднемо, ер ми, као уди, не можемо да проемо без
препирки. Потребно е, меутим, да у расправама чинимо узаамне уступке. За
Марка е пак та расправа била ош корисниа. Павлова строгост га е исправила, а
Варнавина попустивост га е укрепила да не напушта призив. Према томе, Павле
и Варнава су се расправали, али е из расправе проистекла една последица -
корист. Видевши Павла, кои е одлучио да се растане с Варнавом, Марко се силно
уплашио и окривио самога себе. Погледавши пак на Варнаву, кои га е толико
штитио, Марко га е силно заволео. Ученик се поправио посредством расправе
меу учитеима, толико е та расправа била далеко од тога, да послужи као
саблазан.
Пролажаше кроз Сириу и Киликиу, утврууи Цркве. Пре него што е отишао у
друге градове, посетио е оне, кои су ве примили реч Божиу. Тако поступамо и
ми: прве уде напре поучавамо, да не би били препрека за потое. Онде беше неки
ученик, син елина. Значано е да су удеци толико ниподаштавали закон, да су
свое керке давали за елине и женили се елинкама.
И узе га и обреза Га због удеаца. Великог е дивеа достона Павлова мудрост.
Он, кои се толико борио против обрезаа незнабожаца и кои е свему давао
подстица док нису решили ово питае, обрезао е свога ученика. Он не само да то
другима ние забраивао, него е и сам то учинио. У сваком делу имао е у виду
корист, и ништа ние чинио без циа. Требало би се дивити и томе, како га е Павле
приволео на обрезае.
Због удеаца кои беаху у оним местима, ер они никад не би пристали да слушау
реч Божиу од необрезанога. И шта се догодило? Обрати пажу на оправдавае
овог поступка. Павле е обрезао Тимотеа због тога, да би поништио обрезае. Он
ние подржавао обрезае, него е хтео да обави велики и свим апостолима угодан
задатак ер, уколико Тимоте не би био обрезан и уколико би истовремено био
учите удеаца, сви би се одвратили од ега. Ако су удеци тако силно осуивали
Павла због Трофима Ефешког ер су мислили да га е Павле увео у храм (а он е био
елин), шта би онда морао да поднесе сам Павле, ако би уз ега, као учите, био
необрезан човек? Погледа и ово: он е оправдан и у мишеу апостола, и говори у
храму о испуеу тог оправдаа. Он е све чинио ради спасеа удеаца. По свему
судеи, може се указати и на то, да се и Петар прикривао маском удаизма. То ни
намае ние нашкодило апостолима. Напротив, чиеница да су удеци имали
такве учитее кои су, према иховом мишеу, чували закон, послу-жила е као
повод иховог преобрааа и почетка вере у Христа.

4. И кад пролажаху по градовима, учише их да држе правила коа утврдише
апостоли и презвитери у ерусалиму. 5. Тако се Цркве утвриваху у вери и
бро ихов се повеаваше сваки дан. 6. А кад прооше Фригиу и Галатиску
зему, забрани им Дух Свети говорити реч у Азии. 7. Дошавши до Мизие
покушаваху да оду у Витиниу, али им Дух не допусти. 8. И кад прооше
Мизиу, сиоше у Троаду. 9. И Павлу се показа виее ноу: беше неки човек
Македонац, кои стааше и моаше га говореи: Преи у Македониу и
помози нам! 10. А кад виде виее, одмах гледасмо да изиемо у Македониу,
ер разумесмо да нас е Господ позвао да им проповедамо еванее. 11. Кад се
пак одвезосмо из Троаде, стигосмо право на Самотрак, и сутрадан у Неапо,
12. А оданде у Филипе, кое су први град онога дела Македоние, насеобина
римска.

У томе Граду остадосмо неколико дана. Учише их да држе правила. Каже се да
чувау правила - не тане ова-плоеа, него поуку да се чувау од идолских жртава
и крви, удавенога и блуда а што се тиче устроства правилног живота.
Забрани им Дух Свети Говорити реч у Азии. Зашто им е било забраено да
проповедау у Азии - о томе не говори. Меутим, о томе да им е било забраено
говори, и тиме нас поучава да се повинуемо и да не тражимо обашее. Тиме нам
показуе да су они често поступали и на удски начин. Дух забрауе апостолима
да проповедау у Азии и у Витинии, ер е предвидео да е тамо-шим житеима
овладати ерес духобораца. [1]
И Павлу се показа виее ноу: беше неки човек Македонац, итд. Павле не добиа
откровее посред-ством анела, као Филип и Корнилие, него у виеу, на начин
кои е ви-ше човечии. Тамо где е лако убедити, користи се начин кои е више
човечии, а тамо, где е потребан веи напор, тамо откровее бива у божан-
ствением облику. Треба приметити да е у тим градовима с Павлом био и Лука. То
се види одатле, што ова други (Лука) помие себе с првим (Па-влом) и каже:
Гледасмо, одвезосмо се, стигосмо.

13. И у дан суботни изиосмо ван града на реку, где се сматрало да е
богомоа, и седнувши говорисмо женама кое се беаху сабрале. 14. И нека
богобоазна жена, по имену Лидиа, продавачица порфире из града Тиатире,
слушаше; о Господ отвори срце да слуша оно што говори Павле. 15. А кад се
крсти она и дом езин, замоли нас говореи: Ако сматрате да веруем у
Господа, уите у мо дом и останите. И принуди нас.

На реци. То се навероватние догодило зато што тамо, због малоброности удеаца
ние постоала синагога, тако да су се они меу има, кои су били посебно
побожни, тано сакупали изван града, на реци. Као народ кои е био више
наклоен телесном начину живота, удеци су се тамо, где ние било синагоге,
молили и изван е, одредивши за то неко место - молили су се суботом, кад се
обично и окупао народ.
Ако сматрате да веруем у Господа. Погледа, како е мудроубива ова жена: од
почетка е сама посведочила, да у е Бог призвао. Обрати пажу и на ену
скромност. То е проста жена, и каже се, да е била продавачица порфире, односно,
предмета обоених у пурпур. Писац се не стиди да помене ено занимае. Она не
каже: ако сте видели да сам угледна или да сам побожна жена, него каже: Ако
сматрате да веруем у Господа. Ако веруем у Господа, утолико пре веруем вама.
Ние их едноставно позвала у сво дом, него е то препустила ихово вои, иако
е била веома упорна у своо жеи.

16. Догоди се пак кад иасмо на молитву да нас срете една робиа коа имаше
дух погаачки и гатауи доношаше велики добитак своим господарима. 17.
Она пое за Павлом и за нама и викаше говореи: Ови су уди слуге Бога
Вишега, кои нам авау пут спасеа. 18. И овако чиаше много дана. А
када се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповедам ти именом Господа
Исуса Христа, изии из е. И изие у та час. 19. А кад видеше езини
господари да изие нада иховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их
на трг пред поглаваре. 20. И кад их доведоше воводама, рекоше: Ови уди
узбууу наш град, а евреи су. 21. И проповедау обичае кое нама не
приличи примати ни творити, ер смо Римани.

Коа е имала духа... Какав е то демон? Називау га, према месту, богом
Питоном.[2] Он е хтео да апостоле уведе у искушее. Иначе то е она жена Питиа,
за коу кажу да е раширених ногу седела на Аполоновом троношцу и да е зли дух,
поавууи се из удубеа кое се налазило испод троношца, продирао у у и
доводио е у занос. Тада е она поста-ала махнита, из уста о е излазила пена, и у
стау таквог заноса (избезумености) изговарала е неповезане речи.
Ови су уди слуге Бога Вишега. О, душе нечисти, ако ве знаш да они авау пут
спасеа, зашто се не удаиш од их?
А кад се Павлу досади, т. кад е постао узнемирен и забринут. Затворивши о уста,
премда е она говорила истину, он нас поучава да не прихватамо демоне, чак и ако
би изгледало да они штите истину, него да, напротив, прекратимо сваки повод за
саблазан и да не слушамо ништа, што они говоре. Да е Павле обратио пажу на
сведочее тога духа, онда би ова дух обмануо многе од верууих. Због тога Па-
вле напре само ние прихватио егово сведочее и одбацио га е, не же леи да
увеа бро своих знамеа. Меутим, како е дух истраавао, Павле му е заповедио
да изае из девоке. Према томе, дух е дествовао лукаво, а Павле мудро.
А кад видеше ени господари да изие нада иховог добитка. Свагда е узрочник
зла - новац. Да би се обогатили, господари ове девоке су желели да она буде
обузета демоном. Погледа: они ни демона не желе да препознау, ер су обузети
само своом страшу: среброубем. Демон е говорио, да су ови уди слуге Бога
Вишега, док они (господари) кажу: Ови уди узбууу наш град. Демон е
говорио, да они авау пут спасеа, а господари ове девоке кажу да они
проповедау обичае, кое нама не приличи примати.

22. И слеже се народ на их, и воводе им раздреше хаине, и заповедише да
их шибау. 23. И пошто им ударише много батина, бацише их у тамнииу, и
заповедише тамничару да их добро чува. 24. Примивши такву заповест, он их
баци у надоу тамнииу и ноге им метну у кладе. 25. А око понои Павле и
Сила моаху се и славаху Бога, а сужи их слушаху. 26. Одедном пак
настаде велики земотрес, тако да се потресоше темеи тамнице; и одмах се
отворише сва врата и свима спадоше окови. 27. А кад се пробуди тамничар и
виде отворена врата тамничка, извади нож и хтеде да се убие, мислеи да су
сужи побегли. 28. А Павле повика аким гласом говореи: Не чини себи зла
никаква, ер смо сви овде! 29. А он заискавши светику улете и дрхтеи паде
пред Павла и Силу. 30. И извевши их напое рече: Господо, шта ми треба
чинити да се спасем? 31. А они рекоше: веру у Господа Исуса Христа и
спашеш се ти и сав дом тво! 32. И говораху му реч Господу, и свима у дому
егову. 33. И узевши их у она час нои опра им ране; и одмах се крсти и он и
сви егови. 34. И уведе их у сво дом и постави трпезу, и радоваше се са свим
домом своим што е поверовао у Бога. И слеже се народ на их.

Павлово дело било е да твори чудеса и да поучава, а у опасности е с им
учествовао и Сила. Зна, да и демони знау да е распети Исус виши Бог а да е
Павле егов слуга, што е и он сам тврдио, говореи: Павле, слуга Исуса Христа
(Рим. 1; 1).
Одедном пак настаде велики земотрес, тако да се тамнички стражар пробудио.
Отвориле су се двери на тамници, и оно што се догодило запрепастило га е.
Сужи, меутим, нису то видели, иначе би сви побегли. Да се тамничару не би
учинило да се то догодило само од себе, за земотресом е уследи-ло да су се двери
отвориле, сведочеи му о необичности те поаве.
Веру у Господа Исуса Христа и спашеш се ти и сав дом тво. Павле се ни у
тамници ние одмарао, него е и ту придобио тамничара и учинио ово поробавае
корисним.
И узевши их у она час нои, опра имране. Тамничар им е опрао ране, док е сам
био опран од грехова.
И радоваше се са свим домом своим што е поверовао у Бога, иако ништа ние
добио осим добрих речи и добре наде.

35. А кад настаде дан, воводе послаше служитее говореи: Пусти оне уде.
36. А тамничар ави ове речи Павлу: Послаше воводе да будете пуштени. Сад,
дакле, изиите и идите с миром. 37. А Павле им рече: Избише нас авно без
суда, уде Римане, и бацише у тамницу; и сад хое тано да нас пусте? Не
тако, него сами нека доу и изведу нас. 38. А служитеи казаше воводама ове
речи; и уплашише се кад чуше да су Римани. 39. И дошавши извиншие им се,
и кад их изведоше, моаху да отиу из града. 40. А кад изиоше из тамнице,
дооше Лидии, и видевши брау утешише их, и отидоше.

А Павле им рече... И након што су то воводе наредиле, Павле не излази из тамнице.
Меутим, ради поуке Лидии, продавачици порфире и осталима, застрашуе
воводе, да не би помислили да су ослобоени на нечиу молбу. Он чак оптужуе
воводе због тога што су их авно изударали - их, кои ни због чега нису
оптужени, и при том су римски граани. Видиш ли да су они често поступали
онако, како често поступау обични уди? Павле е то рекао (т. да су они римски
граани и да ни због чега нису оптужени) зато, да се не би показало да га
ослобаау као штетног и при том због нечега оптуженог човека.
Што се тиче тамничара, то е Стефанин коега Павле помие у Прво посланици
Коринанима, када каже: А крстих и дом Стефанинов (1. Кор. 1; 16).
А кад изаоше из тамнице, дооше Лидии, и видевши брау утешише их, и
отидоше. Ние приличило да жену, коа им е указала гостопримство, оставе у
стау неспокоства и бриге. Без обзира на наговор вовода, нису хтели да се удае
а да напре не посете просту жену и остале, кое су називали браом.
О, колико су велики ихово смирее и убав!





НАПОМЕНЕ:
1. Названа тако по учеу сво утемеивача, полуарианца Македониа,
цариградског епископа, кои е тврдио да е Дух Свети створ, и то створ
Сина, ер е нижи и од Оца и од Сина. Ово заблудно учее осуено е на
Другом Васеенском сабору, на коем е донета догматска одредба о Духу
Светоме као Господу животворноме, едносуштном са Оцем и Сином.
Опширние види "еромонах др. устин (Попови) Догматика Православне
Цркве"
2. Тако се назива Аполон, елинско божанство сунца и уметности. Према
Хомеру ("Химне") и Хесиоду ("Постанак богова"), Аполон е убио страшног
змаа, змиу Питона, символ мрачних и подземних сила и присвоио егово
име. Убио га е у Делфима, где е постоао култ Аполона Питиског. У име
Аполона прорицале су питие или сивиле, кое су седеле на троношцу. У
античко доба навише е поштована делфиска сивила.
СЕДАМНАЕСТА ГЛАВА


1. Прошавши пак Амфипо и Аполониу дооше у Солун, Где беше синагога
удеска. 2. И Павле по своме обичау уе к има, и три суботе расправаше с
има о Писму. 3. Разоткривауи и доказууи им да е требало да Христос
пострада и васкрсне из мртвих, и да ова Исус, коега а вама проповедам,
есте Христос. 4. И неки од их се уверише, и придружише се Павлу и Сили, и
од побожних елина мноштво велико, и од угледних жена не мало. 5. А удеци
кои не повероваше из суревивости, узеше неке зле уде са улице, и
сабравши гомилу узбунише град, и нападоше на куу асонову, и тражаху да
их изведу пред народ. 6. А кад их не наоше, одвукоше асона и неке од брае
пред старешине градске вичуи: Ови што узмутише иели свет дооше и овде.
7. их е асон примио; и ови сви раде против есаревих заповести, говореи
да има други цар, Исус. 8. И смутише народ и старешине градске кое ово
чуше. 9. Али кад их асон и остали задовоише одговором, пустише их.

Прошавши пак Амфипо и Аполониу. Узгредно пролазе кроз мае градове и хитау
у оне вее, ер е требало да се реч рашири и по оближим (веим) градовима.
Дооше у Солун, где беше синагога удеска. Иако е Павле рекао: Ево, обраамо се
незнабошцима (13; 46), он ние напустио ни удее, ер е много жалио због их.
Разоткривауи и док-зууи им да е требало да Христос пострада и васкрсне из
мртвих. Превасходно им проповеда о страдау, ер е то сматрао спасоносним.
И од побожних елина многи. Побожним елинима назива удее кои су говорили
грчким езиком. Назива их побожнима ер су чували закон. Или пак под тим
подразумева досеене елине, кои су се придружили удецима.
Ови сви раде против есаревих заповести, говореи да има други тр, Исус. Управо
тако су ихови очеви оптуживали Исуса, говореи да Самога Себе назива царем.
Први су, меутим, имали донекле законско оправдае, ер е оптужени ош био
жив. На шта су пак ови рачунали у своо лажи, кад су за апостоле говорили да
називау царем Исуса, Кои е према иховом мишеу умро и Коега земаски
цареви више ни због чега нису морали да се плаше, ер су видели да се Он више
уопште не поавуе?

10. А браа ноу одмах послаше Павла и Силу у Вериу; они стигав-ши, уоше
у синагогу удеску. 11. Ови пак беаху племенитии од оних у Солуну; ови
примише реч свесрдно, свакидан истражууи Писмо, да ли е тако. 12. Тако
вероваше многи од их, и од угледних елинских жена, и од уди не мало. 13.
А кад дознаше солунски удеци да Павле и у Верии проповеда реч Божиу,
дооше и тамо бунеи и смуууи народ. 14. А браа онда одмах послаше
Павла да иде у приморе; а Сила и Тимоте осташе онде. 15. А пратиоци
доведоше Павла до Атине, и примшши заповест за Силу и Тимотеа да доу к
ему што брже, вратише се.

Беаху племенитии, т. беаху човечнии. Сваки дан истражууи Писмо, да ли е
тако. Нису истраживали писмо као неверууи (ер су они ве веровали), него као
они кои нису познавали пророчка предаа. Истражууи Писмо и откривши да су
догааи, кои се тичу ваплоеа Господег, сагласни са древним пророцима, они
су кроз то ош више ачали у вери.
А браа онда одмах послаше Павла... чак до Атине. Апостоли се нису клонили
опасности због страха, него према Божием савету, тако да су, на пример, тога пута
ве престали да проповедау, и више нису забриавали свое неприатее. Из тога,
што се Павле удаио, проистекла е двострука корист: и гнев неприатеа се
угасио, и проповед се раширила много дае. А што се тиче тога, да су послали
само Павла, то е зато што су само за ега страховали да му се нешто не догоди, ер
е он био на челу. На та начин, благодат им ние увек садествовала - некад их е
подстицала, а некад препуштала да брину о самима себи.

16. А док их Павле чекаше у Атини, ражести се дух егов у ему гледауи
град пун идола. 17. И расправаше с удецима и са побожнима у синагоги, и
на тргу сваки дан с онима, с коима се сусреташе. 18. А неки од философа
епикуреаца[1] и стоичара[2] препираху се с им; и едни говораху: Шта хое
ова празнослов да каже? А други: Изгледа да е проповедник туих богова.
ер им проповедаше еванее о Исусу и васкрсеу. 19. Па га узеше и
одведоше на Ареопаг говореи: Можемо ли знати каква е то нова наука коу
ти казуеш? 20. ер нешто ново мееш у наше уши; хоемо, дакле, да знамо
шта би то могло бити. 21. А сви Атиани и досеени странци ни за шта се
друго нису занимали, него да штогод ново говоре или чуу.

Ражести се дух егов. Под изразом "ражести се" овде не треба под-разумевати
гнев, ер е благодатни дар далеко од гнева и негодоваа. Шта, дакле, значе речи:
"ражести се"? Био еузнемирен, ние могао да поднесе, био е забринут.
Неки од философа епикуреаца и стоичара препираху се с им. Епикуреци су
говорили да све постои без божанственог промисла. Управауи своу беседу
превасходно против их, Павле у наставку ка-же: Сам (Бог) дае свима живот и
дихае и све (ст. 25), поставио е унапред утврена времена и мее ихова
боравеа (ст. 26), и на та начин доказуе промишае Божие. Док е то говорио,
философи га нису исмевали, ер нису ни разумели ништа од онога, што се
говорило. Како су и могли да поверуу апостолима уди, кои су Бога видели у
телу а блаженство у теле сним насладама?
А едни говораху: Шша хое ова празнослов да каже? Прича се да е назив "
празнослов" носила една ништавна птица, коа е имала обича да на раскрсницама
сакупа зрневе. Високо уздигавши главу и гордеи се своом разметивошу,
философи су Павла упоредили са том птицом. Мудре називау неразумнима, каже
се у Причама. Дакле, како е "празнослов" била ништавна птица, непогодна и за
ело и за разоноду, испразне уде су називали празнословима.
А други: изгледа да е проповедник туих богова. То е због тога, што су под
Васкрсеем подразумевали неку богиу, ер су и неке жене поштовали као богие.
Одведоше га на Ареопаг. На то место га нису одвели зато, да би се од ега
поучили, него зато, да би га казнили, ер се ту извршавао суд над убицама. Ово
место се назива Ареопаг, односно Аресов (Марсов) брег због тога, што е на ему
Арес (Марс) био кажен због преубе. Паг е назив за узвишено место, ер се та
судница налазила на брегу. Требало би приметити да су ти философи, иако су све
време проводили беседеи и слушауи друге, оно што им е Павле саопштио
сматрали за новину, коу они ош нису чули. Да е проповедао како е распет човек,
то не би било ново; меутим, како е он проповедао да е распет и да е васкрсао
Бог, то е било уистину ново.

22. А Павле ставши насред Ареопага рече: уди Атиани, по свему вас видим
да сте врло побожни. 23. ер пролазеи и посматрауи ваше светие, наох и
жртвеник на коме беше тписано: Непознатоме Богу. Онога, дакле, коега не
знауи поштуете, тога вам а проповедам. 24. Бог кои е створио свет и све
што е у ему, кои е Господ неба и земе, не стануе у рукотвореним
храмовима, 25. Нити прима угааа од руку човечиих, као да нешто треба
ему, кои Сам дае свима живот и дихае и све. 26. И створио е од едне
крви сваки народ човечанства да стануе по свему лицу земаскоме, и
поставио е напред одреена времена и мее ихова боравеа. 27. Да траже
Господа, не би ли Га додирнули и нашли, мада Он ние далеко ни од еднога од
нас. 28. ер у ему живимо, и креемо се, и есмо; као што су и неки од ваших
песника рекли: ер егов и род есмо. 29. Кад смо, дакле, род Божии, не би
требало да мислимо да е божанство подобно злату или сребру или камену,
резаном по вештини и замисли човечио.

Да сте врло побожни. На грчком езику, означава онога, кои се плаши демона,
кои обоготворуе све, и дрво, и камен, и духове. Чини се као да их апостол хвали.
Меутим, он их заправо назива суевернима, уместо да их назове побожнима. Тако
их е назвао поводом жртвеника. Жртвеник су пак поставили из следеег разлога.
едном е код Атиана избио рат с неприатеима. Претрпевши пораз, они су се
повукли. Како су имали обича да празнуу игре у част демона, едан од их им се
авио и рекао да од их ош ние видео никакву почаст. Због тога се расрдио на их
и узроковао она ихов пораз. Том демону су подигли храм и, као да су се плашили
да им се ош некад не догоди то исто, уколико мимоиу неког има непознатог
бога, поставили су жртвеник с натписом: непознатом Богу, говореи тиме да,
уколико постои ош неки бог коега они не знау, нека онда ова жртвеник буде
посвеен у егову част. Можда е бити милостив према нама иако га не
поштуемо, будуи да га не знамо. Пун натпис на жртвенику био е следеи:
"боговима Европе, Азие и Либие: Богу непознатом и туем."
Пролазеи и посматрауи ваше светие. У граду ние пронашао божанствену
кигу, него жртвеник кои е тамо стаао. Искористивши натпис на жртвенику,
срушио е сам жртвеник. Шта е друго и могао да учини? Сви елини су били
неверууи. Да е с има почео да говори о основама еванелског учеа, они би
почели да га исмевау. Ако би говорио на основу пророка, не би му поверовали. Он
е оруже неприатеа покорио еговим оружем. Управо е то оно што он говори:
С безаконицима беах као безаконик. Угледао е жртвеник, и натпис на ему
окренуо е у своу корист и, што е ош важние, изменио е мишее Атиана. На
жртвенику е, каже, било написано: непознатом Богу.
Пролазеи и посматрауи ваше светие. Ко е био та непознати Бог, ако не
Христос? Атиани су то, дакле, написали у име Христово? Да су то они написали у
име Христа, Павлов успех у иховом преобраау не би представао ништа
чудно. Не, они су то написали с другим цием, а Павле е знао како да натпису
припише сасвим другачие значее. Меутим, требало би реи и ради каквог бога
су они написали: непознатом Богу.
Они су имали много богова, и своих и туих. С некима су их упознале ихове
маке а са некима суседни народи. Како, дакле, у почетку нису прихватили све
богове, него су их постепено уводили - неке су увели ихови очеви, неке ихови
дедови а неки су уведени у ихово време -сабравши их заедно, рекли су: као што
те богове рание нисмо знали а затим смо их упознали, тако, можда, постои ош
неки Бог коега ми не знамо. Будуи да га не знамо, иако е Бог, правимо грешку ер
га запоставамо и не поштуемо. Из тог разлога су поставили жртвеник и на ему
поставили натпис: непознатом Богу, говореи тим натписом да, ако постои ош
неки други Бог, коега ми не знамо, и ега емо поштовати. Обрати пажу на
преобие страха од демона. Због тога Павле и каже:
По свему вас видим да сте врло побожни (суеверни), ер не поштуете само оне
демоне кое знате, него и оне кое ош нисте упознали. Заробивши на та начин
ихове мисли, управио их е ка Христу.
Коега не знауи поштуете, тога вам а проповедам. Атиани су намеравали да
оптуже Павла, говореи: ти уводиш ново учее, ти уводиш Бога, коега ми не
познаемо. Услед тога, желеи да их ослободи подозреа и да покаже да он не
проповеда новога Бога него онога, коега су они и рание почаство-вали служеем,
каже: "Ви сте ме предухитрили, и ваше служее овом Богу предупредило е моу
проповед, ер вам а обавуем онога Бога коега ви, ине знауи Га,поштуете."
Бог кои е створио свет... Изрекао е едну реченицу, и поткопао све претпоставке
философа. Епикуреци тврде, да е све постало само од себе и од атома, а он
(Павле) каже да е свет и све што е у ему дело Божие.
Не стануе у рукотвореним храмовима. Да не би помислили, да не проповеда
едног од многих богова, Павле исправа оно што е речено и додае:
Не стануе у рукотвореним храмовима, него у човечио души. Шта то значи? Зар
Он ние обитавао у ерусалимском храму? Он тамо ние обитавао, него е
дествовао. Како су га удеци служили уз садество удских руку? Нису Му
служили уз саде-тво руку, ер Он не захтева оно што е чулно, као да е то ему
потребно. Не едем, каже, месо унаца, итд. ему ништа не треба, ер Он Сам свему
дае живот и дихае. То су два доказа божанствености, односно, чиеница да Богу
ништа ние потребно и да Он свима даруе све. Овде Павле показуе и то да Бог
ние отац, него творац душе.
Поставио е напред одреена времена. Поставио е да траже Господа, али не свагда,
него у одреена времена. Павле показуе или да су сада и не тражеи пронашли, а
да кад су тражили нису нашли и указуе им да е Он очигледан, као неки предмет
поставен на видно место, ер е немогуе да овде буде небо а да га на другом
месту нема. Немогуе е такое да оно у ово време постои а да у неко друго време
не постои. Дакле, у свако време и на сваком месту може се пронаи Господ. Бог е
тако устроио да ми у томе не наилазимо на препреке ни у погледу места, ни у
погледу времена. То, што се небо свуда налази и што е поставено за сва времена,
посебно е снажно деловало на слушаоце. Господ нам е толико близак, каже
апостол, да без ега не можемо да живимо.
У ему живимо, и креемо се, и есмо. Блискост Господа доказуе се
посредством чулног примера: немогуе е, каже, не знати да е ваздух свуда
разливен, и да се налази не само у близини свакога од нас, него и у нама самима.
То, што смо од Бога добили живот, што дествуемо и не пропадамо - све се то
назива Божиим промишаем и стараем о нама.
Као што су и неки од ваших песника рекли. едан мудрац, Арат, рекао е о Зевсу: ми
смо егов род. Апостол то каже за Творца, ни у ком случау не тврдеи да су
Творац и Зевс едно, него примеууи та израз управо на Творца, као што е и
жртвеник назвао еговим, а не жртвеником онога, коега су поштовали Атиани.
Назвао нас е родом Божиим, односно, еговим наближим роа-цима, ер е Бог
благоволео да се на земи поави као едан од нашег рода. Ние рекао: "Не смете
мислити да божанство треба да буде слично злату или сребру", него се смирено
изразио: Не треба да мислимо. Запази, како е у своу беседу увео натчулни
предмет, ер ми са представом (помом) о телу седиуемо и представу (поам) о
растоау.

30. Али не гледауи (досл. запоставауи, занемарууи) Бог на времена
незнаа, сад заповеда свима удима свуда да се покау; 31. ер е установио
дан у кои е судити васеени по правди, преко Човека коега одреди и даде
свима меру васкрснувши Га из мртвих. 32. А кад чуше за васкрсее мртвих,
едни се ругаху а други рекоше: да те чуемо опет о томе. 33. И тако Павле
отиде из ихове средине. 34. А неки уди приставши уз ега повероваше,
меу коима беше Дионисие Ареопагит, и жена по имену Дамара, и други с
има.

На времена незнаа. Не говори о умрлима, него о онима, коима е проповедао.
Зато ние рекао: "превидео е времена", него: не гледауи, односно, занемарууи,
запоставауи времена. Не каже ни: "Ви сте добровоно починили злодело", него:
Ви нисте знали. Он, дакле, обавуе слушаоцима, не захтевауи да буду кажени
као уди кои су достони кажаваа, него их позива на покаае.
ер е установио дан у кои е судити васеени. Неминовно е, каже, судити за сва
дела и помисли, посредством Човека коега е одредио да буде Судиа живима и
мртвима. То е ваплоени (очовечени) Господ. Саслушавши велику и узвишену
истину, они Павлу нису рекли ни едну едину реч, али су васкрсее исмеали.
Телесни човек не прима што е од Духа Божиег (1. Кор. 2; 14).
И тако Павле отиде из ихове средине. Тако. Како? едне убедивши, а од других
исмеан.
Неки повероваше, меу коима беше Дионисие Ареопагит. Судница се налазила на
Марсовом брегу, изван града. Ареопагити су расуивали о свим увредама и свим
злочинима. Због тога су Павла, као проповедника туих богова, одвели на сабор
Ареопага. Меутим, едан од тадаших чланова Ареопага, божанствени Дионисие,
по праву судие дао е сво глас за истину и, опростивши се од неразумног, свечаног
сабора ареопагита, био удостоен да се просветли светлошу истине. Иако е Грчка
у то време била под влашу Римана, Атина и Лакедемон су имали своу
самосталност (аутономиу). Због тога су и дужност судиа у Атини обавали
Ареопагити. Учее о спасеу пренето е Дионисиу посредством Павла, а као
учите ученика руководио га е велики ероте.





НАПОМЕНЕ:
1. Следбеници Епикура са Самоса (4 век пре Христа) кои е, измеу осталог
одбацивао идеу бесмртности, сматрауи да е се човек на та начин
ослободити страха од смрти. Постанак света обашавао е механичким
кретаем и судараем атома. Истицао е задовоство као сврху живота, а
смрт обашавао као утрнуе и одсуство сваке свести и осеаа.
Епикуреци су жестоко напдали хришанство и превасходно одбиали
могуност да се Бог оваплоти и ави у свету.
2. Филозофска школа коу е ош у 4. веку пре Христа основао Зенон, а едан
од наистакнутиих представника био е и римски философ Сенека, кои е
истицао да е сврха живота среа коа се састои у природном животу или у
животу у складу са природом. Иако су проповедали потпуну равнодушност
према свим задовоствима и независност духа од сваке помете, оштро су
се противили хришанима и одбацивали ихову идеу о Богу и бесмртности
душе.

ОСАМНАЕСТА ГЛАВА


1. А потом се удаи Павле из Атине и дое у Коринт. 2. И нае еднога удеца,
по имену Акилу, родом из Понта, кои беше скоро дошао из Италие, и жену
егову Прискилу, ер беше заповедио Клаудие да се сви удеци удае из
Рима, и дое к има. 3. И пошто беше истога заната, остао е код их и радио,
ер им занат беше правее шатора. 4. А расправаше у синагоги сваке
суботе, и увераваше удеце и елине. 5. И кад сиоше из Македоние Сила и
Тимоте, устрептала духа Павле сведочаше удецима да е Исус - Христос. 6.
Но пошто се они противаху и хуаху, отресе хаине свое и рече им: Крв
ваша на главе ваше; а сам чист, и од сада идем незнабошцима.

Дое у Коринт. Дух га е довео у Коринт и у Коринту е требало и да остане ер
Атиани, иако су волели да слушау новине, нису обраали пажу на истину. Они,
наиме, нису бринули о суштини ствари, него само о томе да увек буду у стау да
нешто кажу. Павле е, дакле, сматрао да е довоно да тамо само баци семе.
ер беше заповедио Клаудие. У Нероново време Павле е мученички окончао
живот, а у време Клаудиа распламсао се рат против удеаца тако да су они, као
опасни уди, прогоени из Рима. Зато е Промисао устроио да он тамо буде
одведен као сужа уместо да, као удеац, буде протеран одатле.
И пошто беше истог заната, остаое код их и радио. Остао е код их, ер е ту
пронашао угодно уточиште. Оно е за ега било угодние него царске ложнице, као
и што е за атлетичара палестра (вежбаоница) корисниа од меких илима, и као
што е за воника гвоздени мач кориснии него она златни.
Отресе хаине свое и рече им - да их не би уплашио само речима, него и делом.
Крв ваша на главе ваше. Неасна изрека. Мислим да Павле каже следее: "Сваки,
кои се одриче Христа, Кои е живот, постае самоубица, ер из живота прелази у
смрт и, тиме што самоме себи узрокуе убиство, на неки начин пролива сопствену
крв." Он, дакле, каже следее: "Зато, што неверем убиате саме себе, пред судом
ете одговарати ви сами, ер нема мое кривице у томе." Одатле се може закучити
да се самоубица пред Богом кажава као убица.

7. И отишавши оданде, дое у куу некога по имену уста, кои поштоваше
Бога, чиа куа беше до саме синагоге. 8. А Крисп, старешина синагоге,
поверова у Господа са свим домом своим, и многи од Коринана кои слушаху
повероваше и крстшие се. 9. А Господ рече Павлу ноу у виеу: Не бо се,
него говори, и да не уутиш. 10. ер сам а с тобом, и нико се нее усудити да
ти учини зло, ер а имам многи народ у овом граду. 11. И он е боравио онде
годину и шест месеци учеи их речи Божио.

Чиа куа беш едо саме синагоге. Управо због тога су се и распламсали вером, т.
због тога што се Павле налазио у суседству.
Крисп, старешина синагоге, поверова у Господа. То е она исти Крисп, о коем
говори Павле: Не крстих ниеднога од вас, осим Криспа и Гаа (1. Кор. 1; 14).
Не бо се, него говори, и да не уутиш... Господ назад говори Павлу оно, што му е
посебно требало, ер га ништа ние тако жалостило као неверууи.

12. А кад беше Галион[1] намесник у Ахаи, нападоше удеци еднодушно на
Павла и доведоше га на суд, 13. Говореи: Ова наговара уде да поштуу Бога
противно Закону. 14. А кад Павле хтеде да отвори уста, рече Галион
удецима: Да е каква неправда била или зло дело, по дужности послушао бих
вас, о, удеци; 15. Али кад е у питау реч и имена и закон ваш, гледате
сами, ер а судиа томе неу да будем. 16. И истера их из суднице. 17. Онда сви
елини ухватише Состена, старешину синагоге, и бише га пред суднииом, а
Галион ние за то ништа марио. 18. А Павле остаде ош подоста дана, па се
опрости са браом и отплови у Сириу, и с има Прискила и Акила; а остриже
главу у Ксихреи, ер беше дао завет.

Нападоше удеци еднодушно... Дакле, како су они напали, упитае неко. Тако што
су га изненада ухватили. Меутим, нису се усудили да било шта учине, него су га
одвели код намесника (проконзула). Он их е пак истерао из суднице. Мени се
чини, да е то био едан од човечних уди. Што се тиче онога, да су тукли Состена,
учинили су то или зато, што е и он, као и Крисп, старешина синагоге, био одан
Павлу, или зато што су у своо махнитости отишли тако далеко да су, заборавивши
свое намере, уместо Павла почели да биу Состена, Можда су га пак тукли и због
тога што су хтели да убиу Павла а Состен им то ние дозволио. Тукли су Состена и
поступали противзаконито и у погледу самог старешине, говореи следее таквим
поступком: "Ако сваки чини оно што хое, и ако Закон више не постои, онда емо
и ми ега ударати." Проконзул (намесник) их ние зауставио, него им е допустио
да биу едан другога. Да су тако поступили према неком другом народу, а не према
самима себи, он (намесник) би их сигурно уразумио.
Отплови у Сириу и с има Прискила и Акила; а остриже Главу у Ксихреи, ер
беше дао завет. Како се удецима чинило да он поучава одступау од Закона, и
како су га се многи гнушали и нису прихватали егову проповед, учинио е то у
ерусалимском храму сузвишеним цием. То е оно исто, што е он говорио: Онима
кои су без закона постадох као без закона... да придобием оне кои су без закона
(1. Кор. 9; 20).
ер се беше заветовао. Подразумева се завет одрицаа. Дао е завет да е одсеи
косу, како своа дела не би више посвеивао световним стварима, него да се, као
човек кои живи по Богу, посвети Цркви. И Акила е, такое према завету, одсекао
косу, ер су то чинили они, кои су желели да живе богоугодно. Поред тога, био е
то и древни обича удеаца. Због тога е и монашки постриг сврсисходан.

19. И приспе у Ефес, и их остави онде, а он уе у синагогу и разговараше с
удецима. 20. А кад га они молише да остане код их дуже времена, не
пристаде. 21. Него се опрости с има говореи: Ваа ми на сваки начин да
празник кои долази проведем у ерусалиму; него ако Бог хтедне, вратиу се
опет вама.

их е оставио тамо. Акилу и Прискилу оставио е у Ефесу, несумиво зато да би
они тамо поучавали ер су, боравеи током дужег времена уз Павла, много тога
научили.
Вратиу се опет вама. Будуи да е био пророк и да е знао да треба да се врати,
Павле е обеао да е се вратити у Ефес. Да нико не би тако поступао услед
неразумности, дауи неодговорно обеае да е учинити ово или оно, Павле нас е
научио да не даемо никакво обеае за будуност без додаваа речи: ако Бог
хтедне, ер нико не зна шта е донети следеи дан. Зато е безуман она, кои свое
обеае не ограничи речима: ако Господ хтедне, ер, ако неко буде обеавао са
самопоуздаем, што е неминовно учинити, догодие се да чуе следее речи: Ове
нои тражие душу твоу од тебе (Лк. 12; 20), и оно што си обеао, како еш
испунити?

И одвезе се из Ефеса, а Акила и Прискила остадоше у Ефесу. 22. И сишавши у
Кесарии, изие и поздрави Цркву, па се спусти у Антиохиу. 23. И оставши
неко време, изие и прое редом Галатиску зему и Фригиу, утврууи све
ученике.

Посеивае верууих и ихово укрепее био е свагдаши Па-влов обича да
би, уколико открие да су ослабили, олакшао ихово бреме учитеском поуком.

24. А дое у Ефес неки удеац по имену Аполос, родом из Александрие, човек
речит и ак у Светоме Писму. 25. Ова беше упуен на Пут Господи и говореи
(пламтеи), духом, говораше и учаше право о Господу.

Неки тврде да е ова Аполос - Аполос, епископ коринтски, о коем Павле пише: А
што се тиче брата Апола, много га молих... (1. Кор. 16; 10) и а посадих, Аполос
зали, али Бог учини да узрасте (1. Кор. 3; 6).

Знадиаше само крштее ованово. 26. И ова поче смело проповедати у
синагоги. А кад га чуше Акила и Прискила, прихватише га и ош му тачние
изложише Пут Господи. 27. А кад он хтеде да прееу Ахау, охрабрише га
браа и писаше ученицима да га приме. И он дошавши онамо поможе много
онима кои су благодау поверовали. 28. ер е силно оповргавао удеце пред
народом, доказууи из Светога Писма да е Исус - Христос.

Ако е Аполос био крштен само овановим крштеем, на кои е начин пламтео
Духом? Дух Свети се ние примао на та начин. Ако е еговим следбеницима било
потребно крштее ованово, онда е оно ему било далеко потребние. Шта, дакле,
да кажемо на то? Мени се чини да е то едан од сто двадесеторице, кои су
крштени заедно с апостолима. Ако пак ние тако, онда се с им догодило исто,
што и с Корнилием. Крштее ованово позивало е на покаае, али ние
истовремено и отпуштало грехове, ер се разлика измеу крштеа овановог и
крштеа верууих састои у томе, што крштее верууих даруе отпуштае
грехова. Верууи се крштава у име Оца и Сина и Светога Духа, и очишуе се од
свих заблуда кое су претходиле крштеу. Ако они, кое е крстио ован, нису
имали Духа Светога, како е Аполос, крштен само овановим крштеем, пламтео
духом? У том случау, он, чак и да е пламео Духом, ние имао Духа Светога, ер
нити е говорио разним езицима, нити е пророковао; едно е пламтети Духом, а
друго имати Светога Духа. Она, кои има Духа Светога, има Га у себи, и Сам Дух
му говори изнутра, из срца, као што е говорио и апостолима, час им за-браууи а
час заповедауи да казуу (еванелску) реч. Она пак, кои пламти Духом, савршава
нешто под руковоеем Духа, кроз просветее и споаше подстицае.
ер е силно оповргавао удеце пред народом... Оповргавати пред народом значило
е показати одважност; силно оповргавати значи показати силу, а оповргавати на
основу Писма значи сведочити о свом знау; ни одважност ништа не постиже без
силе, као што ни сила ништа не постиже без одважности.





НАПОМЕНЕ:
1. Луцие унион Галион, брат Луциа Енеа Сенеке, римског филозофа и
Нероновог учитеа. У старим Делфима поавило се едно писмо цара
Клаудиа из коег произилази да е Галион морао бити у Коринту измеу 51-
52 године после Христа... На основу ега са великом вероватноом се може
утврдити да е апостол Павле дошао у Коринт почетком 50. године (В.Келер,
"Библиа е у праву", Крагуевац, 1979.).
ДЕВЕТНАЕСТА ГЛАВА


1. Догоди се пак, кад беше Аполос у Кориншу, да Павле пролажаше горе
земе, и дое у Ефес, и нашавши неке ученике, 2. Рече им: есте ли примили
Духа Светога кад сте поверовали? А ови му рекоше: Нисмо ни чули да има
Дух Свети. З.Аон им рече: У шта се, дакле, крстисте? А они рекоше: У
крштее ованово. 4. А Павле рече: ован е крстио крштеем покааа,
говореи народу да веруу у Онога кои долази за им, то ест у Христа Исуса.
5. А кад то чуше, крстише се у Име Господа Исуса.

Нисмо ни чули да има Дух Свети... Ови, кои нису знали чак ни да постои Дух
Свети, много су се разликовали од осталих ученика ер е из следеих речи: да
веруу у Онога кои долази за им, очигледно да нису веровали ни у Христа. Ние
рекао да е крштее ованово ништавно, него да е оно несавршено. Како су они,
будуи у Ефесу, примили крштее ованово? Можда су у то време путовали у
ерусалим и вратили се одатле, а да нису дознали за Христа. Не каже им: "Да ли
веруете у Христа", него: есте ли примили Духа Светога кад сте поверовали?
Павле е знао, да они нису имали Духа Светога, али жели да им каже тако, да
дознау чега су се лишили и да то сами затраже.

6. И кад Павле положи руке на их, сие Дух Свети на их, и говораху, и
прорицаху. 7. А беше уди свега око дванаест.

Нису видели Духа, ер е Он невидив; меутим, неки доказ еговог присуства,
кои се могао опазити чулима, представао е дар езика. едан е говорио
персиски, други римски (латински), а треи на неком другом езику. И по
споашим обележима е било видиво, да у сваком од их говори Дух.

8. И уе у синагогу и говораше смело три месеца, расправауи и
уверавауи о Царству Божием.

Шта значи: смело? Да се излагао опасностима или да е почео да говори ош
асние, не прикривауи (досл. не засеууи) свое учее. Погледате: он (Павле)
свуда улази у синагоге и свагда излази на исти начин, ер е свугде желео да
искористи прилику.

9. И када неки остааху упорни и не вероваху, хулеи на Пут Господи пред
народом, одступи од их и одвои ученике, па воаше разговоре сваки дан у
школи некога Тирана. 10. И ово е траало две године, тако да сви кои живе у
Азии чуше реч Господа Исуса, и удеци и елини.

Хулеи на Пут... Путем Лука назива Христа, за коег се и каже да е Он Пут. Или
пак Путем назива истинску веру, коу е проповедао Павле. Речима:
Одвои ученике дае се поука да се они, кои веруу у Сина Божи-ег, удае од оних,
кои Га вреау.

11. И Бог чиаше необична чудеса рукама Павловим. 12. Тако да су убрусе
зноаве од тела егова или поасеве носили на болеснике и они се исцеиваху
од болести, и зли духови излажаху из их.

Носили су убрусе зноаве од тела егова или поасеве... Нису их додиривали само у
оно време, кад их е Павле носио, него су их узимали са собом и полагали на
болеснике. Меутим, обрати пажу на каменосрдност удеаца. Они се нису
узнемирили, кад су видели да одеа Христових ученика твори чудеса, иако су
чудеса од поасева, убруса и сенке ученика веа од оних чудеса, коа е творио
Христос. И поасеви и убруси су били ланени; поасеви (повези) су се ставали на
главу а убрусе су носили у рукама они, кои нису могли да носе повез, као на
пример лица, коа су носила конзулску столу. И едно и друго е служило за
брисае зноа, суза и сл.

13. А покушаше и неки од удеаца заклиача (егзорцисти) кои се скитаху, да
над онима у коима беаху зли духови спомиу име Господа Исуса Христа,
Говореи: Заклиемо вас Исусом кога Павле проповеда.

Нису хтели да поверуу, а хтели су да изгоне демоне именом Исусовим, ер те речи
асно показуу да су ти заклиачи (егзорцисти) заклиали нечисте духове именом
нашег Господа Исуса Христа, али не као они кои веруу у ега, него као они кои
Га кушау. Израз: покушаше показуе да су они, иако се нису надали успеху, ипак
полагали руке да би достигли ци искушаваа. Због тога су убрзо и платили за
свое безуме.

14. А беху неки седам синова Скеве удеца, првосвештеника, кои ово чиаху.
15. А зли дух одговарауи рече: Исуса познаем, и Павла знам; али ви ко сте?
16. И скочшши на их човек у коме беше зли дух надача их и савлада, тако да
голи и изранавени утекоше из оне куе. 17. И ово дознаху сви кои живаху
у Ефесу, и удеци и елини; и страх спопаде све их, и величаше се име
Господа Исуса.

Кои ово чиаху. Иако су то чинили у таности, проавила се ихова немо.
Достона е дивеа околност да ова дух ние потпомагао обмани ових заклиача,
него их е разобличио и проавио ихову превару. Мени се чини да е он био веома
разарен, слично као што неко, кога у крао опасности угетава неко адно и
ништавно бие, хое да на то бие излие сав сво гнев.

18. И многи од оних кои су поверовали, долажаху те се исповедаху и казиваху
дела своа.

Требало би да сваки верууи исповеда свое грехове и да се, разобличууи самога
себе, зарекне да то нее поново учинити, како би добио оправдае, ради онога што
е речено у Писму: Опомени ме, да се судимо, казу, да се оправдаш (Иса. 43; 26) и
Праведан се чини ко е први у своо распри (Приче Сол. 18; 17).

19. А многи од оних кои се занимаху чаролиама, сабраше киге свое и
спаиваху их пред свима; и прорачунаше и наоше да им е вредност педесет
хиада сребрника. 20. Тако силно растиаше и ачаше реч Господа. 21. И
када се ово сврши, науми Павле у духу да прое Македониу и Ахау, па да иде
у ерусалим рекавши: пошто тамо будем, ваа ми и Рим видети.

Спаиваху их пред свима, видевши да им те киге више ничему не користе.
Ефежани су у то мери били предани идолима и чаробаштву, да су и чаробачке
киге много ценили, сматрауи да садрже оно, што е набое у животу. Кад су
поверовали у Христа, они те киге нису продали него су их спалили, како се нико
не би заразио иховом душегубном раном, али и због тога, да ништа не би добили
иховом продаом. Наиме, било е забраено да се новац, добиен за пса или
приход од идолопоклонства, приноси Богу, и они су сматрали да ние праведно да
пред ноге апостола баце новац, кои су добили на та начин.

22. И посла у Македониу двоицу од оних кои му помагаху, Тимотеа и
Ераста, а он оста неко време у Азии.

Послао е у Македониу ученике да их обавесте да е и он дои, и да у Македонце
усаде ош веу жеу да га виде. Што се тиче тога, да е он ош неко време остао у
Азии, то е било неопходно, ер е у Азии постоала тираниа филозофа.

23. А у време оно настаде не мала буна због Пута Господег. 24. ер некакав
златар по имену Димитрие, правеимале сребрне Артемидине храмове,[1]
даваше масторима не мали посао.

Сребрне храмове. То су, можда, невелики кивоти. Погледа: свуда су
идолопоклонство бранили због новца. И ова Димитрие се залагао због новца; ние
се залагао због тога, што е ихова безбожна религиа у опасности, него због тога
што се лишавао добитка. Он е знао да обмауе уде правеи им златне богове и
златне кивоте, па се плашио да Павлово истинито учее не разобличи егово
лукавство. Такое се плашио да е сасвим нестати Артемидин храм, кои се
налазио у Ефесу, и на та начин е предсказао ишчезнуе храма, што се и догодило.

25. Сакупивши ове и има сличне занатлие рече: уди, ви знате да од овога
посла зависи наше благостае. 26. И видите и чуете да не само у Ефесу него
Готово по сво Азии ова Павле убеди и одврати многи народ говореи да то
што се рукама човечиим прави нису богови. 27. И не само што е ова
опасност снаи наш занат да буде презрен, него се и светилиште велике
богие Артемиде нее рачунати ни у шта, и пропаше величанство оне, коу
сва Азиа и сав свет поштуу.

Од овог посла... Обратио е ихову пажу на опасност; ми се, каже, налазимо у
опасности да због нашег заната почнемо да гладуемо. Меутим, то што им е он
рекао могло е да их доведе и до истинског богопоштоваа. Ако е, како е он
говорио, та човек (Павле) тако силан да због ега постои опасност да их све
преобрати и ако од ега прети опасност ономе, што припада боговима, требало би
онда размислити, какав е егов Бог. Димитрие свагда свое речи своди на занат.
Одврати многи народ. Управо тако и треба убеивати, а не насием. Довоно е и
то, што е Павле рекао, да то нису богови. Ако се тако лако може разобличити
неодрживост тога култа (досл. безбожништва), онда га е одавно требало одбацити.
Ако пак он у себи садржи снагу, онда се не може тако брзо искоренити.

28. А кад они ово чуше, испунише се гнева, и викаху говореи: Велика е
Артемида Ефеска! 29. И сав град напуни се метежа; и навалише еднодушно на
позориште и ухватише Македонце Гаа и Аристарха, сапутнике Павлове.

Испунише се гнева. Разарили су се кад су чули о Артемиди и подри-вау заната,
ер е гомили своствено да се распламса и узнемири од сваке, макар и испразне
ствари. У иховом граду постоали су богови, и они су почели да прете, како би
виком обновили поштовае богова и заглу-шили оно, што се догодило. Викали су
без престанка, као да су страховали да е се у потпуности угасити поштовае
богова.

30. А кад Павле хтеде да иде меу народ, не дадоше му ученици. 31. А неки и од
азиских поглавара, кои му беаху приатеи, послаше к ему молеи га да се
не поавуе у позоришту. 32. едни пак викаху едно а други друго; ер збор
беше смуен, и веина их не знадиаху зашто су се скупили.

Ученици нису допустили Павлу да оде у разарену гомилу; толико су га волели сви
верууи. Павле их е послушао, ер ние био частоубив.
И веина их не знадиаху, зашшо су се скупили. Такво е своство гомиле; она
нагонски насре тамо-амо, као пламен бачен у шуму.

33. А из народа извукоше Александра кад га удеци истакоше. Александар
пак махнувши руком хтеде да се брани пред народом. 34. А кад препознаше да
е удеац, повикаше сви у глас и викаху пуна два часа: Велика е Артемида
Ефеска!

Зашто е Александар хтео да одговори иароду (да се оправда)? Зар су ега
оптуживали? Хтео е да искористи тренутак, да свему да други правац и да умири
гнев народа.

35. А градски писар, утишавши народ, рече: уди Ефесци, ко е та човек кои
не зна да е град Ефес служите велике богие Артемиде и езиног кипа (у
изворном тексту: Диопета), кои е с неба пао? 36. Па кад е то неоспорно,
треба да будете мирни и да ништа нагло не чините.

Праведно и с прекором одговара писар. Ние рекао: "Кои човек не зна за
Артемиду", него: Ко ош не зна да е наш град служите велике богие Артемиде!
Ви галамите, као да е то нека непозната ствар! Израз: служите заправо и
означава служитеа кои чисти храм. Диопетом назива Зевсов храм са куполом или
кип Атине Паладе, коа се назива Паладиум. У вези с тим кипом, код елина е
постоао мит да га е наводно Зевс збацио са неба а не да су га уди начинили,
чиме су изазивали чуее код наивног народа.[2]

37. ер доведосте ове уде, кои нити храм покрадоше, нити на богиу
похулише. 38. А Димитрие и мастори с им, ако имау тужбу на некога,
постое судови и постое намесници, нека туже едан другога. 39. Ако ли нешто
друго иштете, то е се решити на законитом збору. 40. Иначе смо у опасности
да будемо оптужени за данашу буну, а нема ниеднога разлога коим бисмо
могли оправдати ова данаши метеж. И ово рекавши распусти збор.

Кротко их прекорева, показууи да су непромишено поступили и да ние требало
правити општи збор због поединачних кривица; Агореи - то е у Азии класа
судиа, кои су разматрали жалбе сиромашних, што су се у гомилама окупали на
трговима. Због тога су их и називали агореима, т. онима, кои расправау о
делима коа се догаау на трговима. Слично томе, у неким градовима постое
елксики, т, заштитници. Проконзули (намесници) су се бавили тужбама богатих и
крвним преступима. Агореима су се називали и заступници судских послова
(адвокати), ер су они говорили на трговима, пред народом.





НАПОМЕНЕ:
1. Артемида или римска Диана, Зевсова ки и Аполонова сестра, поштована е
као бжанство месеца и лова и заштитница деце. Као што се наводи и у
Делима Апостолским, ен култ е био дубоко укореен у малоазиском
граду Ефесу. Овде се налазио ен чувени храм, Артемизион, кои су
сматрали за едно од седам чуда античког света. Статуа Артемиде Ефеске
оредставала е женску фигуру са великим броем доки и у овом граду ен
култ е имао оргиастички карактер.
2. У античко доба у храмовима су се могли видети аниконични камени или
дрвени идоли, за кое се веровало да су пали с неба. Тако е на пример,
Артемидина статуа у Патрасу имала облик каменог стуба. Опширние код Д.
Среови - А.Церманови, "Речник грчко-римске митологие", Београд,
1989. година


ДВАДЕСЕТА ГЛАВА


1. А кад се утиша метеж, дозва Павле ученике и утешивши их опрости се с
има, и изие да иде у Македониу. 2. И пошто прое оне краеве и посаветова
их многим поукама, дое у еладу. 3. И остаде тамо три месеца; а како удеци
створшие заверу против ега када е хтео отпутовати у Сириу, он намисли да
се врати преко Македоние. 4. И пое с им до Азие Сосипатар Пиров из
Верие, и Солуани Аристарх и Секунд, и Га из Дерве и Тимоте, и Тихик и
Трофим из Азие. 5. Ови отишавши напред чекаху га у Троади. 6. А ми
отпловисмо после дана бесквасних хлебова из Филипа, и доосмо има у
Троаду за пет дана, и остадосмо тамо седам дана.

Утешио их е многим речима, ер им е после побуне била потребна велика утеха.

7. А у први дан недее, кад се сабраше учении да ломе хлеб, бесеаше им
Павле, ер намераваше сутрадан да отиде, и продужи беседу до понои. 8. И
беаху многе свее у горо соби где се беасмо сабрали.

У први дан недее. Тада е био празник Педесетнице и дан васкрсеа.
До понои. Павле ни ноу ние мировао, него е тада ош више беседио, пошто е то
било време доколице. Погледа, колико е дуго говорио, чак и после вечере.

9. А сеаше на прозору едан млади, по имену Евтих, обузет дубоким сном;
пошто Павле дуго говораше, он, савладан од сна, паде доле с треега спрата, и
дигоше га мртва.

Оптеретивши сном слушаоца, аво е нарушио празник. Млади е током нои
седео на прозору, ер е била велика егова жеа за слушаем. Достоно е
дивеа што он, иако млади, ние био безбрижан и што, обремеен сном, ние
отишао, нити се уплашио да би га могли гурнути. Он ние заспао због немарности,
него због захтева природе.

10. А Павле сишавши паде на , и загрлшши га рече: Нe узнемиравате се, ер
е душа егова у ему. 11. Онда изие горе па, преломивши хлеб и
причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде. 12. А младиа
доведоше живог, и утешише се не мало. 13. А ми доосмо рание у лау и
отпловисмо у Ас, да бисмо оданде узели Павла.

Душа е егова у ему. Ние рекао: "Устае, а у га васкрснути." Обрати пажу на
егово смирее и на егову жеу да утеши. Тако беше заповедио, хотеи сам да
иде пешицие.

14. А кад се састаде с нама у Асу, узесмо Га и доосмо у Митилину. 15. И оданде
отпловисмо и стигосмо сутрадан наспрам Хиоса; а идуега дана приближисмо се
Самосу и застадосмо у Трогилии, па следеега дана доосмо у Милит.

Хотеи сам да иде пешице. Сам е пошао пешице, препуштауи има оно што е
лакше а за себе изабравши оно што е теже, и уз то их много поучавауи и
привикавауи да се растану с им.

16. ер Павле одлучи да прое мимо Ефес да се не би задржао у Азии, ер
хиташе, ако би му било могуе, да о Педесетници буде у ерусалиму.

Видиш да Павле, и поред жее и настоаа, често ние постизао оно што е желео,
да не бисмо помислили да е он био изнад човечие природе. Свети и велики уди,
били су исте природе као и ми, али не и исте вое, због чега су и имали обие
благодати.

17. Из Милита пак посла у Ефес и дозва старешине црквене (презвитере) 18. И
кад дооше к ему, рече им: Ви знате од првогадана када доох у Азиу, да
беах са вама све време, 19. Служеи Господу са сваким смиреем и многим
сузама и напастима кое ме снаоше од завера удеаца. 20. Да нисам
изоставио ништа што е корисно да вам не обавим и да вас поучим авно и по
домовима. 21. Сведочеи и удецима и елинима покаае пред Богом и веру
у Господа нашега Исуса Христа .

Са сваким смиреем. Не просто "са смиреем", него са сваким
смиреем(смиреноумем),ер постоимного видова смиреа (смиреноума):
смирее у речима, смирее у делу, смирее у односу на старешине, смирее у
односу на потчиене.
Дозва старешине ирквене. Многима е непознат обича Писма, посебно Новог
Завета, да епископе назива презвитерима (црквеним старешинама) и презвитере
епископима. То се, меутим, види и из овог места, и из Посланице Титу, а такое и
из Посланице Филипанима. Такое би могли да дознамо, да ли то следи, макар и
као закучак, и из Прве посланице Тимотеу. Из киге Дела апостолских можемо
се убедити у то, ер е написано следее: Из Милита пак посла у Ефес и дозва
старешине ирквене (презвитере). Ние речено да е дозвао епископе, али е зато
касние додато: Дух Свети вас постави за епископе, да напасате Цркву Господа и
Бога (ст. 28).
У Посланици Титу каже: Да поставши по свим градовима старешине (презвитере),
као што ти а заповедих (Тит. 1; 5), а у Посланици Филипанима пише: Павле и
Тимоте, слуге Исуса Христа, свима кои су у Филипима, с еписк-пима и аконима
(Филип. 1; 1).
Нисам изоставио ништа што е корисно да вам обавим. Ко што е скривае
нечега обележе зависти, тако е и казивае свега обележе неразборитости, због
чега и додае: што е корисно.

22. И сад ево, а свезан Духом идем у ерусалим, не знауи шта е ми се у
ему догодити. 23. Осим да Дух Свети у свакоме граду сведочи, говореи да
ме окови и невое чекау. 24. Али се ни за што не бринем, нити марим за сво
живот, само да завршим пут сво с радошу и служее кое примих од Господа
Исуса: да посведочим еванее благодати Божие.

а свезан Духом. Реч "свезан" требало би одвоити зарезом, како би проистекла
следеа мисао: "Идем у ерусалим, будуи свезан, не дознавши претходно од Духа
шта е бити са мном." Осим тога, да неко не би помислио да он под тим
подразумева окове и утамничее, и да би показао да иде добровоно, додае: У
свакоме граду сведочи, говореи да ме окови и невое чекау.
Примеуемо да пророци не знау све, него само оно што им саопшти Дух Свети.
Предсказавши као пророк о свему што е се догодити с им, и о томе да е се меу
Ефесцима наи и лоши верници и еретици, Павле каже да едно не зна - какав е
бити кра свега тога. Обавивши му све, Господ е едино то сакрио од ега,
односно, шта е се догодити с им после окова и невоа. То се десило због тога да
се, знауи да е бити прогоен, не би погордио и пао због гордости. Свети Дух га
е оставио у суми да би, плашеи се телесне немои, молио Бога да га избави од
искушеа.
Да ме окови и невое чекау. Знам да ме чекау искушеа, али каква су искушеа,
то не знам, ер би то било неподношиво. Зашто онда идеш, ако те чекау окови и
невое? Да бих био окован Христа ради и да бих ега ради умро.

25. И ево сад а знам да више неете видети мога лица ви сви меу коима
пролазих проповедауи Царство Божие. 26. Зато вам сведочим у данаши
дан да сам чист од крви свиу. 27. ер не пропустих да вам обавим сву воу
Божиу.

Да сам чист од крви свиу. Чист сам, каже, у крви свиу, ако се успа-вате и ако вас
погуби убица душа, ер сам а испунио обавезу учитеа.
Не пропустих да вам обавим сву воу Божиу. Значи, ко не говори сву истину
Божиу, та е крив за крв, т. за убиство. Чини се, да се оправдава, али он их
заправо приморава да буду опрезни.

28. Пазите, дакле, на себе, и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за
епископе да напасате Цркву Господа и Бога коу стече крву Своом.

Пазите на себе и на све стадо, ер се спасоносна корист не састои само у томе да
исправамо друге (да проповедауи другима, каже апостол, не будем сам одбачен
- 1. Кор. 9; 27), нити у томе, да се бринемо само о себи, ер е такав самоубив.
Такав, наиме, тражи само своу корист и сличан е ономе, што е сво талант
закопао у зему.
Пазите на себе, не због тога, што спасавае самога себе треба претпоставити спа-
авау стада, него због тога што, када пазимо на себе, од тога и стадо има користи.
У коме вас Дух Свеши постави за епископе. Ви сте, каже, рукоположее добили од
Духа. Значано е да оне, кое е претходно назвао презвитерима, овде назива
епископима. То е или због тога што су и презвитери обавезни да мотре (надзиру)
на словесно стадо Цркве, да мотре да неко не ослаби у вери, да некога не мучи глад
или же и да ли е некоме потребна поука или разобличее, као што заповеда сам
Павле (прекори, запрети, утеши), или пак апостол епископима овде и назива
епископе.
Коу стече крву своом. Веома важне ствари биле су у опасности, кад Господ ние
поштедео ни сопствену крв. Да би се помирио с неприатеима, Он е пролио чак и
сопствену крв: ти пак можеш да их сачуваш сада, кад су постали приатеи.

29. ер а знам то да е по одласку моме уи меу вас грабиви вуци кои не
штеде стада; 30. И измеу вас самих устае уди кои е говорити наопако да
одвлаче ученике за собом. 31. Зато пазите и опомиите се да три Годинедан и
но не престаах поучавати са сузама свакога од вас.

Двоструко зло: с едне стране е оно, чега нее бити, а са друге - то што е други
нападати, и при том - што е посебно горко - меу вама самима. Страшно е, када
дое до братоубилачког рата.
Да одвлаче ученике за собом. Ци еретика е да народ привуку не Господу него
себи, како би ласкали свом славоубу, ер они, кое су привукли, почну да носе
име овог или оног еретика. Тако од Манеса потичу манихеци, од Ариа - арианци
и други видови ереси. Ето шта значи: да одвлаче ученике за собом. Због тога Павле
унапред их спречавауи у томе, ууткуе и прекорева оне кои кажу: а сам
Павлов, а сам Аполосов (1. Кор. 1; 12).

32. А од сада брао, предаем вас Богу и речи благодати егове, коа може
назидати и дати вам наследство меу свима освеенима. 33. Сребра, или злата,
или руха, ни од кога не зажелех. 34. Сами знате да потребама моим и оних
кои су са мном послужише ове руке мое.

Савет завршава молитвом. Пошто их е напре силно уплашио, ево и утехе, да не би
били сасвим престрашени. Сада вас, каже, предаем Богу и речи благодати егове.
Сребра, или злата, или руха... Ние рекао: нисам узимао, него: нисам чак ни
пожелео. ош е узвишение оно, што следи у наставку: Сами знате да потребама
моим и оних кои су са мном послужише ове руке мое. Истинска милостиа е
давае од сопственог рада. Меутим, обрати пажу на то да е радио човек кои е
непрестано беседовао, и дау и ноу.

35. Све вам показах да се тако ваа трудити и помагати немонима, и
опомиати се речи Господа Исуса коу Он рече: Блажение е давати него
примати.Не можете се сакривати иза незнаа. а сам вам самим делом пока-ао да
се морате трудити и запамтити ове речи Господа Исуса. Меутим, где е Господ ово
рекао? Можда су то апостоли усмено предали, или се то пак асно може закучити.
едан е степен - одреи се свега, други - обез-бедити себи нанужние, треи -
обезбедити не само себи, него и другима, а четврти - не узимати ни онда, када
проповедаш и имаш могуносг да узмеш. Ние, меутим, речено, да е узимае
раво дело, него да е бое не узимати.

36. И ово рекавши, клече на колена своа са свима има и помоли се Богу. 37.
И настаде велиш плач свиу и грлеи Павла целиваху га. 38. Особито
растужени због речи коу е казао да они нее више видети лица егова; и
отпратише га у лау.

Неопходно е да приметиш да она, кои се растае, треба са свима присутнима да
клекне на колена и да се помоле, па тек онда да оде. Снага ихове наклоности
према Павлу види се из речи: грлеи Павла целиваху га, ер су га последи пут
грлили и ер су од егове последе беседе осетили силну убав и приатество.
ДВАДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА


1. А кад ми одвоивши се од их отпловисмо, идуи право доосмо на Кос, и
други дан на Родос а оданде у Патару. 2. И нашавши лау коа полази у
Финикиу, уосмо и одвезосмо се. 3. Кад се пак указа Кипар, остависмо га на
лево, пловисмо у Сириу, и пристадосмо у Тиру, ер онде требаше да се
истовари лаа.

Лука користи снажан израз, говореи: Одвоивши се од их. И то е потпуно
изражано, ер после одвааа они нису могли да уу у море. Шта значи: Идуи
право! То значи да су заобишли сва остала места, не зауставауи се у има.
И нашавши лау коа полази у Финикиу. Можда е та лаа овде имала пристаниште.
Како нису пронашли лау коа полази за Кесариу, него лау коа плови за
Финикиу, на у су се и укрцали и оставили по страни Кипар и Сириу, ер израз:
остависмо га на лево ние бесцино додат, него да би показао да они нису ни
помишали да оду у Сириу.

4. И нашавши ученике, остасмо онде седам дана; они Павлу говораху Духом да
не иде горе у ерусалим. 5. А кад нам се навршише дани, изишавши поосмо
праени од свиу са женама и децом до иза града, па клекнувши на обали
помолисмо се Богу. 6. И опростивши се едни са другима, уосмо у лау; а они
се вратшие своим куама. 7. А ми препловивши од Тира доспесмо у
Птолемаиду, и поздравивши брау остадосмо код их едан дан.

Павлу Говораху Духом. Дакле, ако е Дух заповедао, зашто се он успротивио?
Ученици су говорили, од Духа знауи за опасности кое су му претиле. Они га,
меутим, нису убеивали према наговору Духа, нити су му непосредно
предсказивали предстоее опасности, него су, желеи да га поштеде, говорили да
ние неопходно да пое у ерусалим.
А кад нам се навршише дани. Кад су се окончали дани пресних хлебова, изашли су
из Тира. Да изброимо све дане, уз дане пресних хлебова. У Тир су дошли након
пет дана, а затим су у Тиру остали седам дана, што укупно чини двадесет два дана.

8. А сутрадан изиосмо, Павле и ми кои беасмо с им,и доосмо у Кесариу, и
ушавши у куу Филипа еванелиста, кои беше едан од седам акона, остасмо
код ега. 9. И ова имаше четири кери девоке, кое прорицаху.

акон Филип е имао керке. Запази да су егове кери биле девственице и да су
благочешем достигле то, да су биле удостоене дара пророштва. Писац не би
додао да су оне биле девственице, кад то не би било вредно паже.

10. Док смо онде боравили много дана, сие озго из удее неки пророк по
имену Агав. 11. И дошавши к нама узе поас Павлов и веза свое руке и ноге и
рече: Тако говори Дух Свети: човека коега е ова поас, овако е свезати у
ерусалиму удеци, и предае га у руке незнабожаца.

То е она исти Агав, кои е рание предсказао глад. Горко е то, што е га предати
у руке незнабожаца. Запази ово: чим е чуо да е претрпети мноштво недаа,
пожурио е овамо. Агав ние рекао да е везати Павла, него е рекао: човека, коега
е ова поас.

12. А кад чусмо ово, молисмо гаимии мештани да не иде горе у ерусалим. 13.
А Павле одговори: Шта чините те плачете и цепате ми срие? ер а сам готов
не само да будем свезан него и да умрем у ерусалиму за име Господа Исуса.
14. А кад га не могосмо одвратити, умирисмо се рекавши; Воа Господа
нека буде.

Шта чините те плачете... Остали су плакали, а Павле их е тешио. Она, кои се
ние плашио сопствених искушеа, туговао е због ихових суза. Због вас плачем,
каже он, а не због страдаа коа ме очекуу, ер сам спреман и да умрем Господа
Исуса ради. Кад нису могли да га убеде, уутали су, ер су били свесни да е таква
воа Божиа. Требало би приметити да се не треба обазирати на оне, кои другога
спречавау да учини неко племенито дело, па чак и кад би плакали. Те сузе су
гануле и самог Павла и ослабиле егову снагу. Због тога их он и прекорева.

15. И после ових дана спремисмо се и изиосмо у ерусалим. 16. А дооше с
нама и неки ученици из Кесарие водеи нас неком Миасону са Кипра, старом
ученику, да будемо егови гости. 17. И кад доосмо у ерусаим, примише нас
браа убазно. 18. А сутрадан отиде Павле са нама акову; и дооше сви
презвитери. 19. И поздравивши их исприча све по реду шта учини Бог меу
незнабошцима еговим служеем.

Израз: спремисмо се значи: узели смо све што е било неопходно за пут.
А сутрадан отиде Павле са нама акову. аков е био ерусалимски епископ; он е
брат Господи, велики и дивеа достоан човек. Павле им приповеда шта се
догодило меу незнабошцима, али не услед славоуба, него у жеи да им покаже
човекоубе Божие.
еговим служеем, т. проповедаем еванелског учеа.

20. А они чувши славаху Бога и рекоше му: Видиш ли, брате, колико е
хиада удеаца кои повероваше, и сви су ревнитеи Закона. 21. А чули су о
теби да учиш одступау од Мосеа све удеце кои су меу незнабошцима,
говореи им да необрезуу децу своу, нити да се држе обичаа отачких. 22.
Шта емо, дакле, сада? Свакако е се народ сабрати, ер е чути да си дошао.
23. Ово, дакле, учини што ти кажемо.

Колико е хиада удеаца, кои повероваше? То су хиаде од оних, кои су викали:
Крв егова на нас и на децу нашу (Мт. 27; 25). Меутим, Човекоубац е
прихватио и многе од их и од ихове деце, и подарио им хиаде добара.
Дознали су о теби... Ние рекао: "чули су", него: поверовали су, и убеени су.

Имамо четири човека кои су на себе узели завет. 24. Узми их и очисти се с
има, и потроши на их да обриу главе свое, и сви е дознати да оно што су
чули за тебе ние ништа, него да и сам држиш Закон и да живиш по ему.

Кои су на себеузели завет. Постое многи видови завета: едни су обеали жртве,
други новац, треи саме себе, а четврти да нее пити вино и да нее сеи косу
током одрееног броа дана. Ово (четврто) групи су припадала и она четири
човека. Коса е била символ умртваваа ер она, као ни мртви, не осеа бол.
Узми их и очисти се с има и потроши на их, т. принеси жртве какве по Закону
треба принети за их, како би поништио свако подозрее. Заштити се, каже,
делом, а не речима.
Да обриу главе свое, и сви едознатида оно што су чули за тебе ние ништа. Био
е обича да они, кои су дали завет, након очишеа обриу главу, и да након тога
током седам дана приносе жртве за себе. Нешто слично учинили су Акила и
Прискила, како би сви видели да су они обриали главу ер поштуу Бога.

25. А за незнабошце кои повероваше ми написасмо одлучивши да они ништа
од тога не држе, осим да се чувау од идолских жртава, и од крви, и од
удавенога, и од блуда.

Као што ми заповедамо незнабошцима иако проповедамо удецима, тако и ти
помози нама, иако проповедаш незнабошцима. То е ствар снисхоеа и немо да
се плашиш.

26. Тада Павле узе оне уде, и сутрадан очистивши се с има, уе у храм,
наавууи кад е се испунити дани очишеа да би се принела жртва за
свакога од их.

Павле е одсекао косу и испунио све удеске обреде, али не зато што е променио
свое мишее (ер би то било дело нечистог од порока), него зато што убав
снисходи.
Наавууи кад е се испунити дани очишеа, т. обавууи. Он сам е обавио
за себе.

27. А кад е требало да се наврши седам дана, видевши га у храму они удеци
што беху из Азие, побунише сав народ и ставише руке на ега. 28. Вичуи:
уди Израици, помагате! Ово е човек кои све учи свуда против народа и
Закона и места овога; па ош и елине уведе у храм и опогани свето место ово.
29. ер беху видели с им у граду Трофима из Ефеса, и мишаху да га е
Павле увео у храм.

Запази божанско устроство. Након што су се едни разуверили, други су се
уплашили да е се и други разуверити, и стога нападау Павла, ихова неспокона
нарав се свугде проавуе.

30. И сав се град подиже, и слеже се народ, и ухвативши Павла извукоше га
напое из храма; и одмах се затворише врата. 31. И док тражаху да га убиу,
дое глас горе до заповедника одреда да се узбуни сав ерусалим. 32. А он
одмах узевши вонике и капетане поури на их. Они пак видевши
заповедника и вонике престаше туи Павла. 33. А заповедник се приближи и
узе га, па заповеди да га метну у двое вериге, и питаше га ко е и шта е
учинио. 34. А у народу едни су викали едно а други друго. Када пак не
могаше од буке ништа поуздано да дозна, заповеди да га одведу у логор.

Извукоше га напое из храма. Хтели ду да га убиу, и извукли су га из храма да би
некажено извршили убиство.

35. А кад би на степенииама, морадоше га воници носити због притиска
светине. 36. ер за им иаше мноштво народа вичуи: Погуби га! 37. При
уласку у логор Павле рече заповеднику: е ли ми дозвоено реи ти нешто? А
он рече: Зар знаш елински! 38. Ниси ли ти она Египанин кои се пре ових
дана побуни и изведе у пустиу четири хиаде одметника (у оригиналу,
сикара, т. есена)!

Шта значи: Узми га? Говори примеено на римски обича, односно: "нападни га"
или: "избриши га,изузми га из броа живих",ер е код удеаца био обича да ту
реченицу узвикуу против праведника, као што су е узвикивали и против Господа:
Узми га, т. "избриши га из броа живих".
Ниси ли ти она Египанин? Био е едан Египанин, бунтовник, варалица и
чаробак, кои е уводио нова учеа. аво е поласкао себи надом да е
искористити тог човека и да е како Христа, тако и апостоле представити као
учеснике у то побуни, коу су изазвали следбеници овог Египанина.
Одметници (сикари). удеци су имали три главне секте: фарисее, садукее и
есене.[1] Есени су водили частан живот, волели едни друге и одликовали се
уздржаем. Због тога се и називау есенима, односно праведницима, Други их пак
називау сикарима, односно ревнитеима.

39. А Павле рече: а сам човек удеац из Тарса, граанин познатог града у
Киликии; молим те допусти ми да говорим народу. а сам човек удеац.

Ми, хришани, есмо истински удеци, ер исповедамо истиниту веру, пошто име"
уда" значи: "исповедае". Како га е заповедник питао: Ниси ли ти она
Египанин, Павле напре уклаа ову егову суму. А да ова не би посумао да е
он пореклом удеац, обавуе потом своу веру. Шта то значи? Да се одрекао?
Нипошто! Он е био удеац и хришанин.
Допусти ми да говорим народу. То е наснажнии доказ да он ни за шта ние био
крив, ер е био спреман да се брани и ер е хтео да се беседом обрати удеском
народу.

40. А кад му он допусти, стаде Павле на степеницама и махну руком народу; и
кад наста велика тишина, проговори евреским езиком и рече:





НАПОМЕНЕ:
1. Фарисеи ("издвоени") су представали удески верски и политички покрет
кои се, као и садукеи, поавио у другом веку пре Христа. Уживали су
подршку средих и сиромашних слоева народа. Залагали су се за строгу
примену Мосеевог законодавства и поштовае предаа, у чему су ишли у
краност. Из тог разлога се у Новом Завету представау као лицемери.
Садукеи су припадали вишим и богатим класама. Политички и верски
веома конзервативни, истовремено су били веома отворени према
хеленистичком утицау. Признавали су само Мосеево законодавство, док
она део Старог Завета кои се односио на Пророке, углавном нису
уважавали. Измеу осталог, нису веровали ни у васкрсее мртвих. Назад,
есени су евреска заедница коа е, према сведочеима осифа Флавиа,
Филона Александриског и Плиниа Стариег, постоала од краа другог века
пре Христа, па до пред кра првог века пре Христа. Иако их е било и по
градовима, углавном се везуу за посебно насее на обали Мртвог мора.
Опширние о овим групациама у в. Еуген Вербер, Кумрански рукописи,
Београд, 1983.

ДВАДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА


1. уди, брао и оци, чуше сада моу одбрану пред вама. 2. А кад чуше да им
се евреским езиком обрати, настаде ош веа тишина. И рече:

Стаде на степеницама. У велико мери му е погодовало и само место, односно, то
што е говорио стоеи на висини и будуи свезан. Виде ти Павла везаног оковима
како говори народу - шта се може упоредити са тим прозором? Како се он ние
престрашио, гледауи толико мноштво узнемиреног народа!
Израз: Оци е знак уважаваа, а израз: брао указуе на сродство. Запази да е
егова беседа далеко од ласкаа и да е преиспуена кроткошу. Ние рекао:
"господари", него: "брао", што е било посебно угодно народу. а вам, каже, нисам
туи, и нисам против вас.
А кад чуше да им се евреским езиком обрати... Видиш ли, како е на их
дествовало то, што е говорио истим езиком као и они? Они су показивали неку
врсту поштоваа према том езику.

3. а сам човек удеац, роен у Тарсу киликиском, васпитан у овоме граду
код ногу Гамалилових, научен тачно Закону отачком; и беах ревните
Божии као што сте ви сви данас. 4. а ова Пут прогоних до смрти, везууи и
предауи у тамнице и уде и жене. 5. Као што е ми посведочити и
првосвештеник и све старешине...

Таквим почетком постава пут за беседу. а сам, каже, човек удеац: има е то
било наприатние да чуу. Меутим, да не би помислили да е он удеац само по
народности али не и по вери, додае:
Васпитан у овоме граду. Показуе своу велику бригу за веру тиме што е,
напустивши своу далеку и славну отабину, пожелео да овде изучи Закон. Не каже
едноставно: "код Гамалила", него: код ногу Гамалилових, указууи тиме на сталну
и неослабелу приврженост и пажу и на велико поштовае према том човеку.
Научен тачно Закону отачком - не обичном закону, него Закону отачком. Дакле,
шта то значи? Ти си изврсно изучио Закон, али га не штитиш и не волиш?
Беах ревните. Пошто е Павле изрекао себи доста похвала, уопштава беседу: Као
што сте сви ви данас. Меутим, обрати пажу и на то, на колико се сведока он
позива: на старешине и на првосвештеника, као и на градске житее. До тих речи,
он има сведоке, али за садржа беседе, кои е затим уследио, ние више било
сведока.

Од коих посланице примих на брау у Дамаску, и иах да и оне што беаху
онамо свезане доведем у ерусалим да буду кажени. 6. А кад иах и
приближих се Дамаску, догоди ми седа изненадно око подне заблиста око мене
велика светлост са неба. 7. И падох на зему, и чух глас кои ми говори:
Савле, Савле, зашто ме гониш? 8. А а одговорих: Ко си Ти, Господе? А Он ми
рече: а сам Исус Назареанин, коега ти гониш.

Да не би помислили да е то измишотина, Павле показуе да е све чинио по
убави и ревности а не због славоуба.

9. А они кои беаху са мном видеше светлост и бише устрашени, али не чуше
гласа кои ми говораше. 10. А а рекох: Шта да чиним, Господе? А Госиод ми
рече: Устани и иди у Дамаск, и тамо е ти се казати о свему што ти е одреено
да чинши.11. И пошто а обневидех од славе светлости оне, поведоше ме за
руку они кои беаху са мном, и тако уох у Дамаск. 12. А неки Ананиа, човек
побожан по Закону, посведочен од свиу удеаца кои живе у Дсшаску, 13.
Дое к мени, стаде и рече ми: Савле, брате, прогледа! И а у та час погледах у
ега.

Видеше светлост. То е било са цием, ер е едино он требало да чуе она глас.
Будуи да осреди (просечни) уди више веруу очима, они, кои су били са
Савлом, само су видели светлост и устрашили се, али глас нису чули. Та светлост
ние оставила толики утисак на их, колики на Савла, због чега е ега, а не их, и
лишила вида. Меутим у време док се светлост изливала на ега, и има е било
допуштено да е гледау, ако то пожеле. Мени се чини, да они нису поверовали
према посебном божанственом устроству, односно, да би били такви сведоци
догааа, каквима удеци нее мои да не поверуу.
Поведоше ме за руку они кои беаху са мном, и тако уох у Дамаск. На овом месту
е изванредно поменут град, како би удеци дознали да е Савле био прогоните.
Павле преплие сведочеа лица са сведочеем околности, кое су се дешавале
ему и другима. Сведоци су свештеници, старешине и сапутници. О чиеницама
сведоче и околности, а не само личности. Сведок е Ананиа, човек са стране, као и
сама околност, т. вид.

14. А он ми рече: Бог отаца наших изабра те да познаш воу егову, и да
видши Праведника, и да чуеш Глас из уста егових.

Прекрасно е рекао: Бог отаца, да би показао да они нису удеци него отпадници
од Закона и да ихови поступци не потичу од ревности по Богу. Отворено говори
тако снажно, ер, ако е Исус Праведник, онда су они преступници.

15. Да Му будеш сведок пред свима удима за ово што си видио и чуо. 16. И
сада шта оклеваш? Устани и крсти се, и спери грехе свое, призвавши Име
Господе. 17. А догоди ми се када се вратих у ерусалим и док се моах у
храму да доох у занос. 18. И видех ега кои ми говори: Похита и изии брзо
из ерусалима, ер нее примити сведочанства твоега за Мене.

Да Му будеш сведок, из тог разлога што Га нееш издати, и што нееш заборавити
оно, што си видео и чуо.
Ово, што си видео и чуо. Господ убеуе Савла посредством и едног и другог чула,
т. и посредством вида и посредством слуха.
Да Ми будеш сведок пред свима удима, не само пред сународницима, него и меу
иноплеменицима, ер сведоци и есу сведоци управо због тога, што не сведоче пред
онима кои знау, него пред онима кои не знау. То е, меутим, и велико
пророштво и, погледа, оно се испунило, ер е Павле своим делима, своим
страдаима и своим речима уистину постао сведок свим удима.

19. А а рекох: Господе, сами знау да сам а бацао у тамнице и тукао по
синагогама оне кои веруу у Тебе. 20. И кад се проливаше крв Стефана,
сведока твоега, и сам беах присутан и пристаах ш смрт егову, и чувах
хаине оних кои Га убиаху. 21. Ирече ми: Иди, ер у те а послати далеко
меу незнабошце. 22. А они Га слушаху до ове речи, па подигоше глас
говореи: Узми са земе таквога, ер он не треба да живи!

Зашто е рекао: Сами знау! Рекао е то не да би противуречио Христу, него у жеи
да разуме тако несхвативу ствар. Христос му, меутим, ние обашавао, него му
е само рекао да иде.
И када проливаху крв Стефана, итд. Подсетио их е на едно сурово убиство. Кад
их е Стефан у то време разобличавао, они то нису могли да поднесу.

23. И кад они викаху и збациваху хаине и бацаху прах у ваздух, 24. Нареди
заповедник да га одведу у табор, и рече да га биеем испитау да би дознао за
какву кривииу тако викаху на ега. 25. И кад га притегоше каишима, рече
Павле капетану кои онде стааше: Човека Риманина, и неосуена, зар вам е
дозвоено да биете? 26. А кад то чу капетан, приступи заповеднику и ави
говореи: Пази шта еш чинити, ер ова човек е римски граанин. 27. А
заповедник приступивши рече му: Кажи ми еси ли Риманин? А он рече: Да.
28. А заповедник одговори: а сам за велику цену ово граанство добио. А
Павле рече: а сам се и родио у ему. 29. Онда одмах одступише од ега они
што хтедоше да га испитуу, а и заповедник се уплаши када дознаде да е
Риманин и што га беше свезао.

Да би дознао за какву кривицу. Меутим, требало е да од их дозна, будуи да су
викали, да их упита, шта су подозревали у Павловим речима. Меутим,
заповедник едноставно угаа властима и чини има на во-у, ер се ние бринуо о
томе да поступи што праведние, него како да утиша ихов гнев, макар и
неправедан.
Човека Риманина и неосуена... Павле ние слагао, када е рекао да е он
Риманин. егов отац е, ради угледа, купио себи ово граанство за новац, ер су
они, кои би се удостоили да носе ово име, уживали велике почасти. Павле то каже
да се, у случау еговог кажаваа, не би односили према ему с презиром. Ако
би га казнили, ствар би кренула другачиим током и ега би убили. Сада пак, иако
не због другог разлога него само због тога што е Риманин, не само да га нису
казнили, него су га и пустили. Павле наводи два преступа у еговом кажавау:
први е та, што су хтели да га казне без суда, а други та, што су хтели да казне
Риманина. Због тога су се ош више уплашили.
А Павле рече: А а сам се и родио у ему. Погледа, и егов отац е био Риманин.
И пре него што се Павле родио, Киликиа е била под влашу Римана. Због тога е
еговом оцу, када е прешао под ихову власт, било неопходно да буде Риманин.
Сагласно пророчанству, Павле е био свезан у ерусалиму, и испунила се пророчка
реч. Шта се затим догодило? Заповедник е одвезао Павла и одвео га код удеаца.
Према томе, ние лаж да е он Риманин. Заповедник се због тога и уплашио, ер е
он био Риманин и човек племенитог рода.

30. Сутрадан пак желеи да поуздано дозна зашто га оптужуу удеци, пусти
га из окова и заповеди да доу првосвештеници и сав Синедрион ихов, па
сведе Павла и постави га пред има.

ДВАДЕСЕТ ТРЕА ГЛАВА


1. А Павле упери поглед на Синедрион и рече: уди брао, а сам са свом
добром савести живео пред Богом до самога овога дана. 2. А првосвештеник
Ананиа заповеди онима што стааху до ега да га биу по устима. 3. Тада му
рече Павле: Тебе е Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по
закону, а насупрот закону заповедаш да ме биу. 4. А они што стааху унаоколо
рекоше: Зар првосвештеника Божиега вреаш? 5. А Павле рече: не знадох,
брао, дае првосвештеник, ер е писано: Не говори зло старешини народа
свога.

А Павле упери очи на Синедрион. Више не говори ни народу ни гомили.
а сам са свом добром савести живео, т. не видим у своим поступцима да сам у
било чему крив пред вама и да сам достоан ових окова.
И ти седиш те ми судиш по закону, и насупрот закону заповедаш да ме биу.
Преступауи закон, т. будуи крив за безакое, као да каже: будуи достоан
многих казни.
Зар првосвештеника Божиега вреаш? Не знадох, дае првосвештеник... Као што
е рекао: И ти седиш те ми судиш по зако-у? Павле се претвара да не зна; то,
меутим, ние било штетно, него корисно за слушаоце. Меутим, а сам потпуно
уверен да Павле ние знао да е Ананиа првосвештеник, ер е он (Павле) тек
недавно стигао у ерусалим, ние се виао с удецима и Ананиу е угледао меу
многим другим лицима. Уосталом, меу многим и различитим лицима,
првосвештеник е био неприметан.
Зидом окреченим назива га стога што, иако е Ананиа узимао блистави лик човека
кои наводно штити закон и суди по закону, егове мисли су биле безаконите.
Павле услед тога и разобличава егов лице-мерни изглед споаше наклоности
према закону.

6. А Павле схвативши да е едан део садукеа а други фарисеа, повика у
Синедриону: уди брао, а сам фарисе, син фарисеев, за наду и за
васкрсее мртвих мени се суди. 7. А кад он ово рече, настаде распра меу
фарисеима и садукеима, и раздели се народ. 8. ер садукеи говоре да нема
васкрсеа, ни анела, ни духа, а фарисеи признау обое.

а сам фарисе. Опет говори на удски начин, али е свугде преиспуен благодау.
Он их, меутим, ни овде не обмауе, ер е по прецима фарисе. Како удеци нису
хтели да кажу због чега га оптужуу, он сматра да е принуен да то сам каже: За
наду и за васкрсее мртвих мени се суди, и оправдава се самом иховом оптужбом
и клеветом. Будуи да су били неразумни, садукеи, можда, нису знали ни за Бога,
и због тога не веруу да е бити васкрсеа. Фарисеи пак исповедау и едно и
друго.
Меутим, садукеи не признау три тврде (васкрсее, постоае анела и
постоае духа). Како онда писац каже: обое? Тако што су дух и анео едно. Осим
тога, речу: обое (и едно и друго) подразумева сва три предмета. Назад, списе
необразованих уди и рибара не би требало мерити мером прекрасног споашег
дотериваа, коом се одликуу дела образованих писаца, ер се из тога раау
ереси.

9. И настаде велика вика, и уставши кижевници од стране фарисеа
препираху се говореи: Никакво зло не налазимо на овоме човеку; ако ли му
то говори дух или анео, не ратумо против Бога. 10. А када настаде велика
сваа, побоавши се заповедник да Павла не растргну, заповеди да сиу
воници и да га отргну од их и одведу у логор.

Ако ли му пак Говори дух или анео... Нешто недостае за пуноу мисли. Не знамо,
каже, да ли му дух или анео дошаптава садржа беседе. Ако е то рекао неки од
фарисеа, онда речи: говори му дух или анео треба разумети на следеи начин: ево,
он говори о васкрсеу; очигледно да му е дух или анео предао учее о
васкрсеу.
Побоавши се заповедник... Боао се да не растргну Павла, ер е ова рекао да е
Риманин, и он би доспео у велику опасност због тога. Назад, уграбили су га
воници, а мислим као свое власништво.

11. А идуе нои стаде Господ пред ега и рече: Буди храбар, Павле, ер као
што си сведочио за Мене у ерусалиму, тако ти ваа и у Риму сведочити. 12.
Када пак свану дан, учинише неки од удеаца заверу и заклеше се да нее ни
ести ни пити докле не убиу Павла. 13. А беше их више од четрдесет кои ту
заверу учинише. 14. Ови приступшие првосвештенику и старешинама и
рекоше:

Стаде Господ пред ега, ер е Господ Утешите у недаама. Меутим, Он се
Павлу ние авио пре него што е ова доспео у опасност (ер нас Господ крепи и
посредством недаа), и након Свог аваа благоволео е да спасе егов живот
удским средствима.

Заклетвом се заклесмо да неемо ништа окусити док не убиемо Павла. 15.
Сада, дакле, ви са Синедрионом кажите заповеднику да га сутра сведе к вама,
као да бисте хтели дознати бое о ему, а ми смо спремни да га убиемо пре
него се он приближи.

Заклетвом се заклесмо. Уместо да каже: они су рекли да се одричу вере у Бога,
уколико не учине то, што су наумили. На та начин су, дауи лажно обеае, под
заклетвом као варалице; да им е успело да убиу Павла, они би опет били под
клетвом, као убице, или би их Бог предао анатеми.

16. А син сестре Павлове, чувши за ову заседу, дое и уе у логор и ави Павлу.
17. Павле пак, дозвавши едног од капетана, рече: Ово момче одведи
заповеднику, ер има нешто да му ави. 18. А он га узе и доведе заповеднику, и
рече: Сужа Павле дозва ме и замоли да теби доведем ово момче кое има
нешто да ти каже. 19. А заповедник узевши га за руку и отишавши насамо,
питаше га: Шта е то што имаш да ми авиш? 20. И рече: удеци се
договорише да те замоле да сутра сведеш Павла има у Синедрион, као да би
хтели нешто тачние испитати о ему. 21. Али их ти немо послушати, ер га
вребау их више од четрдесет уди кои су се заклели да нее ни ести ни
пити докле га не убиу; и сад су готови, и чекау твое обеае. 22. Заповедник
онда отпусти момче заповедивши му: Никоме не казу да си ми ово авио. 23. И
дозвавши двоицу од капетана, рече: припремите двеста воникада иду у
Кесариу, и седамдесет коаника, и двеста стрелаца, по треем часу нои. 24.
И нека доведу кое да посаде Павла и спроведу га жива до Феликса
управника.

А син сестре Павлове чувши за ову заверу... Према Божием устроству, догодило се
да удеци нису приметили како е он могао да их чуе. Павле се поново спасава
захваууи удско опрезности, ер он све, чак и заповедника, остава у
неизвесности, да се ствар не би открила. Не би требало осуивати Павла због тога,
што е страховао од опасности. То сведочи едино о слабости егове природе (ер е
био човек), и треба да послужи као похвала егово вои. Иако се плашио удараца
и смрти, он због тог страха ние учинио ништа недостоно себе.

25. И написа писмо са оваквом садржином: 26. Клаудие Лисиа, мономе
управнику Феликсу поздраве. 27. Човека овога ухватише удеци и хтедоше
да га убиу; а пак доох са воницима и отех га, дознавши да е Риманин. 28.
И желеи дознати узрок за кои га оптужуу доведох га у ихов Синедрион. 29.
И наох да га оптужуу за питаа закона иховог, и да нема никакве кривице
коа заслужуе смрт или окове. 30. Када ми е пак приавена завера удеаца
против овог човека, одмах га послах теби, заповедивши и еговим тужиоцима
да пред тобом кажу шта имау на ега. Буди здраво! 31. Тада воници, као
шшо им се заповеди, узеше Павла и одведоше га ноу у Антипатриду. 32. А
сутрадан, оставивши коанике да иду с им, вратише се у логор. 33. И они
дошавши у Кесариу и предавши писмо управнику, изведоше и Павла пред
ега. 34. А управник прочитавши писмо, запита из кое е он области, и
дознавши да е из Киликие рече: 35. Саслушау те када стигну и твои
тужиоци.

Нема никакве кривице коа заслужуе смрт... Ево и писма, кое е написано и у
егову одбрану и као оптужба удеаца. Погледа, Павла за невиног не признау
удеци, него иноплеменици, као што е и Пилат сматрао да е невин Христос.
И заповеди да Га чувау у Иродово судници.

ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА


1. А после пет дана сие првосвештеник Ананиа са старешинама и са ретором
неким Тертулом, кои оптужшие Павла управнику. 2. А кад га дозваше, поче
ега Тертул тужити говореи: 3. Да под тобом живимо у великом миру, и да се
правице овом народу чине твоим стараем, признаемо са сваком
захвалношу свагда и свуда, племенити Феликсе! 4. Али да ти много не
досауем, молим те да нас укратко саслушаш по твоему снисхоеу.

У суднии Иродово. Значано е, да е у Кесарии постоала Иродова судница
(преториа).
Кои оптужшие Павла управнику. Поново у речима нешто недостае да би се
исказала пуноа мисли, коа би требало да буде следеа: они су поднели писану
тужбу против Павла.
Да под тобом живимо у великом миру. Видиш, како од самог почетка настои да
похвалама приклони судиу на своу страну и како се труди да Павла прикаже као
новатора и бунтовника.

5. ер наосмо овог човека да е куга, и да подиже буну против свих удеаца
по целом свету, и да е коловоа Назареске ереси. 6. Кои покуша и храм да
оскрнави; ега и ухватисмо и хтедосмо да му судимо по закону нашему. 1. Али
дое Лисиа заповедник и са великом силом оте га из наших руку и посла теби.
8. Заповедивши да егови тужиоци доу к теби; од ега можеш сам,
испитавши га, дознати о свему ономе, зашто га ми тужимо. 9. А и удеци се
сагласише говореи да е то тако.

Припадати назарецима сматрало се за срамну ствар; Тертул зато унижава Павла и
с те стране, ер е Назарет био ништаван град. Назареце назива еретицима, као да
е и таква секта постоала код удеаца. Тертул е, меутим, био елин; зато е и
беседио и оптуживао Павла.

10. А Павле одговори кад му уиравник даде знак да говори: знауи да си ве
много година праведни судиа овом народу, са веим расположеем себе
браним. 11. Ти можеш дознати да нема више од дванаест дана како а изиох у
ерусалим да се помолим Богу. 12. И нити ме затекоше у храму, нити у
синагогама, нити у граду да се с ким препирем или да стварам узбуну у
народу. 13. Нити они могу доказати оно, за шта ме сада оптужуу. 14. А ово ти
признаем, да тим Путем, кои они називау ерес, а служим Богу отачком,
верууи свему ономе што е написано у Закону и Пророцима. 15. Имауи
надае на Бога да е бити васкрсее мртвима, и праведницима и
грешницима, кое и сами сви чекау.

Толико сам, каже Павле, далеко од тога да подижем побуну, да сам у ерусалим
дошао ради поклоеа. Заустава се на то мисли зато, што е она представала
снажан доказ егове невиности.
а служим Богу отачком, верууи... Када и након призива да буде Христов
апостол Павле каже да служи Богу отачком, он тиме показуе да е Бог Старог и
Новог Завета едан исти Бог. Путем назива веру или предае.

16. Због тога пак и сам се трудим да имам чисту савест пред Богом и удима.
17. И после много година дошао сам да донесем милостиу народу своме и да
принесем жртве. 18. У томе наоше ме очишена у храму, не са светином нити
са буком, 19. Неки удеци из Азие кои су требали дои преда те да се туже
ако имау што на мене. 20. Или ови сами нека кажу, ако су нашли на мени
какву кривицу, када сам стаао пред Синедрионом. 21. Осим ове едне речи
коу узвикнух стоеи меу има: За васкрсее мртвих ви ми данас судите.

Због тога пак и сам се трудим да имам чисту савест. Савршену врли-ну
проавуемо онда, кад удима не даемо повод за саблазан и кад настоимо да
пред Богом будемо непорочни.
Ови сами нека кажу, ако су нашли намени какву кривицу т. ако су нашли неправду
на збору, када е начиена тужба. О томе, да а говорим истину, сведоче они исти
кои ме оптужуу. Неизбегавае клеветника и спремност да се свакоме да одговор
есте несумиви знак праведности. У почетку су се вреали и због тога, што а
проповедам васкрсее из мртвих, ер се након те проповеди лако могло
присаединити и оно, што се односи на Христа, односно, да е Он васкрсао.

22. А када Феликс чу ово, одгоди им, знауи врло добро за ова Пут, и рече: Када
дое Лисиа заповедник, извидеу вашу ствар. 23. И заповеди капетану да се Павле
чува, и да му се учини олакшае, и да се ниедном од егових блиских не забрауе
служити му и долазити к ему.

Одгоди им. Намерно е одложио ову ствар, т. не зато да би е изучио, него да би
удаио удеце и да би олакшао Павлу, ер ние хтео да га кажава због их.
Знауи врло добро за ова Пут, рече: када дое Лисиа... Научен из Старог Завета
ономе, што се односило на Христа, Феликс е добро познавао Павлову веру, али га
ние ослободио услед човекоугааа, као што е речено у наставку.
Хотеи удецима учинити на воу. Можда е мислио и да е од Павла добити
новац. Феликс е знао за оно што се односило на Христа, ер е имао жену удеку,
од кое е често слушао о томе.

24. А после неколико дана дое Феликс са Друсилом, женом своом коа беше
удека, и дозвавши Павла слушаше од ега о вери у Исуса Христа. 25. А кад
он говораше о правди и уздржау и о будуем суду, уплаши се Феликс и
одговори: Иди за сада, а кад узимаднем времена позвау те. 26. Уедно се пак
надао да е му Павле дати новца да би га пустио, зато га е и дозивао често и
разговарао с им. 27. А кад се навршише две године, дое Феликсу за
наследника Поркие Фест. А Феликс, хотеи удецима учинити на воу,
остави Павла у сужаству.

ДВАДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА


1. А Фест онда, ступивши на дужност у покраини, изие после три дана из
Кесарие у ерусалим. 2. Тада се поавише пред им првосвештеник и прваци
удески против Павла, и моаху га. 3. Тражеи услугу против ега, да га
пошае у ерусалим, стварауи заседу да га убиу на путу. 4. А Фест одговори
да се Павле држи у Кесарии, и да е он сам ускоро онамо отии. 5. Кои,
дакле, могу од вас, рече, нека поу са мном, па ако има каква кривица на томе
човеку, нека га туже.

Са Друсилом женом своом. Будуи удека она се, противно закону, удала за
елина или е, можда, иако удека, удаом постала елинка. Због тога е она, желеи
да преобрати мужа и да га учини придошлицом, и ему предала своу веру.
Уплаши се Феликс. Павлове речи имале су толику снагу, да се чак и заповедник
уплашио.
Зато Га е и дозивао често и разговарао с им. Видиш ли каквом истинитошу
одише оно што е написано? Често е позивао Павла, али не зато што му се дивио
или што е одобравао егове речи, него зато што се надао да е му дати новац.

6. А пошто проведе код их не више од десет дана, сие у Кесариу, и сутрадан
седе на судиску столицу и заповеди да доведу Павла. 7. Када Га пак доведоше,
стадоше унаоколо удеци кои беаху дошли из ерусалима и многе и тешке
кривице изношаху на Павла, коих не могаху доказати. 8. А он се брааше: Ни
Закону удескоме, ни храму, ни есару, шта сагреших. 9. Али Фест, хотеи
удеиима учинити по вои, одговори Павлу и рече: Хоеш ли да идеш горе у
ерусалим и онде да ти судим за ово? 10. А Павле рече: а стоим на суду
есареву, где и треба да ми се суди. удецима ништа нисам скривио, као што
ти набое знаш. 11. Ако ли сам скривио или учинио нешто што заслужуе
смрт, не марим умрети; ако ли ништа нема од онога за што ме ови оптужуу,
нико ме не може има предати. есара призивам! 12. Тада Фест, поговоривши
се са саветницима, одговори: на есара си се позвао, есару еш пои.

Ни Закону удескоме... Ево асног и отвореног исказа: а сам, каже Павле, у свему
остао чист, нисам сагрешио ни против Бога, ни против за-кона, ни против човека,
ни против цркве (храма), т, никада нисам срамотио удеске храмове, подигнуте од
камена, иако знам и проповедам да Бог не обитава у рукотвореним храмовима.
Исто тако, никада нисам ражалостио савест удеаца вреауи ихове свештенике,
иако више не марим за удеске првосвештенике. Израз: а стоим на суду есареву,
значи: хоу да идем у Рим код есара, и да ми се тамо суди. Захтевам то, каже, од
тебе.

13. А пошто прое неколико дана, Агрипа цар и Верникиа сиоше у Кесариу
да поздраве Феста. 14. И будуи да онде боравише много дана, изложи Фест
цару Павлову ствар говореи: еднога човека оставио е Феликс као сужа.
15. Поводом коега, кад а беах у ерусалиму, поавише се првосвештеници и
старешине удеске захтевауи да се он осуди.

Агрипа цар. Агрипа е био или царев намесник у источним провинциама, па су га
због тога називали царем, или е, можда, и он сам био цар на Истоку, у време док е
Нерон владао на Западу и имао резиденциу у Риму. Назив "есар" на римском
(латинском) езику значи "цар", ер су се сви римски цареви, док су били цареви,
називали есарима (цезарима). Ти називи, меутим, нису били ихова лична имена.
Приметио сам то стога да неко, на основу тог општег назива, не би помислио да се
у време едног истог цара и Господ родио и Павле умро. Како показуе хроноло-
гиа, Господ се родио у време есара Августа,[1] а умро е након тридесет две
године, у време Тибериа Августа.[2] Павле е мученички пострадао у време
Нерона,[3] тридесет две године након смрти Господа. Ирод е био царски намесник,
и због тога су га називали царем.

16. а им одговорих да ние обича Римана да се преда неки човек на смрт
пре него се оптужени суочи са онима кои га туже и недобие прилику за
одбрану од оптужбе. 17. А када се они овде састадоше, никаква одлагаа не
учиних, но сутрадан седох на судиску столицу и заповедих да доведу човека.
18. Око ега стадоше тужиоци и ниедне кривице коу а претпоставах не
изнесоше.

Ние обича Римана. Одатле е асно да е Пилат, предавши Исуса удецима,
учинио то са злочиначким цием, ер е он и суд Божии и римски закон презрео у
то мери да би, предавши невину крв на смрт, угодио убицама, иако е за тако
противзаконит поступак био одговоран пред римским царем, кои га е и послао за
старешину у границама ерусалима.
Око ега стадоше тужиоци и ниедне кривиие не изнесоше. Тужиоци су га
клеветали, али ништа нису могли да докажу; ихова клевета и дрскост изгледали
су сумиво, и разматрае дела ништа ние потврдило.

19. Него имаху против ега некаква питаа о своем вероисповедау, и о
некоме Исусу кои е умро, за коега Павле твраше да е жив. 20. А а у
недоумици по овоме спору рекох да ли би хтео ии у ерусалим и тамо да му се
суди за ово. 21. Када пак Павле затражи да га чувамо до пресуде Августове,
заповедих да га чувау докле га пошаем есару. 22. А Агрипа рече Фесту: И
сам бих желео чути тога човека. А он рече: Сутра еш Га чути. 23. Сутрадан
пак, кад Агрипа и Верникиа дооше са великим саем и уоше у судницу са
заповедницима и наугледниим удима града, и када Фест заповеди,
доведоше Павла. 24. И рече Фест: Агрипа царе и сви уди кои сте с нама,
погледате овога човека због коега е све мноштво удеаца и у ерусалиму и
овде наваивало на мене вичуи да не треба више да живи.

И о неком Исусу. Природно е што каже: о неком Исусу, ер е то био човек на
власти и ние обраао пажу на Господа.
А а у недоумици по овоме спору... Разматрае таквог дела оставило е судиу у
недоумици,ер е та ствар превазилазила егово разумевае.
До пресуде Августове. Августом, исто као и есарем, називау цара; ега називау и
господаром.

25. А а дознавши да он ние нишша учинио што заслужуе смрт, а и он сам
уложи призив светломе есару, одлучих да га пошаем. 26. За ега немам шта
поуздано писати господару. Зато га приведох пред вас, а особито преда те,
Агрипа царе, да бих, по учиеном испитивау, имао шта писати. 27. ер ми се
чини неразумно сужа послати, а кривице егове не навести.

Ние ништа учинио што заслужуе смрт. Назад, и сам судиа сведочи о Павлу да
ние крив; меутим, он ние ослободио Павла. Господ е устроио да Павле призове
есара (а било е неопходно да се они, кои су призвали есара, пошау у Рим),
како би се испунило предсказае самог Павла, односно: Ваа ми и Рим видети
(19; 21).
Погледа како Павле, напустивши све, и родитее и васпитаче, долази у Рим чист
од сваке суме.





НАПОМЕНЕ:
1. Октавиан Август (27 пре Христа - 14 после Христа), римски император.
Након што е вештом политиком постепено укинуо републику и приграбио
сву вону и политичку власт, постао е апсолутни господар Рима. У том
периоду, Римани су начеше ратовали на Западу, док су на Истоку
постизали углавном дипломатске успехе. Пошто е у то доба држава
доживела економски просват и опоравила се од дугогодиших граанских
ратова, у римско историографии е време Августове владавине величано
као "златни век".
2. Римски цар Тиберие (14-37 г.) био е усвоеник и наследник Октавиана
Августа. На власт е дошао када му е било ве педесет година, као веома
искусан восковоа и дипломата. Тацит га карактерише као подозривог,
лицемерног, свирепог и неповеривог.
3. Луцие Домоцие Нерон (54-68 г.), римски цар, познат по своо
неуравнетежености и суровости. Период егове владавине пратиле су
завере у Риму и побуне у провинциама. Измеу осталог, тада е почела и
побуна у удеи, као и сурови прогони хришана кои су оптужени да су
спалили Рим. Назад, против нерона су се побунили и преторианци
(гардисти) кои су га протерали из Рима и приморали да изврши
самоубиство.

ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА


1. А Агрипа рече Павлу: Допушта ти се да говориш сам о себи. Онда Павле
подигавши руку поче одбрану. 2. Сматрам себе среним, царе Агрипа, што у
се данас пред тобом бранити од свега за што ме оптужуу удеци. 3. Особито
што ти познаеш све удеске обичае и спорове. Зато те молим да ме стрпиво
саслушаш. 4. Мое, дакле, живее од младости, кое е од почетка било меу
народом моим у ерусалиму, знау сви удеци. 5. Кои ме знау од рание, а ко
хое посведочити, да по настрожио струи наше вере живах као фарисе. 6.
И сада стоим пред судом због наде у обеае кое Бог даде оцима нашим, 7. До
коега наших дванаест племена, усрдно служеи дан и но, надау се да е
достии. За ову наду, царе Агрипа, оптужен сам од удеаца. 8. 3ашто ви
сматрате да е невероватно да Бог мртве васкрсава?

Сматрам себе среним, царе Агрипа, што у се данас пред тобом бранити. Павле
ние тако говорио да би поласкао цару (нипошто!), него зато што е желео да и цар
од тога има користи. Она, коег тек што су испитивали на суду, своом честитошу
е толико утицао на судиу и придобио га, да е Агрипа пред свима рекао: ош мало
па еш ме наговорити да постанем хришанин (ст. 28).
Особито што ти познаеш свеудеске обичае и спорове. Будуи тога свестан,
Павле е требало да се плаши што е му судити човек кои све зна; меутим, не
узмицати пред таквим судиом, кои исцрпно познае све што се догодило, значи
имати чисту савест.
Знау сви удеци, кои ме знау од рание. То значи: удеци знау истину, али нее
да буду ени сведоци, него самовоно лажу и греше против мене.
По настрожио струи (у оригиналу: ереси) наше вереживах као фарисе. За-
нимиво е да су и фарисеи били еретици (секташи), иако су они Писмо
истраживали и разумевали бое, него све остале удеске секте. Разумевали су га
бое, али не и истински, ер код их ние постоало истинско разумевае Писма.
Маривост е способна да исцрпно испита дело и да просуди о ему. Меутим, она
ние у стау да у потпуности схвати егову суштину; напротив, догаа се да
човека обмауе егов сопствени ум.

9. И а сам, заиста, и сам мислио да ми ваа много радити против имена Исуса
Назареанина. 10. Што и чиних у ерусалиму; и многе од светих а затварах у
тамнице, примивши власт од првосвештеника; и кад их убиаху, а се
саглашавах.11. И по свим синагогама, често их мучеи приморавах да хуле, и
са превеликом арошу против их, гонио сам их чак и у туим градовима.

И а сам, заиста, и сам тако мислио. Према мом мишеу, каже Павле, чинило ми
се да тако и треба да буде.
Често их мучеи. Многи су, подстицани аволом и демонима, чинили недоличне
ствари а а сам, мо-жда, био и ароснии од их, кад сам по своо вои чинио зло.

12. И тако идуи у Дамаск, са овлашеем и нарееем од првосвештеника,
13. У подне, царе, видех на путу с неба велику светлост веу од сиаа
сунчанога, коа обаса мене и оне што иаху са мном. 14. А кад ми сви падосмо
на зему, чух глас где говори мени и казуе евреским езиком: Савле, Савле,
зашто Ме гониш? Тешко ти е против бодила праати се! 15. А а рекох: Ко си
Ти, Господе? А Он рече: а сам Исус коега ти гониш. 16. Него устани и стани
на ноге свое; ер ти се за то авих да те поставим за служитеа и сведока
овоме што си видео и што у ти показати. 17. Избавауи те од народа
удеског и од незнабожаца у кое те а шаем. 18. Да им отвориш очи да се од
таме обрате светлости и од власти сатанине Богу, да вером у Мене приме
опроштее греха и удео са освеенима.

Светлост веу од сиаа сунчанога. Саопштавауи о сиау светлием од чулне
светлости и сматрауи да е немогуе да светлост Исусову упореди са сунчевом
светлошу, Павле, да би пренео ово авае онако, како удски слух може да га
прими, каже: ова светлост далеко превазилази сунчеву светлост.

19. Зато, царе Агрипа, а не беах непокоран небеском виеу; 20. Него напре
онима у Дамаску и ерусалиму, затим по сво земи удеско и незнабошцима
проповедах да се покау и да се поврате Богу, чинеи дела достона покааа.

Не беах непокоран. Уверио сам се кроз то авае, каже Павле. Господ ме е тим
виеем преобратио и на та начин уверио да не одлажем дело. То виее е чисто
созерцае, кое превазилази удске снаге. Телесни човек ега не може да види,
уколико егове очи не отвори натчовечанска сила.

21. Зато ме удеци ухватише у храму и хтедоше да ме растргну. 22. Али
добивши помо од Бога стоим до самога овога дана и сведочим малом и
великом, не казууи ништа осим оно што су Пророци и Мосе казали да е
бити. 23. Да е Христос пострадати, и да е бити први из васкрсеа мртвих, и
да е авити светлост народу удескоме и незнабошцима.

Не казууи ништа осим оно што су Пророци и Мосе казали да е бити. Да су
Пророци предсказивали о страдау Христовом, толико е познато да е сувишно и
да се говори о томе. Да е и Мосе то предсказивао, види се из тога што е он то
рекао у име удино: Спусти се и леже као лав и као ути лав; ко е Га пробудити
(1. Мос. 49; 9)?
асно е да овде мисли на смрт и васкрсее Христа. Мосе, е, меутим, предсказао
и страдае, тако да каже и следее: И живот е тво бити као да виси према теби
(5. Мос. 28; 66).
Први из васкрсеа мртвих. Исус е први устао и више ние умро. Они пак, кое е
васкрсао Он или егови ученици поново су умрли, у очекивау будуег свеопштег
васкрсеа.

24. А када он себе овако правдаше, рече Фест снажним Гласом: Лудуеш,
Павле! Многе те киге изводе из памети! 25. А он рече: Не лудуем, мони
Фесте, него казуем речи истине и разума. 26. ер за ово зна цар, коем и
говорим слободно; ер не веруем да му е што од овога непознато.

Лудуеш, Павле. Будуи да е Павле свое речи непрестано управао цару, Фест е,
донекле се увредивши и видевши Павлову одважност, ово изговорио услед зловое
и гнева. Павле му обашава разлог, због коег е свое речи управио ка цару.

ер се ово ние догодило у неком углу. 27. Веруеш ли, царе Агрипа,
Пророцима? Знам да веруеш. 28. А Агрипа рече Павлу: ош мало па еш ме
наговорити да постанем хришанин. 29. А Павле рече: Молио бих Бога и за
мало и за много да би не само ти него и сви кои ме слушау данас били такви
као и а што сам, осим ових окова. 30. И кад он ово рече, устаде цар и
управник и Верникиа и кои сеаху с има. 31. И удаивши се разговараху
меу собом: Ова човек ние учинио ништа што заслужуе смрт или окове. 32.
А Агрипа рече Фесту: Ова човек могаше бити пуштен да се ние позвао на
есара (И тако реши управник да Га пошае есару).

За ово зна цар (ст. 26). Павле овде говори о крсту и о васкрсеу, ер се учее о
томе раширило по читаво васеени. Каже то и да би доказао, да е Агрипа све
знао, и готово да осталима кои су били присутни каже: "Требало би да и ви то
знате", ер е такав смисао следеих речи: Ово се ние догодило у неком углу. Молио
бих Бога и за мало и за много, да би не само ти... осим ових окова. Иако су окови за
име Христово и достони славе, Павле е додао те речи, т. осим ових окова,
прилагоавауи се разумевау присутних.
Шта то кажеш, блажени Павле: осим ових окова? Каква е твоа одважност, ако се
стидиш окова и ако их избегаваш? А зар се у своим Посланицама ниси свагда
хвалио оковима и називао себе сужем? Зар ниси свагда истицао ланце уместо
диадема? Шта се, дакле, догодило, да од себе удауеш окове?
а сам их, каже он, нити удауем од себе, нити их се стидим, него тако говорим
услед снисхоеа и због слабости слушалаца, ер они ош нису у стау да прихвате
моу похвалу. Од Господа сам дознао да нико не мее закрпу од нове хаине на
стару хаину (Лк. 5; 36), зато сам тако и рекао.

ДВАДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА


1. И како би одлучено да отпловимо у Италиу, предадоше и Павла и неке
друге суже капетану есареве чете, по имену улие. 2. А кад уосмо у лау
адрамитску с намером да пловимо у азиска места, отиснусмо се; с нама беше
Аристарх, Македонац из Солуна. 3. Други дан пристадосмо у Сидон. А улие
човекоубиво поступауи према Павлу допусти му да одлази приатеима да
би се старали о ему.

С нама беше Аристарх. То, што е Аристарх био присутан и што е Павлов
сапутник, било е веома корисно, ер е требало да у Македонии извести о свему
што се догодило Павлу.
А улие човекоубиво поступауи према Павлу. Било е сасвим природно да води
и подржава Павла, коег су мучили окови и страх. Погледа, како писац не скрива
ни то, да е и Павлу била потребна брига других.

4. И оданде кренувши пловисмо испод Кипра, пошто ветрови беху супротни. 5.
И препловшши пучину киликиску и памфилиску, доосмо у Миру Ликиску.
6. И онде нашавши капетан лау александриску коа плови у Италиу, укрца
нас у у. 7. Пловивши пак много дана споро, и едва дошавши према Книду,
ер нам ветар не даде, допловисмо под Крит код Салмоне. 8.И с муком пловеи
поред обале, приспесмо у неко место кое се зове Добра пристаништа близу
коега беше град Ласеа.

Лаа александриска, каже. Вероватно да су се и они упутили у Азиу да би
обавестили о ономе, што се догодило Павлу, као што е Аристарх обавестио
Македониу.

9. Па како прое доста времена и ве пловее не беше без опасности, ер и
пост ве беше прошао, саветоваше Павле, 10. Говореи им: уди, видим да е
пловее бити с муком и великом штетом, не само за товар и за лау, него и
за животе наше.

ер и пост ве беше прошао... Мислим да овде говори о удеском посту, ер е
Павле отпловио много времена после Педесетнице, тако да су у границе Крита
стигли готово пред зиму. Да би показао да не пророкуе, него да говори према
досетивости, изражава се овако: Видим.., ер му не би одмах поверовали у случау
да е то рекао као пророк.

11. Али капетан више верова кормилару и власнику лае, него Павловим
речима. 12. А пошто пристаниште не беше згодно за зимовник, саветоваху
многи да се одвезу оданде, не би ли како могли дои до Финика, да зимуу у
том пристаншиту критском кое гледа према угозападу и северозападу. 13. И
кад дуну уг, мишаху да им се жеа испуни, па подигнувши котву пловаху
покра Крита.

Али капетан више верова кормилару и власнику лае. Капетан е то учинио с
претпоставком да би више требало слушати уде вичне пловидби него путника,
кои ние искусан у том делу. На та начин, то е била грешка размишаа а не
грешка судбине.

14. Али не задуго потом дуну насупрот ему буран ветар кои се зове
североисточак. 15. И кад захвати лау и она се не могаше ветру протшити,
препустисмо се валовима да нас носе. 16. А кад проосмо мимо едног острва
кое се зове Клауда, едва могосмо уздржати чамац. 17. Кои извукавши,
употребише помона средства и подвезаше лау, па боеи се да не ударе на
спруд, спустише едра и тако дае пловаху.

У Писму не би требало стално тражити прецизне изразе. На пример, "противити се"
е израз кои е приличнии у односу на човека, него у односу на лау.

18. А кад нам веома досаиваше бура, сутрадан избациваху товаре. 19. И
треега дана своим рукама избаиисмо алат лаарски. 20. А кад се ни сунце ни
звезде много дана не поавише, и бура не мала навали, беше назад изгубена
свака нада да емо се спасти. 21. Пошто се дуго ние ело, то Павле стаде меу
их и рече: Требаше, дакле, о уди, послушати мене, и не отискивати се од
Крита, па избегнути ову муку и штету. 22. И ево сада вам саветуем да будете
расположеш, ер ниедна душа од вас нее пропасти, осим лае. 23. ер ове
нои стаде преда ме анео Бога чииесам и коем служим, 24. Говореи: Не бо
се, Павле! Ти мораш изии пред есара; и ево, Бог ти е даровао све кои плове
са тобом. 25. Зато, уди, будите расположени, ер веруем Богу да е тако бити
као што ми е речено. 26. Ми емо, дакле, бити избачени на неко острво. 27. А
кад би четрнаеста но и ми пловисмо по Адрии, око понои помислише
лаари да се приближавау неко земи. 28. И измеривши дубину наоше
двадесет хвати. И мало прошавши, опет измерише и наоше петнаест хвати.
29. Онда боеи се да како не ударе на подводне сшене, баиише са крме четири
котве, па се моаху да сване дан. 30. А кад лаари гледаху да побегну са лае,
и спустише чамац у море изговарауи се као да хое са прамт да спусте котве,
31. Рече Павле капетану и воницима: ако ови не остану на лаи, ви се не
можете спасти. 32. Тада воници одрезаше конопце на чамцу и пустише га те
паде. 33. А ош пре свитаа дана, моаше Павле све да еду, говореи: Данас
е четрнаести дан како чекате, и без ела проводите, ништа не окусивши.

И ево сада вам саветуем да будете расположени. После тако дуготране буре,
обраа им се без прекора и са жеом да му убудуе веруу. Оно, што се догодило,
показуе се као сведочанство о истинитости онога, што е он рекао. Затим
предсказуе две ствари, односно, да е лаа про-пасти и да е се они, кои су на о,
спасти и бити избачени на острво.
Ево, Бог ти е даровао све, кои плове са тобом. Дакле, да ту ние био Павле, сви
кои су се налазили на лаи морали би да погину. Због тога е лажно оно, што е
рекао Хомер:

Ниедан човек пак ние од смрти умак'о, мислим,
био он ра ил' унак, кад мака едном Га роди.
(Илиада, 6; 488, превод М. ури; дословно: Судбину, мислим, ние избег'о ниедан
земнородни,
ни човек храбар, ни плашив, кои год се на свет родио.)

Хомер тиме означава да се не може избеи смртни усуд, кои заедно с човековим
роеем одреуе и час човекове смрти. Меутим, ако е свима било одреено да
погину, судеи на уобичаени начин, требало е да погине и Павле, кои е без хране
провео на мору четрдесет дана!
Лажно умовае каже: Судбину ние избего'о ни човек храбар, ни плашив... Писмо
каже нешто сасвим другачие, односно: Праведник се спасава из очигледне
опасности. Дакле, Бог е Павлу подарио душе, док су лаа и све што е на о
пропали. На та начин се и овог пута због праведника спасавау и безбожници.
Догаа се, такое, да безбожник због свог безбожништва погине и пре времена, као
што каже Проповедник: Не буди безбожан, и не буди окрутан; зашто би умро кад
ние твое време (К. проп. 7; 17).
Тада воници одрезаше конопце на чамцу. Бог е устроио да на почетку не веруу
Павлу и да му затим поверуу, проверивши опитом егове речи, како се и
догодило. Погледа: капетан веруе Павлу, ер допушта да пропадне лаа; лаари
ош нису веровали, али су поверовали касние, ер су то били груби и неосетиви
уди.

34. Зато вас молим да узмете хране, ер е то за ваше спасее. А ниедноме од
вас нее пасти длака с Главе. 35. И рекавши ово, узе хлеб и заблагодари Богу
пред свима и, преломивши, стаде ести. 36. Онда се сви орасположише, па и
сами узеше храну. 37. А у лаи беаше нас душа свега двеста седамдесет и
шест. 38. Пошто се пак наситише ела, олакшаше лау избацивши пшеницу у
море. 39. А кад настаде дан, не препознаше зему, али угледаше неки залив са
песковитом обалом на коу решише, ако буде могуе, да извуку лау.

Павле е почео да еде зато, да не би умро од глади. Богу е заблагодарио због свега
што се догодило. Узе хлеб и заблагодари Богу. Евхаристиски чин нас поучава да
говоримо то исто: "Благодарим Ти, Боже, ер си нас удостоио..."

40. И одвезавши котве пустише у море и одрешише уедно и ужад на крмама,
па раширивши мало едро према ветру управише обали. 41. А када наиоше
на морски спруд, насукаше лау; и прамац се зари и остаде непомичан, а крма
се разбиаше од силе таласа. 42. Воници се тада договорише да побиу суже,
да кои не исплива и не утекне. 43. Али капетан, желеи сачувати Павла,
спречи ихову намеру и заповеди онима кои могу пливати да први искоче и
изиу на зему. 44. А остали, едни на даскама а други на нечем од лае. И
тако сви изиоше живи на зему.

Ужад су попустили кад е настао дан. Током дана насукала се и лаа да они, кои су
били на о, не би умрли од страха и да би видели испуее пророштва. Требало
би приметити да се убиае другог човека извршава добровоно и да судбина не
може да спречи извршавае убиства. Тако су се и воници добровоно одлучили
на дело убиства и хтели да му приступе; меутим, послушавши капетана, одустали
су - опет добровоно - од свое намере. Они су могли и да не послушау капетана,
ер их е било много и сила е била на ихово страни.
Меутим, воа и слободна жеа чине оно што хое и не чине оно што нее.

ДВАДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА


1. И кад се избавише с лае кои беаху с Павлом, шада сазнадоше да се острво
зове Малта. 2. А мештани нам указиваху не мало човекоубе, ер
наложивши ватру све нас примише због кише коа падаше и због зиме. 3. И
када Павле скупи гомилу граа и наложи на ватру, изае змиа од вруине и
уеде Га за руку. 4. А када видеше мештани змиу где виси о руци егово,
говораху едан другоме: Свакако е ова човек убица, ер га избавеног од
мора Правда не остави да живи. 5. А он отресе змиу у ватру и не претрпе
никакво зло.

И када Павле скупи гомилу граа... Док е Павле скупао грае, змиа е уела
егову руку, али му нимало ние нашкодила, ер е ова свети човек био
преиспуен вером. Спустивши жалац у руку апостола и не нашавши у о рану
греха, змиа е истог часа одскочила и бацила се у ватру, као да тражи казну за саму
себе. Ми се плашимо звери, ер не поседуемо свео-руже врлине.
Говораху едан другоме. Погледа да е и код варвара природно расуивае препуно
праведности. Не само да просто осууу, него с осеаем сажаеа (састрадаа)
разговарау едни с другима.

6. А они очекиваху да е он отеи или одедном пасти мртав. Но, кад задуго
чекаше, и кад видеше да му ништа зло не би, променише се и говораху да е он
бог.

Очекиваху да е он отеи, т. мислили су да е се Павлово тело распрснути.
Кад задуго чекаше... Чудо се ние одмах проавило, него су уди неко време
морали да чекау на ега. На та начин, та поава ние била обмана или само
вештина.
Говораху да е он бог, ер су имали обича да свакога, ко учини нешто необично,
називау богом. Слично томе, и древни уди су боговима називали оне, кои су
телесном снагом, као Херакле, из-вршавали вее подвиге него ихови
савременици, или пак оне кои су, као Симон у Самарии, избезумивали
посматраче магиском вештином.

7. Око места пак онога беаху имаа поглавара од острва, по имену Публиа,
кои нас прими и убазно угости три дана. 8. А догоди се да отац Публиев
имаше грознииу и срдобоу и лежаше. ему Павле уе, па помоливши се
Богу и положивши руке на ега, исцели га. 9. Када се пак то догоди, и други
на острву кои беаху болесни долажаху, и исцеиваху се. 10. И они нам
указиваху велике почасти, а кад поосмо спремише што нам е било потребно.

Публие е био гостоубив човек ер их е примио не знауи ништа о има и само
из сажаеа према ихово судбини. Он е прихватио две стотине осамдесет уди,
видевши у томе корист за себе.
Отац Публиев имаше грозницу и срдобоу... Срдобоа е била тешко исцеива
болест; Павле у е исцелио, што е многе преобратило у веру.

11. А после три месеца одвезосмо се на лаи александриско, коа е била
презимила на острву, и имаше ознаку Диоскура.[1] 12. И допловивши у
Сиракусу остасмо онде три дана. 13. А оданде обилазно приспесмо у Ригиу; и
после еднога дана, када дуну уго, доосмо други дан у Потиоле. 14. Онде
наемо брау и они нас замоле те останемо код их седам дана, и тако доосмо
у Рим.

Имаше ознаку Диоскура. Готово увек, а посебно на александриским лаама,
постоао е обича да се лево и десно од прамца брода изобража-вау такви ликови.
Како су, при тадашо владавини идолопоклонства, на то лаи вероватно били
представени Диоскури, отуда се може закучити да е крманош на о био
странац и идолопоклоник, као што и Исаиа на едном месту каже: Испловие на
туинским лаама и похитае на море.

15. И тамоша браа, начувши за нас, изиоше нам у сусрет до Апиева трга и
Три крчме. И кад их виде Павле, заблагодари Богу и охрабри се. 16. А кад
доосмо у Рим, капетан предаде суже воводи.

До Апиева трга... Означава нека места испред Рима. Прво, т. Апиев трг, есте
место на коем се налазила Апиева статуа. Због тога е, вероватно, то место и
названо тргом, местом испред статуе. Под крчмама треба подразумевати
гостионице.

16. Али Павлу се допусти да живи засебно с воником кои га чуваше. 17.
После пак три дана сазва Павле прваке удеске. И кад се ош скупише,
говораше им: уди брао, а ништа неучиних против народа или обичаа
отачких, и предан сам из ерусалима као сужа у руке Риманима. 18. Они
пак испитавши ме, хтедоше да ме пусте, ер се не нае на мени ниедна смртна
кривица.

И кад их виде Павле.., охрабри се. Иако е сатворио толико чуда, Павле е задобио
велику храброст због тога, што е видео брау. Одатле дознаемо, да е он на
удски начин прихватао и утеху, и противее.
Али Павлу се допусти... Павле е био толико уважаван да му е било допуштено да
живи одвоено. Како се и до тог доба капетан према ему благонаклоно односио,
утолико е то више учинио сада.
С воником кои Га чуваше, да би спречио нове завере против Павла, ер воник
ега ние чувао, него е мотрио да му се не догоди нека неприатност.

19. Али кад се удеци успротивише, био сам принуен да се позовем на есара,
не као да бих имао сво народ за нешто оптужити. 20. Из тога разлога затражих
да вас видим и поразговарам; ер због наде Израиеве окован сам у ове ланце.

Како е Павле знао да е сасвим неумесно да се суди, а посебно код неверууег
човека, брани се и с едне и с друге сгране, односно, да ние поступио против
закона него да су, напротив, несумиво ега самог неправедно оптужили удеци,
и да ние по своо вои призвао есара, него да су му сами удеци за то дали
повод, ер нису ни помислили да ми суде по закону Цркве, ни да се потчине
законитом мишеу власти. Власти су хтеле да ме ослободе, али ме нису
ослободиле зато, што су се удеци томе успротивили. Шта то значи? Ти си призвао
есара да би оптужио удеце? Не, каже, него да бих избегао опасност.
Због наде Израиеве окован сам у ове ланце, односно, Писмо удецима остава
едну наду -Христа. Проповедауи ову наду, постао сам сужа.

21. А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за тебе из удее, нити дое ко
од брае да ави или каже нешто зло о теби. 22. Уосталом, желимо да чуемо од
тебе шта мислиш.

И пре Павловог доласка у Рим, удецима е саветовано да не прихва-те проповед о
Христу, и не само римским удецима, него удецима по васцело земи. Меутим,
одакле се то зна? У делима древних писаца налазимо да су свештеници,
кижевници и старешине, кои су живели у ерусалиму, написали посланице и
послали их у све земе, упутивши их удецима кои у има живе.
У тим посланицама они су Христово учее вреали као туе Богу, и убеивали их
да га не прихвате. Чини се да то исто означава и следее Исаиино пророштво:
Тешко земи коа сен чини крилима с оне стране река етиопских; коа шае
посланике преко мора, у лаама од сите по водама (18; 1-2). Тиме се означава да е
се безбожни глас уди, кои су населили удеу, у брзим лаама развеати преко
граница етиопске земе и до последих краева земе, и да е ихови апостоли,
пловеи по водама и препливавши море, продрети у све земе, разносеи
посланице и вреауи учее о нашем Спаситеу. Треба реи да е код удеаца све
до сада обича да апостолима, т. изасланицима или весницима, називау она лица
коа разносе посланице ихо-вих старешина. Следеи део пророштва говори о
ученицима Спаситеевим, кое пророштво назива брзим гласницима - за разлику од
удеских апостола - ер су они благовесници свим народима.

ер нам е познато за ову ерес да се свуда говори против е. 23. И одредивши
му дан, дооше многи код ега у стан; има е излагао сведочеи о Царству
Божием од утра до мрака и уверавауи их о Исусу из Закона Мосеева и
Пророка. 24. И едни вероваху ономе што он говораше, а други не вероваху.

Веру у Христа удеци називау "ерес". Меутим, и они сведоче да се Христос
свуда проповеда, иако не прихватау сви ту проповед, а неки од удеаца и елина
о се и супротставау.

25. А будуи несагласни меу собом, почеше да се разилазе, док Павле рече
едну реч: Добро е казао Дух Свети преко пророка Исаие оцима нашим, 26.
Говореи:

Погледа како удеци сплеткаре против Павла; у удеи су били као тирани, а овде,
где их Павле чак и прекорева, не усууу се да кажу ништа против ега, ер оно,
што се тицало Павла, ние више било у ихово власти.
Добро е казао Дух Свети. Овде Павле благовремено побиа оне што тврде да е
Дух Свети лице кое служи Оца, ер Духа Светога назива Господом, Кои седи на
престолу високом и узвишеном и кои (престо) е видео Исаиа (6;1), пошто е Дух
Свети едносуштан Оцу и има исту власт као и Он.

Иди народу овоме и реци: Ушима ете чути и неете разумети, и очима ете
гледати и неете видети. 27. ер е отврднуло срце овога народа, и ушима
тешко чуу, и очима своим зажмурише да како очима не виде, и ушима не
чуу, и срцем не разумеу, и не обрате се да их исцелим. 28. Нека вам е, дакле,
на знае, да се незнабошцима посла ово спасее Божие; они е и чути. 29. И
кад ово рече, отидоше удеии препируи се много меу собом.

Учинили су то, каже, уди, кои су затворили очи и уши.
Да се не обрате да их исцелим. Указуе на велико безбожништво и на истрано
одвраае тих уди. Говори то с цием да их привуче и приклони и да им покаже
да е и они, уколико се преобрате, бити исцеени.
Отврднуло е срце овога народа. Не говори у том смислу да е Бог, Кои хое да се
сви спасу и да доу у познае истине, помогао томе да они не виде и да настои да
не чуу; меутим, ми смо навикнути да тако говоримо о удима кои се удауу и
не желе да слушау речи спасеа. Такав човек бежи и затвара уши, да ни на кои
начин не би могао да чуе речи кое би могле да га преобрате и уздрже од зла.

30. А Павле остаде пуне две године у свом изнаменом стану, и примаше све
кои му долажаху. 31. Проповедауи Царство Божие и учеи о Господу Исусу
Христу са сваком смелошу и неометано.

Павле ние поступао као она Синопанин (Диоген) кои се облачио у крпе и живео
у бурету, кои е многе задивио оним, што им ние било потребно и никоме ние
донео корист. Павле ние чинио ништа слично, ер свое погледе ние управао ка
славоубу.
Напротив, он се одевао са сваком доличношу и стално живео у куи, показууи
свесрдну бригу о доличности (пристоности), коу е поменути циник запоставао
и авно нарушавао, живеи неуздржано и будуи привучен страшу према слави.
Ако неко намисли да потражи узрок еговог становаа у бурету, не-е пронаи
ниедан други разлог за то осим славоуба. Павле е, меутим, плаао чак и стан,
кои е изнамио у Риму.